fbpx

Reči koje menjaju život. Biblioterapija

U detinjstvu su nam stariji govorili da je knjiga naš najbolji prijatelj, a biblioterapija nas uči da je ona i lek za dušu koji možemo slobodno podeliti s prijateljima i kojem nikada neće proći rok trajanja.

Budite se teško, unapred umorni od dana koji je pred vama. Na noćnom ormariću, uz budilnik i svetiljku, razbacani su papiri koje vam je šef juče uvalio taman pre kraja radnog vremena i očekuje vaš izveštaj na prvom jutarnjem sastanku. Znate da ste pod stresom. Naravno, možete da pokušate s psihologom, čajevima za smirenje, biljnim sedativima, praxitenima, apaurinima, ali prvo se zapitajte kad ste poslednji put pročitali neku knjigu.

Knjigu?
Da, knjigu!

Ne dnevne novine ili roto-roman. Kad kažemo knjiga, mislimo na neki klasik, dečiju bajku, Ezopove basne, zbirku poezije, Bibliju, Kuran, orijentalne ili starokineske pripovetke… Mislite da se šalimo? Pored svih obaveza i problema koje imate kako da nađete vreme za čitanje Ezopovih basni i kakve biste uopšte koristi mogli imati od toga?

– I te kakve, tvrdi mr Ljiljana Sabljak, upravnica zagrebačke Gradske biblioteke, koja se biblioterapijom uspešno skoro 20 godina. „Biblioterapija je u svetu odavno prihvaćena kao pomoćna metoda u lečenju psihičkih i psiholoških problema. Naravno da kod težih slučajeva knjiga ne može da zameni lek, ali u sve haotičnijem svetu koji nas okružuje to je izvrsna prevencija”, objašnjava mr Sabljak.

„Samo u knjigama čovečanstvo može pronaći savršenu istinu, ljubav i lepotu” – George Bernard Shaw

Biblioterapija se deli na dve temeljne grane: kliničku i, uslovno rečeno, laičku, odnosno preventivnu, koja se još naziva i vodenim ili ciljanim čitanjem. Cilj joj je ujedno i razvijanje potencijala samopomoći u raznim životnim situacijama.

 

Blagotvorno čitanje

„Već je i samo čitanje lekovito jer mnogi čitaoci znaju da kažu kako im je određena knjiga pomogla u određenom trenutku. Tada je preporučuju drugima. Međutim, i pri tom valja biti oprezan jer, na primer, depresivnom korisniku ne smemo ponuditi knjigu koja je mračna i tužna, koja nema srećan kraj, ali mu isto tako ne smemo dati ni ditiramb koji pršti životnom radošću jer tako vređamo njegovu tugu i delujemo kontraproduktivno”, govori mr Sabljak. Zato smo je, polazeći od pretpostavke da je knjiga lek, zamolili za kratak prikaz indikacija, kontraindikacija, doziranja i načina upotrebe.

Za razliku od lekova, knjigama ne može da prođe rok trajanja, nemoguće je predozirati se njima niti ih upotrebiti na pogrešan način. Jedino ih možemo konzumirati premalo. Takođe, knjigu je, za razliku od leka koji lekar prepiše pojedincu i po pravilu mu zabranjuje da ga samoinicijativno daje nekom drugom, poželjno deliti s ljudima za koje mislite da bi im mogla pomoći.

 

Učenje na tuđim greškama

Ljiljana Sabljak naglašava da biblioterapija pretpostavlja vrlo zanimljiv individualan ili grupni rad. U svojoj dugogodišnjoj karijeri radila je individualne, ali i grupne terapije, pri čemu, napominje, u grupi ne sme biti više od deset ljudi, a svi oni moraju da imaju slične probleme.

„Svaki čitalac čita knjigu tražeći sebe, svoju situaciju, svoje probleme. Kada se radi grupna biblioterapija, grupa je sastavljena od onih koji imaju sličan problem. Nakon čitanja sledi identifikacija, tj. pomoć čoveku da se pronađe u liku ili situaciji. Kad prokomentarišemo tu situaciju, najčešće dolazi do katarze u aristotelovskom smislu, što je svojevrsni preduslov za spoznaju rešenja konkretnog problema koji je čitaoca mučio. Biblioterapijom se zapravo kroz tuđu kožu ispituju modeli rešavanja problema”, objašnjava mr Sabljak.

Ona navodi primere nekoliko projekata koje je vodila sa štićenicima penzionerskih domova, srednjoškolcima koji nerado čitaju lektiru, borcima i decom koja su bila svedoci ratnih razaranja. „Kad dođu u dom, penzioneri se osećaju deprimirano jer su svesni da su stigli na poslednju stanicu života. S njima sam radila Singerovu priču Ole i Truga o dva lista na drvetu koja su jedno uz drugo dočekala jesen i sad moraju pasti. Na taj način radili smo na suočavanju s neizvesnošću životnog procesa, ali najviše su im se dopale autobiografije. Posle čitanja autobiografije Agathe Christie, čije su romane uglavnom svi čitali, većina učesnika imala je potrebu da ispriča ili napiše neki deo svog života”, kaže mr Sabljak i priznaje da je to jedan od projekata koji ju je emotivno najviše dirnuo.

 

Dragoceni život

Srednjoškolcima koji nisu voleli da čitaju lektiru Sabljakova je različitim tehnikama pokušala da privuče pažnju. I uspela je. Trik je bio u tome da im otkrije na koji se način mogu identifikovati s likovima u knjigama koje su smatrali dosadnim, teškim ili nezanimljivim. „Bile su to uglavnom knjige starohrvatske književnosti, poput Judite, Ribanja i ribarskog prigovaranja ili Dunda Maroja. Njihovi komentari su bili kako su im te knjige strane i daleke, ali posle nekoliko radionica shvatili su da i nisu tako nezanimljive ako im se pristupi kao štivu, a ne obavezi.

Zanimljivo je, napominje mr Sabljak, da su vojnici nakon povratka s ratišta radije čitali ratnu literaturu, najčešće Remarquea ili Hemingwaya, a odbijali trilere za koje su psiholozi mislili da bi im mogli pomoći u skretanju pažnje s trauma koje su prošli. Iznenađujuć je bio i podatak da su upravo borci najčešće tražili putopise, ali i tzv. duhovne putopise poput “Potrage za staklenim gradom” Željka Malnara i Borne Bebeka, a izuzetno tražena knjiga bila je i “Sveta krv, sveti gral”, kojom su, prema mišljenju mr Sabljak, pokušavali sami da definišu i preispitaju vrednosni sistem i shvate koji su to ideali za koje čovek treba da rizikuje čak i vlastiti život, ono najdragocenije što mu je podareno.

 

Odrasti, ali ne ostariti

„Čitanje je, kao i pisanje, samotnjački, intimni čin”, kaže mr Sabljak, „a kako je identifikacija osnovni uslov za uspeh terapijskog čitanja, onda je logično da se osobama s konkretnim problemima daju knjige koje te probleme opisuju. Naravno, veoma je važno da se posle o tome razgovara s terapeutom kako ne bi bilo negativnih identifikacija, ali moram priznati da mi se to u celoj karijeri gotovo i nije dogodilo. Ljudi, naročito zreliji, shvataju da je cilj čitanja učiti na tuđim greškama radije nego na sopstvenim.”

Važna napomena za sve koji učestvuju u procesu biblioterapije jeste da im je čitanje psihoanalitičke stručne literature strogo zabranjeno! Zašto? „To vam je kao kad se razbolite, pa uzmete da čitate medicinsku enciklopediju. Začas nađete sve moguće i nemoguće simptome i uvereni ste da imate više bolesti nego pre čitanja knjige. Psihoanalitičku literaturu mogu da čitaju osobe koje su prošle biblioterapiju, koje više ne tragaju za rešenjem svojih ličnih problema, nego se prosto zanimaju za sve aspekte ljudske psihe”, kaže mr Sabljak.

 

Zato, kad sledeći put osetite da ćete „pući”, kad vam muž prebaci da supa nije dovoljno slana, kad vam šef postavi nerealan rok za završavanje novog projekta iako zna da ih trenutno radite već četiri, kad vam dete vodenim bojama naslika cvet na novom belom balon mantilu ili kad naprosto osetite da vam je svega dosta, bacite one papire s noćnog ormarića, čaj od valerijane prospite u sudoperu, uvucite se pod lagani pokrivač, sklupčajte u fotelju, sakrijte daljinski upravljač i otvorite omiljenu knjigu. Uvešće vas u neki drugi svet u kome likovi obično nađu izlaz iz naoko bezizlaznih situacija i podsetiti da sve to možete i vi. Jer, kako kaže Mali princ, knjiga koju će vam preporučiti svaki biblioterapeut: „Neki ljudi odrastu, a neki ostare”. Zato odrastite i tada ćete uvek moći da pronađete utočište u bajkama i pesmama…

 

„Knjiga ima samo jedan glas, ali ne govori svima jednako” Thomas Kempis

 

12 koraka za rešavanje psihičkih trauma
i knjige kojima ćete ih nadvladati

SNAGA I NEMOĆ – Biblija: Samson i Dalila; J. B. Singer: Ole i Truga; V. Nazor: Albus kralj

SMISAO I BESMISAO – G. Vitez: Kako živi Antuntun; Biblija: Čovek na drvetu – Zakej; Ezop: Mlinar, njegov sin i magarac; A. de Saint Exupery: Mali princ; H.C. Andersen: Carevo novo odelo; I. Calvino: Košulja srećnog čoveka; A. Novaković: Ipak biti bor (pesma u prozi)

POVERENJE I SUMNJA – G. Vitez: A u nas…; Biblija: Lepa Estera; Ezop: Kornjača i zec; I. Kušan: Lažeš, Melita; V. Nazor: Beli jelen

SAMOPOŠTOVANJE I SAMOPONIŽENJE (POGLED U SEBE) – R. Zvrko: Grga Čvarak; Biblija: priča o Kainu i Avelju; D. Tadijanović: Nosim sve torbe, a nisam magarac

BLAGOST I SRDŽBA – M. Duš: Ljut kao ris; Biblija: Vavilonska kula; Ezop: Bojni konj i magarac

SIGURNOST I STRAH – Biblija: David i Golijat; Ezop: Lisica i lav, L. F. Baum: Čarobnjak iz Oza; L Caroll: Alisa u zemlji čuda, G. Vitez: Strah

NEDUŽNOT I KRIVICA – Biblija: Izgubljeni sin; Ezop: Bojni konj i magarac; F. Molnar: Junaci Pavlove ulice; Umišljeni tvor (japanska bajka)

RADOVANJE I TUGOVANJE – Biblija: Isusova smrt i uskrsnuće; Ezop: Žaba i vo; O. Wilde: Srećni princ

ŽIVOT I SMRT (PESNIŠTVO ŽIVOTA I SMRTI) – Biblija: Poslednja večera; Ezop: Stari pas; V. Nazor: Halugica; E. Bruckner: Sadako hoće da živi

PRAVDA I OSVETA – Biblija: Josipovi sinovi, Šauli David; Ezop: Lunja, žaba i miš; V. Nazor: Čovjek od dima

NALAŽENJE CILJA I BUDUĆNOSTI – M. Kušec: Sve što mogu biti dečaci; Biblija: Noje; Ezop: Arapin i deva; H. C. Andersen: Ružno pače; D. Ugrešić: Putovanje malog plemena; J. Horvat: Waitapu

LJUBAV I PRIJATELJSTVO – Ezop: Putnici i medved; G. Vitez: Kad bi drveće hodalo, Biblija: Avram, prijatelj Božji; J. Spiry: Hajdi

 

Šta se događa dok čitamo?

Budući da biblioterapija počiva na osnovama psihoanalitičke teorije, jezikom psihoanalize čitanje literarnih tekstova kod čitaoca pobuđuje razne procese.

IDENTIFIKACIJA: čitalac može sebe i sebi važne osobe da identifikuje sa likovima iz literature. Deca se naročito lako identifikuju sa likovima, brzo se uključe u priču i radnja ih odmah ponese, pa na taj način dožive niz različitih emocija i proširuju svoj repertoar mehanizama suočavanja sa stresom i opasnošću. Identifikacija je najvažniji od svih procesa, jer ako nje nema, ne mogu se izazvati ni ostali procesi.

PROJEKCIJA: čitalac sebe i svoja osećanja projektuje u lik sa kojim se identifikovao i njegovim očima ispituje lične stavove i reakcije drugih ljudi. To je siguran način ispitivanja sopstvenog i tuđeg ponašanja, kao i iskušavanje alternativnih načina rešavanja nekog problema bez opasnosti od sopstvenog prezentovanja i izvrgavanja kritici drugih ljudi.

KATARZA: deleći emocije s likom s kojim se identifikovao, čitalac može da doživi emocionalno rasterećenje i olakšanje, tzv. katarzu.

UVID: kroz konflikte u priči čitalac može da dođe do uvida u sopstveni problem, što može da bude ključ za njegovo rešenje.

 

Istorijski razvoj biblioterapije

Biblioterapija se prvi put pojavila tridesetih godina prošlog veka, a posle Drugog svetskog rata u potpunosti je prihvaćena u psihologiji i psihijatriji, i to jer je naučno potvrđeno da su se ranjeni vojnici, koji su za vreme dugotrajnih boravaka u bolnici vreme provodili čitajući knjige, oporavljali brže od onih koji nisu toliko često posezali za knjigom. Daljim naučnim proučavanjem potvrđena je lekovitost čitanja i biblioterapija je postala priznata kao deo tzv. art terapija, od kojih su najpoznatije terapije slikanjem, dramska terapija (terapija uloga) i terapija muzikom, plesom i pokretom. Biblioterapija se, naravno, najpre odnosi na čitanje, ali u nekim slučajevima od učesnika se traži i pismeni odgovor na pročitano, takođe u terapijske svrhe. Literarni tekstovi danas su vrlo korisni kao preventivno sredstvo, odnosno kao sredstvo za podsticanje emocionalnog izražavanja, smanjenje emocionalne napetosti i razvijanje mehanizma suočavanja sa stresom u vankliničkim uslovima. Takva upotreba literature se u novije vreme sve češće koristi, naročito u radu sa školskom decom i adolescentima u ratnim ili drugim stresnim situacijama, ali je vrlo delotvorna i kod odraslih, kao pomoćna metoda u lečenju zavisnosti, PTSP-a, depresije, procesa žalosti zbog gubitka drage osobe i mnogih strahova i fobija…

 

Mala kućna apoteka naslova za kvalitetniji život

Biblija

Ezop: Basne

Ivana Brlić-Mažuranić: Bajke

Hans Christian Andersen: Bajke

Antonie de Saint Exupery: Mali princ

Pripovetke naroda sveta (naročito kineske, japanske i orijentalne, jer obiluju simbolikom koja olakšava identifikaciju)

Autobiografije (posebno važne za starije čitaoce jer ih navode na razmišljanje o sopstvenom životu i prošlosti)

Italo Calvino: Nevidljivi gradovi (pomaže pri buđenju samopoštovanja, otkrivanju sopstvenih potencijala, dopiranje do skrivenih delova sebe)

Jose Luis Borges: Priče, Knjiga od peska (pomažu kod većine arhetipskih problema, strahova, kompleksa)

Isaak Bashevis Singer: Pripovetke (naročito Ole i Trufa; pomažu u suočavanju s procesom starenja i prolaznošću života, tokom žalosti zbog smrti drage osobe)

Danijel Dragojević: Bajka o vratima (višestruko korisna; na simboličkom nivou svaki čovek ima svoja vrata koja ocrtavaju njegov karakter, pa čitaoca vodi do samoanalize, ali i do spoznaje značenja ljubavi i prijateljstva)

Amy Tan: Klub srećnih žena (govori o emancipaciji žene, pozicioniranju ženstvenosti u savremenom društvu, problemima koje žene imaju pri postizanju ravnopravnosti u privatnim i profesionalnim odnosima)

Julian Barnes: Flauberov papapagaj (tema suicida, neiskrenosti, opsesija)

Roland Barthes: Teološki eseji (ispituje odnos prema autoritetima, humanistiku, milosrđe, etiku, slobodu misli i govora)

Gabriel Garcia Marquez: Ljubav u doba kolere (istinska ljubav nasuprot konvencionalnosti braka, večiti životni rituali: rađanje, ljubav, reprodukcija, smrt)

Ozkan Serdar: Glas ruže i Orhan Pamuk: Zovem se Crveno (univerzalne poruke spajanja Istoka i Zapada, ali i naše duhovne unutrašnje ambivalentnosti, uči toleranciji različitosti i načinu prihvatanja samih sebe, bez čega ne možemo da prihvatimo druge)

Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita (ljubav, ljubomora, prevara, doslednost, vera)

Charles Bukowski (alkoholizam)

Christianne F.: Mi deca sa stanice Zoo (zavisnost od droge)

Erich Maria Remarque i Ernest Hemingway: posttraumatski stresni poremećaj PTSP

dopišite dalje…

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *