fbpx

Svete i magijske biljke

Nekada davno, za vreme neke druge epidemije, naše pretkinje su se noću okupljale u selima, orale zemlju i igrale sa mrtvačkim glavama u krugu, ne bi li uplašile i oterale koleru. Tokom tog ritualnog plesa molile su se drevnom božanstvu Majci, nazivanom još i Mati vlažna zemlja. Upravo ovoj boginji posvećena je biljka majkina dušica koju je zato pravilnije zvati majkina nego majčina. Majkina dušica bi i danas bila odličan izbor za borbu protiv infekcija organa za varenje i disanje. Tada, u vremenu pre antibiotika bila je nezamenjiva. Drevno slovensko božanstvo Majka često je išlo u pratinji krave Zemun, po kojoj je grad pored Beograda (ili beogradska opština ako niste Zemunac) dobila ime.

Slovenska boginja Živa ili Siva predstavljana je sa jabukom u jednoj a jagodom u drugoj ruci. Ovoj zanosnoj plavuši, lepotici i zaštitinici useva i plodnosti posvećeno je ivanjsko cveće. Drevni običaj da se za Ivanjdan pletu venčići od ivanjskog cveća stariji je od hrišćanstva i nekada je bio vezan za Kupalo, staroslovenski praznik letnje dugodnevnice kada su se naši preci ritualno kupali u rekama, kada su se preskakale vatre i neudate devojke bacale vence sa glave u vodu. Među Živine biljke ubrajaju se imela, glog i leska. Njen dan je subota. Pominjete je češće nego što mislite, zapravo svaki put kad se kucnete čašama i kažete: Živeli!

Boginji Mokoš, starici koja prede i koja bi se po svojoj naravi i pojavi mogla dovesti u vezu sa grčkim Suđajama koje predu nit života, posvećen je kantarion, moja omiljena biljka. Pred kantariona njene biljke su lan i lipa. Lan iz koga se prede konac i pravi starisko blatno zavano bez, koristio se u vračanju po rečima Čajkanovića, našeg velikog stručnjaka za ovu oblast. Lipa, provereni narodni lek za visoku temperaturu povezana je sa prvom ženom nastalom iz drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš. Ova slovenska boginja nastavljena je da se poštuje u hrišćanstvu kao Sveta Petka koja se proslavlja 27. oktobra, baš u period kada se nekada davno slavila Mokoš. Ona je Baba Jaga iz ruskih bajki.

Kalina, biljka koju ste svi videli, a veovatno niste znali da se tako zove nosi ime po drevnoj boginji Kalini, u našoj narodnoj pesmi poznatoj kao vila izvorkinja ili vila brodarica. Ova biljka često se koristi kao živa ograda, živica. Živica je deminutiv od Živa pa je verovatno u pitanju mlađa sestra ili kćerka Žive. Kalina je zaštitnica vode koja izvire iz zemlje, Živa vode koja pada sa neba. Kalina, zaštitnica izvora je po predanju izgubila u božanskoj borbi sa vrhovnim vladarom slovenskog panteona Perunom, koji je posle pobede proglašen zaštitnikom izvora. Ova borba zapravo predstavlja pobedu patrijarhata nad matrijarhatom, solarnih božanstava nad lunarnim, htonskim, ženskim. Ipak, Kalina izgleda nije prepustila sve izvore Perunu bogu gromovniku, kome su posvećene kopriva, čvarkuća i hrast. Tradiciju Peruna u našem narodu preuzimaju Sveti lija Gromovnik, ali i Marko Kraljević. Ta bitka između patrijarhata i matrijarhata zapravo je tema nardone pesme Marko Kraljević i Vila brodarica. Aleksandra Bajić u svojoj knjizi Velika Boginja u Slovena govoreći o odnosu Kaline i Žive kaže sledeće: “Obe vode su u jasnoj funkciji plodnosti, što opet nameće vezu sa Velikom belom boginjom. Ta dama, Velika bela boginja, se nekako stalno „gura“ u ovaj tekst, nekako, isuviše često se veza sa njom nameće u našem istraživanju. Međutim, prisustvo Velike matrijarhalne boginje kod Slovena na Balkanu nije logično. Ako bi bilo tačno da su Sloveni naselili Balkan tek u šestom veku, kada je njihovo društvo već uveliko bilo ustrojeno na načelima patrijarhata, oni su tada već čvrsto verovali u Vida i njegova četiri lika, Velesa, Daboga, Koleda i Peruna; takođe su poštovali Julu-Crno-boga, Radgosta, Rujana i Jarilu, kao moćna, muška, solarna božanstva. Prastara, matrijarhalna božanstva su već uveliko bila pokorena i poudavana za bogove, ili jednostavno pobeđena i razvlašćena. Drugim rečima, u šestom veku je Kraljević Marko (Perun) već bio davno pobedio Vilu brodaricu, udarivši je svojim topuzom, te preuzeo vlast nad izvorima i, naravno, zvao se svojim pravim imenom. U to vreme, sveto znanje o boginjama matrijarhata je već postalo svetogrđe, čije je čuvanje bilo opasno. Zašto je onda, neko rizikovao i „doneo“ staro, proskribovano znanje iz stare postojbine u novu zemlju – na Balkan?

Da li je moguće drugo rešenje, da je Kalina tu već bila, da ju je tu postavio neki stariji narod, srodan Slovenima a autohton na Balkanu, narod koji je tu, na balkanskom tlu proživeo svoj matrijarhat, ostavio tragove svojih matrijarhalnih božanstava, koje su onda Sloveni samo prepoznali kao svoje? Znamo da su Sloveni na Balkanu zatekli Ilire i Tračane, te da su se stopili sa tim narodima. Znamo, takođe, da se to stapanje odigralo veoma brzo, za par vekova, jer već u ranom srednjem veku, istorija više ne pominje ni Ilire ni Tračane.

Postoji narodna bajka – „Čudnovata dlaka“ u kojoj se govoro o ocu koji je toliko siromašan da ne može da prehrani svoju brojnu decu, i koji čak razmišlja da ih liši života, da ne bi gledao kako umiru od gladi. Jedne noći dođe mu u san neko dete, i reče mu da će sutra ujutro pod svojim jastukom naći vezenu maramu, crveni komad odeće i ogledalo. Te stvari treba da uzme i da ih odnese na izvor rečice, gde će naći prelepu mladu devojku, bez odeće, duge smeđe kose. Nikako ne sme pred njom da progovori jer će ga začarati – treba nekako da pobište njenu kosu i nađe crvenu dlaku, koja je dragocena. Čovek sve uradi kako treba, nađe crvenu dlaku i otkine je, kada ga devojka pojuri, on joj baca jedan po jedan predmet koji je našao pod jastukom, što njoj odvlači pažnju, te ne uspe da ga stigne. Ispostavlja se da je dlaka čarobna, te da je u njoj nekakav zapis o starom, zaboravljenom znanju; znanje je dragoceno, dakle skupo, i eto srećnom čoveku prilike da obezbedi svoju porodicu prodavši ga caru.

Ono što u ovoj bajci odmah primećujemo to je da devojka živi na izvoru, i da očigledno ima božanske moći. U njenom prisustvu potrebno je ćutanje, a ćutanje je kod Slovena, zajedno sa golotom, uvek bilo vezano za ritualno poštovanje njihovih božanstava. Devojka je očigledno božansko biće, ona ima i svoj božanski posed, izvor bistre vode i čarobnu dlaku kose, u kojoj se nalaze dragocena znanja. Dlaka je crvena, čime jasno asocira na Arijadninu nit iz grčkog mita, a asocira i na veoma tanke (crvene) niti kojima pokušavamo da izatkamo pradavnu priču. Jurisdikcija nad izvorom nas upućuje da bi to mogla da bude Kalina, i to Kalina pre nego što je pobeđena i degradirana.”

Ipak, nisu sve boginje gubitnice. Vesna, boginja proleća i sunčeve topline, odnosi veliku pobedu, doduše nad drugom ženom, Moranom, zimom i glađu. Ova omiljena slovenska boginja posebno je poštovana od strane mladih bračnih parova koji su joj namenjivali posebne kolačiće pravljene sa medom, mladenčiće. Ona je boginja sloge i ljubavi koja u jednoj ruci nosi lastavicu. Ovi kolači još uvek se prave na hrišćanski praznik Četrdeset mučenika, Mladence, 23. marta. Njen praznik su i Cveti, a njeno cveće maslačak, ljubičica i cvet breskve. Njeno drveće su breza i vrba od čijih grančica su se nekada u čast Vesne pleli venčići koji su se stavljali deci na glavu. I danas to radimo na Vrbicu. Više ne u čast Vesne, ali ona Arijadnina nit još uvek živi u nama.

Piše: Momčilo Antonijević, www.snagabilja.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *