fbpx

Sklonost ka negativnosti

I zašto je nekada samo jedan loš glas dovoljan da nadjača mnoštvo pozitivnih, jedan prek pogled da baci senku na desetine pruženih osmeha. Da li smo kao vrsta skloniji negativnosti i postoji li veština da ne budemo žrtve kritika i loših vesti?Jedna od teorija koja potvrđuje da smo skloniji jačoj reakciji na negativnost kaže da naš um i naše nesvesno imaju zadatak da nas zaštite. Onog trenutka kada mozak percipira nešto kao napad, diže uzbunu u telu i tera nas da se branimo. Po sredi je borba za opstanak, za preživljavanje…Naša osnovna psihološka postavka je pozitivna, a negativnost je odbrambeni mehanizam mozga, pa što više energije ulažemo u naše ja i pokušavamo da se isključimo iz negativne atmosfere, manje ćemo trpeti posledice loših kritika koje u nama aktiviraju strahove i podstiču depresiju.

Što više ulažemo u naše “ja” i isključujemo se iz negativne atmosfere, manje ćemo trpeti posledice loših kritika.

Međutim, psiholozi ističu da je negativnost nešto što ne možemo tako lako da kontrolišemo, i da tome svedoči činjenica da su joj deca posebno podložna. Promene raspoloženja kod dece su neizbežna i apsolutno nepredvidljiva zamka roditeljstva i dok neka deca kroz faze negativnosti prolaze brzo i kratko, druga ispoljavaju dugoročno ozbiljnije negativno ponašanje. Najčešća greška koju roditelji prave je da upozoravaju dete da se razveseli i ističu mu kako je stalno negativno. To detetu uliva osećaj da ne zadovoljava očekivanja roditelja, a nemoćno je da promeni stanje u kome se nalazi, čime se sve dublje povlači u negativnost. U ophođenju prema ovoj deci, raspodela pažnje je takođe važna.Ako im se roditelj više posvećuje kada su negativna nego kada su lepo raspoložena, nastaviće da primenjuju taj obrazac ponašanja kako bi kod roditelja pobuđivala interesovanje i privlačila pažnju.Neuropsiholog Rič Henson smatra da je naš mozak napravljen tako da proizvodi veću aktivnost među neuronima na negativne stimuluse iz okoline, nego na pozitivne. Negativni događaji se, takođe, brže skladište u dugoročnoj memoriji, dok vam za pozitivne treba aktivno razmišljanje oko 12 sekundi ili više kako bi se iz kratkoročne prebacilo u dugoročnu. To je ujedno i razlog zašto savršeno dobar dan lako može da vam pokvari loša vest.

Obrasci negativnog razmišljanja

Onoga trenutka kada prevladaju negativna razmišljanja, osoba može da se oseća izopšteno iz društva, razvija strah od javnih susreta i situacija, povlači se u sebe i svoj svet u kom nastavlja da osuđuje sebe, smatrajući se nedovoljno vrednom. Obrasci negativnog razmišljanja mogu biti dovoljno jaki da utiču na vaš čitav život. Plastični hirurg dr Maksvel Malc sproveo je istraživanje o obrascima razmišljanja kod ljudi, nakon što je primetio da neki pacijenti posle operacije odmah imaju više samopouzdanja, dok su drugi postajali malodušni.

Želeo je otkrije zašto su neki skloniji negativnim razmišljanjima od drugih. Otkrio je da su neki pacijenti nastavili sebe da vide kao ružne ili neprivlačne čak i nakon operacije koja je trebalo da ispravi njihove mane. Operacija nije uspela da ispravi njihovu unutrašnju sliku, samo oni koji su nosili pozitivnu predstavu o sebi mogli su da postignu pozitivnu promenu.Onoga trenutka kada počnemo negativno da razmišljamo, naše telo reaguje kao da je to istina, kao da se ono o čemu razmišljamo zaista dešava i ispunja­va nekad i najstrašnija predviđanja.

Usled ubrzanog načina života i velike količine stresa, ključna medicinska istraživanja 70-ih i 80-ih godina prošlog veka bila su usmerena ka ponašanju izazvanom stresom, uključujući organizaciona ponašanja i ponašanja pojedinaca na poslu. Ovim studijama otkriveno je da postoje dva tipa ličnosti – Tip A i Tip B. Osobe koje odgovaraju tipu ličnosti A orijentisane su na akciju i postizanje rezultata, žure da završe svoj posao kako bi prešli na sledeći. Osobe tipa B su okarakterisane kao mirne i staložene, retko pokazuju visok stepen svojih emocija, čak i u kriznim i hitnim situacijama, smirenije su od osoba tipa A i osećaju manje neprijateljstva prema drugima.Počev od 90-ih godina prošlog veka, danas se pažnja usmerava na “novi” tip ličnosti označen kao tip D koji karakterišu negativno raspoloženje (zabrinutost, iritabilnost) i inhibiranost u socijalnim interakcijama. Osobe ovog tipa ličnosti plaše se odbijanja i socijalne neprihvaćenosti i zato se često ne otvaraju ka drugima. Veoma su podložni negativnim razmišljanjima koja za rezultat imaju depresiju, izolovanost, a zbog svega ovoga ove osobe su podložnije srčanim oboljenjima. Zato je veoma važno da se osobe ovog tipa ličnosti opuštaju i smire, i da shvate da prihvaćenost počinje iznutra, u nama, a ne spolja, od drugih. Na prvom mestu treba da prihvate sami sebe, sa svim svojim manama i vrlinama, kako bi uspešno funkcionisale u društvu.

Biološka osnova emocija

Naučnici smatraju da su žene podložnije negativnosti nego muškarci. Naime, prema studiji sprovedenoj na Univerzitetu Kalifornija, kada su grupe ispitanika muškaraca i žena bile izložene negativnim emocijama kao što su strah ili agresija, na instrumentima je prikazano da njihovi mozgovi drugačije reaguju. Kod muškaraca, deo mozga koji procesuira ove emocije povezan je sa centrom za kontrolu motoričkih akcija i vida. Kod žena, negativne emocije procesuiraju se u delu mozga povezanom sa senzorima za regulaciju disanja, krvnog pritiska i pulsa. Prema rezultatima studije, to može da objasni zašto se žene više bave emocijama, ali i zašto naučnici veruju da je ženski mozak “umrežen” da izaziva empatiju čak i u stresnim vremenima.Pored toga, naučnici smatraju da ženski mozak ima više RAM memorije, zbog čega više pamte detalje i emotivnije doživljavaju situacije. Deo mozga zadužen za memoriju, hipokampus, veći je i aktivnji kod žena. Takođe i takozvani centar za brigu – anteriorni cingulatni girus – aktivniji je kod žena nego kod muškaraca. Žene, osim što pamte više, brinu više, više vremena provode baveći se negativnim mislima i osećanjima, pogotovo kada je reč o romantičnim vezama. Tome u prilog ide i podatak duplo više žena nego muškaraca pati od posttraumatskog stresa.

Ako smo pali… bili smo padu skloni, napisao je Branko Miljković. Možda zaista postoje u nama dubine iz kojih unutrašnji glasovi upravljaju nama kao marionetama, biološki faktori koji nas čine lakšim, podložnijim, slabijim ili pak obrasci koje smo stekli i koje možemo da razbijemo, ali u nama je moć da sve preokrenemo. Jasno je da zadatak nije lak, ali jedino koga zaista možemo da promenimo jesmo mi sami.Probajte sa jednim eksperimentom: u trenutku kada vas oprhvaju negativne misli, posvetite se izuzetno teškom poslu, zadatku, projektu. To nije lako, ali u tome i jeste draž ovog mini eksperimenta. Kada se fokusiramo na nešto mentalno izazovno, naš mozak preusmerava resurse koji su prethodno bili posvećeni proživljavanju negativne emocije i utisak počinje da bledi.

Veoma je važno, takođe, da se ne borite protiv negativnih misli, jer im i na taj način dajete energiju, osnažujete ih, dajete im život više nego da ih jednostavno pustite da prođu. Kada do toga dođe, postavite sebi pitanje: da li osuđujete sebe što ih imate ili se osećate loše zato što niste savršeni? Da li se obraćate sebi u sadašnjosti ili budućnosti? Obično se većina prebaci u budućnost, razmišljajući o posledicama koje će loša vest imati po njih, o svemu što će se negativno desiti.

Projekcijom loših slika u budućnosti aktiviraju se mehanizmi odbrane tela u sadašnjosti. Zaustavite se i vratite u sadašnjost i zapitajte se šta tog trenutka možete da uradite. Da biste u tome uspeli, dobro osmotrite sve što vas okružuje, obratite pažnju na zvukove oko vas umesto na glasove u glavi, osetite tačno ono što treba u datom trenutku, ne generišite emocije lošim mislima. Vaša priroda je savršenstvo kojem želite da se vratite. Ne borite se sa emocijama, samo ih pustite da dođu i odu.

….

Jasmina Stojanović
http://www.lovesensa.rs/clanci/psihologija/sklonost-ka-negativnosti?page=1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *