Kraj vanrednog stanja doneo je ako ništa drugo izvesno psihičko olakšanje svima nama. I fizičko naravno. Odmah smo pohitali u šumu na sunce i vazduh! Slobodaaa! Primetila sam da šuma peva i blista i bez nas. Naročito bez nas ljudi. Ali uvek nas okrepi boraveći u njoj. Sve u svemu izbistrili smo mozak i napojili dušu.
Poslednjih dana izolacija nam je sve teže padala. Sve prisutnija tenzija se osećala. Iako smo se fino organizovali i funkcionisali, sama činjenica da mi je škola u kući, posao u kući, i svi mi u kući, dan za danom sa svim ostalim stvarima koje vanredna situacija nosi sa sobom, bilo nam je već svima previše.
U međuvremenu krenula sam da prelistavam i čitam svoje sveščice, dnevnike, rokovnike i uvidela na koji način je sve to uticalo na mene. Mesec po mesec, zajedno sa ukućanima.
Kao neki svojevrstan presek stanja, počela sam da zapisujem neke važne momente i lekcije koji je ovaj neobičan po svemu period doneo.
Evo najupečatljivijih:
Iluzija o kontroli i planiranju
Pokazalo se po ko zna koji put ko je glavni scenarista. Ne zanositi se iluzijama o kontroli i planiranju. Ja sam neko ko obožava da planira i uživa u tome. I slagala bih kada bih rekla da me ne ljuti kada mi se planovi izjalove.
Sve što sam zacrtala i isplanirala za naredni period palo je u vodu. I da, u početku mi nije bilo pravo. Međutim, shvatajući širu sliku i uzaludnost otpora, samo sam u jednom momentu digla ruke i rekla let it go and let it be. Ionako sve je u Božjim rukama. Nadaš se najboljem naravno, ali plan je da nema plana. Sve što zaista imaš je taj famozni sadašnji trenutak i budimo maksimalno prisutni u njemu. Niko ne zna šta će biti sutra.
Eto idealne prilike za vežbanje prisutnosti kako nas savetuje Ekart Tol.
Zahvalnost
Na svemu. Na prilici da iskusim život u svim njegovima fazama i oblicima. Na onome što spada u moje ljudsko iskustvo na ovoj planeti. Prihvatanje života i realnosti sada i ovde. Bez osude i kukanja na život kakav je trenutno. Ili već kako smo mi to zamišljali da bi život trebao da izgleda i bude. Zahvalna sam na zdravlju i što svi oni do kojih mi je stalo su živi i zdravi. Imamo hranu i krov nad glavom.
Sve dok se ne desi nešto ovako i potpuno nas izbaci iz ležišta, shvatimo koliko smo zaista blagosloveni.
Mnoge stvari olako shvatamo i podrazumevaju se dok nam život ne zada neki izazov. I shvatiš po hiljaditi put da se ništa ne podrazumeva i da je sve dar božji. Svaki udah i izdah. U sekundi nam se promeni prizma kroz koju posmatramo svet.
Život me je opet podsetio koliko je važno negovati zahvalnost.
„Malo nam za sriću triba“
Pored sveprisutne današnje mentalne oskudice, najednom shvatiš ukoliko su ti najbliži dobro i na okupu ste, ne treba ti mnogo toga. I to je zaista dovoljno. To saznanje je ravno prosvetljenju u eri nedovoljnosti i nedostajanja. Stalno imamo osećaj da nam nešto fali ili nemamo dovoljno ili nismo uradili/zaradili dovoljno. Ali ne radi se samo o finansijskoj oskudici. Ne osećamo se dovoljnim, ni sami sebi, a tek onda vrzino kolo u koje se upada po pravilu jer nikako nismo dovoljno dobri, dovoljno mladi, lepi, mršavi, uspešni ______ popuniti po želji.
Zatim, mnogi koriste svoju decu da se kroz njih dokazuju da vrede i ne bi li se osetili dovoljnim i uspešnim. Međutim, tome nema kraja. A i dokazano je da prevelika očekivanja i ambicija roditelja oštećuju decu. Više na tu temu pisala sam u tekstu Svesno roditeljstvo.
Konstantno se žalimo da nemamo dovoljno vremena, snage i živaca. Kako za sebe, tako i za drage ljude, hobije, izlaske i putovanja. Da gotovo nikada nismo dovoljno naspavani i uvek nam nedostaje neki komad odeće, cipela, šminke. Spisku nema kraja, to je igranka bez prestanka.
Vanredno stanje izbacilo je na površinu i ovu veoma važnu lekciju. Da konačno shvatimo i budemo zahvalni , ali ne samo na intelektualnom nivou, već dubinski i odistinski osetimo tu zahvalnost i dovoljnost. Na svemu što nas okružuje, na onome šta jesmo i šta imamo, i da je to dovoljno.
Zajednički obroci
Izolacija je iznedrila i jednu fantastičnu priliku, a to je da se svakodnevno okupljamo za stolom. Uglavnom vikendom smo imali porodične ručkove. Tokom nedelje hranimo se kako ko stigne u skladu sa svojim obavezama i rasporedom.
Ova promena mnogo nam je prijala. Prisetila sam se kolika je važnost zajedničkih obroka. Zaista je mnogo lepo kada se porodica okupi oko stola. Spaja još više, daje prisnost i toplinu. Jer, jedna od najvećih potreba iliti gladi današnjice je potreba za prisnošću i ljubaznošću. U velikim gradovima to posebno dolazi do izražaja jer je otuđenost velika. Retke su prilike kada se porodice okupe i jedu zajedno.
To mi je dalo želju i inspiraciju da kuvam i mesim češće nego obično na sveopštu radost ukućana. Sa rizikom da ćemo se svi kotrljati na leto, nisam odolela da ne kuvam i mesim svakodnevno jer je to unosilo divnu energiju i živost u kući.
Značaj tišine i usporavanja
Kada se sve umirilo spolja, prazne ulice, nigde ljudi i vozila, nastupila je nesvakidašnja tišina. Barem za nas u većim gradovima slike praznog grada delovale su nestvarno i pomalo sablasno. Prestala je svakodnevna vreva i histerija spolja i čovek se nekako umiri i iznutra. I onda krene da osluškuje to iznutra. Ono vapi da ga čuješ. Jer, taj mit o prezauzetosti i nemanja vremena ni za šta, uđe li se u to pakleno kolo, teško se izlazi.
Radimo do iznemoglosti, ništa ne primećujemo od silne užurbanosti i zauzetosti. Dolazim do zaključka da većina samo imitira život, ne živi ga, jer nemamo vremena da usporimo, uživamo i osetimo život sada i ovde.
Ukoliko čovek nađe vremena da bude sam sa sobom u miru i tišini, to se danas tretira kao neviđeni luksuz. Praktično kupate se u luksuzu kada sedite mirno u tišini. Nesvakidašnji blagoslov.
Napojiš i dušu i telo. A najviše umiriš svoj napaćeni monkey mind. Odmakneš se od matriksa i shvatiš da svet i dalje postoji i bez tebe u njemu. A tek kad zaviriš u svet iznutra, ostaneš bez teksta. Podsetiš se da je SVE u tebi, ceo univerzum se nalazi tu i bio je tu sve vreme. Beskrajno strpljiv da mu se okreneš. Nije potrebno da obiđeš pola Zemaljske kugle u potrazi za odgovorima i mirom. Oni su sve vreme u tebi.
Sedenje u potpunoj tišini u svojoj baštici na suncu me je preporodilo tokom izolacije. Osetila sam tihu ispunjenost, prelep osećaj. Obično češće osećamo nemir kao svemir, a zaboravljamo da je naše zapravo prirodno stanje mir i radost. Ekart Tol kaže da je smiren um mnogo važniji nego pozitivan um.
Tišina te napuni i uspostaviš tu neophodnu ravnotežu. Presabereš se, dođeš k sebi, izbalansiran tako, dobar si i sebi i drugima. Zlatno pravilo na koje svi zaboravljamo je da je potrebno prvo pobrinuti se o sebi da bi mogli pomoći drugima.
Sećam se kada je krenuo globalni haos oko virusa, ludilo u punom jeku, prva instinktivna reakcija mi je bila kako da se sačuvam. Ali ne samo fizički, naravno svi smo se bojali virusa. Već osetila sam da je od krucijalne važnosti sačuvati zdrav razum u vrtlogu svega.
I eto desila se tišina. Ona je preduslov za zdrav razum, ona leči. Napuni te. Od buke i konstantnog kretanja današnji čovek je isceđen, lako se pogubi i poludi.
Tišina te vraća u normalu i spašava. Njen značaj ne mogu dovoljno opisati u ovom tekstu, možda u nekom narednom ću opširnije na tu temu pisati. Ali zato o značaju tišine ima dosta knjiga. Navešću sada samo dve, osim knjige Ekarta Tola „Stillness Speaks“ („Tišina govori“), spomenula bih još jednu predivnu knjigu autora Pico Iyera „The Art of Stillness: Adventures of Going Nowhere” („Umetnost tišine“).
Ovde nije reč o meditaciji, iako je sjajno ako to praktikujete. Već izdvojiti za sebe svakog dana po 10, 15, 20 minuta da budete u tišini. Akcenat na biti, just be. Tihovanje nas vraća u ravnotežu od užurbanog života. Pico tvrdi da to vreme koje izdvojite samo za sebe u tihovanju i mirovanju, svi redom pored vas će osetiti benefite toga. Ti trenuci tišine su nemerljivo važni za naše biće.
Pico Iyer takođe piše u svojoj knjizi da je to svakako jedan od boljih načina da sačuvamo naše zdravlje. Tišina provetrava, raščišćava i stvara prostor u zakrčenom i zatrpanom umu.
Kako autor kaže za sebe je shvatio s godinama što je sporiji da je srećniji. Njegov recept za sreću je definitivno tišina i usporavanje.
„ In the age of speed, nothing is more exhilarating than going slow“
„ In the age of distraction, nothing is more luxorious than paying attention”
” In the age of constant movement, nothing is more urgent than sitting still”
Iz knjige Pico Iyer „The Art of Stilness“
Između ostalog:
Shvatila sam kako dosta toga mogu sama da uradim, u smislu usluga koje sam redovno plaćala. Od frizera, kozmetičkih salona i sl. Po prvi put u životu sama sam ofarbala kosu i videla da i nije neki kunst. Stoji i to da sam se posle toga osećala kao da sam kopala kanal, valjda od silne želje da mi uspe. Ali ko bi reko? Pa ja to zapravo mogu, oh yeah!
Onda je na red došlo šišanje. Toliko mi je već bila porasla i duga kosa, da ukoliko sačekam da otvore frizerske salone, moraću da savladam i ruske pletenice poput Ane Kurnikove. Nemam ništa protiv njenih pletenica, štaviše slatke su mi, ali to jednostavno nije moj stil.
Zatim su na red došli muškarci u familiji. I tada prvi put sam uzela mašinicu u ruke i posle par youtube klipova na temu kako šišati mašinicom, dala sam se u posao. Ošišala sam zarasle mužjake, ah šta reći, siročići u mojim rukama. Preživeli su, vidno asimetrično ošišani. Imala sam dobru volju, ali to ipak nije bilo dovoljno. Zadivilo me njihovo poverenje i tolerancija zato što to i nije baš najbolje ispalo. Čuj najbolje, ni blizu, ali hvala na ukazanom poverenju. Bili su u fazonu – porašće. Za sebe nisam mogla da garantujem takvu opuštenost, pogotovo kada je kosa u pitanju.
I onda taman kad smo pomislili da držimo sve konce u rukama i fino plivamo u karantinskom životu, mom ocu je pozlilo. Srušio se. Oduzela mu se leva strana. Zvali smo hitnu. Nije imalo veze sa virusom, već s njegovim stanjem i godinama, no brzo se oporavio i došao k sebi.
I iznova su mi lekari i cela njihova branša porasli u očima. Kakvi ljudi, kakva srca, kakva pribranost, predanost svojoj profesiji i misiji. Čak su umirivali i mene svu isprepadanu. Skidam kapu i duboki naklon. Vi ste spas svih nas u ovo ludo vreme!
Tu negde na zebri u Beogradu…
Koliko god da smo naučili da se snađemo u izolaciji, nekad više, nekad manje, sve je ovo naposletku ostavilo traga na nas. Šok, strah, neizvesnost, tenzija, stres. Smenjivale su se razne emocije i stanja. Stvari su se malo primirile, ali i dalje smo na tankom ledu. Nema opuštanja po svemu sudeći. Oprez, pažnja i nespokoj i dalje su prisutni i to ne samo u vidu maski i rukavica.
Slušam ljude kako pričaju kada sve ponovo zaživi i vrati se u normalu onda ćemo opet to i to … Mislim da neće biti isto, jer ni mi više nismo isti. Menja se paradigma, i čini mi se da neće biti back to normal, ma šta to značilo.
Dok privodim kraju ovaj tekst ležim na kauču i osećam kako me boli moje povređeno i otečeno koleno. Pala sam nezgodno. Klizave ulice od kiše, pešački prelaz, zebra, ops i tras! Nije mi ovo prvo proklizavanje ni na zebri ni u životu naravno. Kako je ova nezapamćena po mnogo čemu 2020 godina počela, upravo se osećam sve vreme kao na zebri. Koračam, nemam nameru da stajem, al’ ne znam kuda me vodi sledeći korak, a možda i proklizam. Samo se nadaš lakšem padu i brzom oporavku.
Želim svima podjednako da što pre stanemo na noge i zakoračamo odlučno, slobodno i radosno u bolje sutra.
Što bi rekao Bulgakov: „Na kraju će biti sve u redu, svet je na tome sazdan!“
…..
Napisala Tijana Pavlović
preuzeto s njenog sajta http://www.tijanapavlovic.com
Photos Unsplash, lični album
