fbpx

Pre začeća napraviti promaju

Godina pre začeća je bila godina dubokih procesa, samoispitivanja i građenja novih temelja. Onima na kojima budućnost jedne familije može da egzistira. Mnogo toga je valjalo istražiti, pronaći ali i porušiti!

Godinama sam posećivala razne edukacije na temu menjanja sebe, ali sve su one bile samo prikupljeni materijal, ne i istinski rad. Pravi rad je krenuo kada sam sebi priznala da ne mogu dalje sama sa sobom kroz život. Ništa u vezi ”sebe” mi se nije sviđalo, i iskreno nisam znala odakle da krenem, te sam krenula da se molim, naravno. To je prva stvar za kojom svi posežemo kada smo nemoćni pa molimo za ruku spasa. Noćima bih odlazila u krevet sa mišlju: “Bože pomiluj me”. Ne, ne šalim se. To je moja molitva Bogu. Ne tražim puno, nemam specifičnih želja, samo da me oslobodi kazne koju živim, ne znam ni zašto, ni kako, ali znam da sam kažnjena za nešto. Tada sam mislila da živim po kazni za prošlost, da sam osuđena da se patim u životu za reči i dela nastala iz neznanja, iz nehata. Molila sam se za oslobođenje iz zatvora života u kojem živim. Kako čovek sebe dovede do tačke gde se više ne prepoznaje već samo beži od sopstvene slike u ogledalu?

Duša je čekala taj znak, i sa radošću pokucala na vrata moje psihe. Uzela sam sve vreme ovog sveta tražeći put do tačke gde sve počinje a svet mraka ostaje iza mene. Devojka iz mraka je bila u uništenom stanju. Bez oslonca u duši, bez dodira sa instinktom, zbunjena, hronično besna, nesigurna, odvojena od sebe. Nije se bojala da zaroni u mračne dubine i otisne se na putovanje u potrazi novog integriteta. Bila je spremna, ali nije imala mapu po kojoj bi trebala da hoda, samo veru da je vodi ruka Božija. Ubrzo sam krenula na kurs Priprema za porođaj, sa željom da pripremim svoje telo i život ka sledećoj fazi zvanoj roditeljstvo. Kada me je prijateljica koja već ima dvoje dece, pozvala da idem sa njom na pomenutu edukaciju, bez razmišljanja sam prihvatila, verujući da ću biti u prednosti ako unapred budem znala cake i prečice uspešne trudnoće.

Već prvog dana kursa sam shvatila da naziv ne odgovara tematici istog. Jedan od modula kursa jeste sadržao temu pripreme za porođaj, ali su ostala 3 modula bila orijentisana na lični rad na sebi, rad na odnosu sa partnerom kao i učenje o muško-ženskim principima koji vladaju među svima nama, a o kojima tako malo znamo. Kurs je inicirao rad koji nisam ni znala da treba da bude ”odrađen” pre ideje da se postane roditelj i bude primer nekome.

Na pitanje zašto ste ovde, samouvereno sam odgovorila “Želim bebu”.

Jedna žena iz grupe je prasnula u smeh, i smejala se tako dugo, da mi se srce slomilo, a nisam znala zašto. Danas znam zašto se smejala. Sada se i ja smejem svojoj gluposti i neznanju. Naivno sam mislila da se deca prave kad poželite. Znate onu čuvenu: “Recite Bogu svoje planove, i on će se samo nasmejati”, uz poruku Univerzuma: “Važi malena, može, ali prvo da vidimo da li si svesna svega onoga što ćeš preneti svome detetu u amanet?!

Mislila sam da sam dobar materijal za potomstvo, ali čim smo krenuli sa radom, bilo mi je jasno da moja organizovanost, tačnost, urednost, i sposobnost za snalaženje u novim okolnostima neće biti dovoljne za polaganje na testu roditeljstva. Pored svega navedenog, mislila sam takođe, da sam došla do stadijuma kada sam zadovoljna svojim životom, i da sam spremna za sledeći nivo u školi života. Ispostavilo se da je tema kursa otvorila Pandorinu kutiju, pokrenula se lavina pitanja, suza, uvida, tuge, oproštaja, krivice i griže savesti. 

Što dalje implicira, ne da nisam bila spremna za bebu, već nisam bila spremna da pogledam sebe u oči, nakon svakog modula koji bi završila.

Zaboravila sam činjenicu da pre deteta, treba uraditi generalno čišćenje na psihičkom, mentalnom, emocionalnom i naravno fizičkom nivou, sa ciljem da ne prenesete sopstvene terete, iracionalne strahove i uverenja budućem novorođenčetu.

Svesna sam bila da moram stvoriti novi svet, ali prvo je trebalo prepoznati sve obrasce koji mi više ne služe i primeniti nove. Lako je reći, izuzetno teško uraditi. Svestan rad je bio neophodan kako moja deca ne bi imala moju narav i ponašanje, moj kod. Želela sam da iskorenim i promenim verovanja koja su me ograničavala i držala u zatvoru sopstvenog uma.

1. – Čekanje na bolje dane i sreću izmaštanu tamo negde u budućnosti.

Verovala sam da ću jednog dana živeti sjajan život, da će sve doći na svoje, da ću se u kasnim 40-tim probuditi i reći „Ovo je ono što sam čekala“. Živela bi najbolje godine svog života. Slika savršene budućnosti je postojala, ja sam je čekala i maštala o njoj. Verovala sam da sada ne živim svoje najbolje, da uvek nešto nedostaje da bi bilo savršeno, i da moj sadašnji život nije oličenje sreće o kojoj maštam. Ovo netačno i ružno uverenje, pogrešnu interpretaciju svoje realnosti promenila sam kroz zahvalnost.

Tehnika zahvalnosti je promenila moj život iz „Nikad dosta“ u „Imam dovoljno, sada i ovde“.

Naučeno ponašanje, da se uvek kuka na trenutnu situaciju, da se živi za tamo neke dane kada će se svet oko mene promeniti a ja postati sretna, dobila sam vaspitanjem. Sada znam da to ne može biti moja istina, a kamoli moja budućnost. Takvo uverenje stvara nezadovoljne ljude, kojima se nikada ne može udovoljiti, koji ne znaju da cene ono što imaju, koji su gladni svaki dan pred punom trpezom. Promena je zahtevala ozbiljan rad, i zahvalnost svakodnevnu, jer samo kroz naviku ponavljanja novog naučenog ponašanja možemo promeniti segmente sebe koje želimo. Moje večeri se završavaju nabrajanjem blagoslova koji su mi se desili taj dan, a jutra počinju zahvalnošću za dar života što mogu da proživim još jedan dan. I kada se dešavaju izazovi na stazi kojom koračam, uvek se trudim da smislim što više scenarija, kroz poređenje sa prethodnim izazovima i kažem sebi „ Može i gore ili bilo je i gore“, i ta istina, da sam proživela različita iskustva i usporedba sa proživljenim me uteši svaki put i punog srca kažem „Hvala ti živote, što me čuvaš“ 

2. – Ja nisam svoje misli, ja nisam ono što mislim o sebi.

Ovo je bila najteža lekcija, jer sam je usavršavala cele godine kroz pisanje jutarnjih stranica. Svako jutro, pisala bih tri stranice svojih misli i proživljenih emocija od prethodnog dana. Analizirala bih i tumačila, i vrlo brzo uvidela obrasce ponašanja u svojoj svakodnevici. Živela sam u prošlosti, zarobljena istinama koje nisu pripadala nikome, čak ni staroj meni a kamoli sadašnjosti. Uvidela sam da imam tendenciju da svoju sadašnjost povezujem sa delovima prošlih akcija i delovanja. Naravno, priču koju sam pričala sebi je bila samo priča mojih roditelja, na svakoj stranici sam videla reči i poruke, svoga oca. Ponašala sam se i živela po njegovom modelu. Prenerazila me je ta činjenica. Da sam 100% slika i prilika svega naučenog , i da kao pokvarena ploča ponavljam jedno te isto, bez obzira odgovara li trenutnoj situaciji. 

Biću slobodna da kažem da ne verujem više u priču o genima i  kako sam od tate nasledila karakter a od mame lepotu. Sa sigurnošću, na ličnom primeru sam se uverila da su ceo moj život i svako moje iskustvo, odvijali i dešavali po modelima naučenog ponašanja, stečenog u familiji. Tatina i mamina priča, njihova mišljenja, pravila, istine i vrednosti su bili deo mene, i kreirali moju svakondevicu, odnose i realnost. Uverila sam se kroz lični rad gde su koreni mojih dijagnoza i disfunkcionalnih osobina, kako programi i obrasci ponašanja ne pripadaju meni, već mojim stvaraocima i da napokon mogu da prestanem sa mučenjem u začaranom kolu nesigurnosti, sumnje i straha.

Priča koju pričamo sebi svakodnevno kreira naš život, i biti svestan unutrašnjeg dijaloga, je 90%  transformacije.

3.Život me podržava, štiti i voli, ne želi da se mučim, patim i živim po kazni.

Da je život težak, da nije nimalo lak, da se isti živi kroz suze i borbu, čula sam hiljadu puta za života. Uverenja kreiraju realnost, tako je i moja realnost bila ispunjena lutanjima, mučenjima, borbama sa vetrenjačama, samo jer sam programirana da je život patnja. Roditelji su nametnuli svoje iskustvo kao jedinu istinu života, bez ikakve opcije da možda postoje i druge realnosti. Rušenje čitavog sistema verovanja je neverovatno bolno, u bilo kojoj dobi života, a kamoli u ranoj mladosti, kada još nemate izgrađen identitet. Ovo fundamentalna i najvažnija lekcija je temelj svim ostalim uverenjima.

Život nije protiv mene, došla sam ovde da bih učila a ne da bi se mučila.

Razumem potrebu roditelja da prenesu svoje iskustvo deci, ali znajte da je to besmisleno, jer pravite više štete nego koristi, jer na taj način ne štitite svoje potomke kao što mislite, već ih programirate na vaš kod, pripremajući ih da dožive identična iskustva kao i vi. Posle kažu: “Lepo sam ti rekao/la”. I onda se još raduju što su znali bolje i što su u pravu. Danak neiskustvu i neznanju. Srećom pa sam počela da razmišljam drugačije. Zašto bih svojoj deci prenela najveću laž od svih životnih istina, učeći ih da šta god da urade život je protiv njih, i da ih uvek posle duge čeka ne sunce, nego kiša, i onda grmljevina, po mogućnosti uragan? Život se dešava sam po sebi, tu smo sa razlogom, a taj razlog sigurno nije da bismo patili kroz život hodajući stazom pesimista i surovih realista!

I za kraj ću samo reći: „ So many broken parents are building broken children. Don’t let your mess become the foundation of your child’s life. Break the cycle!“


istraživala i napisala Maja Radin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *