fbpx

Ništa meni bez tebe, ni tebi bez mene

Da li je sve spakovano? – upitao je nervozno – Hoćeš li već jednom krenuti, molim te? Ne idemo na Mars, i tamo postoje radnje i apoteke i sve što nam treba možemo da kupimo! Molim te, zaista počinjem da gubim strpljenje, a treba da vozim celu noć. 
Ti si uvek nervozan kad treba negde da krenemo! I uvek se raspravljamo i samo gunđaš, a ne pada ti na pamet da sam ceo dan provela u pakovanju i u brizi da nešto ne zaboravimo. Molim te strpi se još samo da proverim da li sam sve spakovala i krećemo. 


Uzela sam spisak i štiklirala šta sam sve spakovala. Deca su već nervozna i spava im se, a radovale su se da spavaju u kolima, u improvizovanom “veeelikom krevetu” na zadnjem sedištu. 


Gotovo je! Krećemo! Ne čekam više! Ako si nešto  zaboravila, kupićemo! – rekao je moj muž, inače veoma strpljiv i smiren čovek. 
I tako krenusmo na more.

Sedim napred i nabrajam u glavi da li sam sve ostavila kako treba, isključila sve po kući, zatvorila prozore, itd. I setim se u trenutku da sam zaboravila da pošaljem imejl klijentu sa ponudom koju sam pripremila za njega! 
Ostao je u draft-u!!

Panično uzimam telefon, okrećem moju asistentkinju.
 
U mom kompjuteru je ponuda za gospodina Mitrovića, molim te sutra da mu pošalješ, zaboravila sam, sve je spremno, rok je bio do danas, ne znam kako sam zaboravila – rekoh u dahu. 
Čoveče sad je jedanaest sati, zar niste krenuli na more? Sutra je subota, poslaću mu u ponedeljak ujutru, ništa ne brini… sve je u redu, ne sekiraj se molim te i opusti se već jednom, tvoj odmor je počeo! Uživaj, ljubim te! 

Daša je bila moja desna ruka, moje obe ruke, podrška i pomoć, najverniji savetnik i iskreni kritičar! Pored nje sam zaista mogla da odem na Mars i da se ne sekiram. 

Putovanje je počelo, deca su se umirila tek posle dva sata, moj čovek je vozio i posmatrao me ispod oka. Moj čovek.

Kako bi bilo da se malo središ, skoncentrišeš na odmor i prestaneš da organizuješ? – rekao je što je blaže mogao. Počinje nam odmor, znaš koliko smo radili ove godine i koliko smo ga željno čekali… Molim te da sve ostaviš kod kuće i da se sada posvetiš samo nama, je l’ važi? – uhvatio me je za ruku poljubio je i ponovo se fokusirao na put. 

Bože, koliko sam srećna što ga imam! Koliko je on  predivan, stabilan, smiren, pouzdan, jak. Razmišljala sam i gledala u njegov profil, znajući svaku crticu, izraz lica, mrštilicu i smejalicu na njemu. Hvala ti Bože! Hvala ti na njemu i na svim ovim godinama. Hvala ti na svemu što smo prošli zajedno i na putu kojim idemo zajedno.

Počela sam da plačem.
Od sreće, od tuge, od radosti, ne znam sve od čega… suze su se samo slivale stižući jedna drugu. Uhvatio me je desnom rukom čvrsto za ruku i rekao našu čuvenu rečenicu: – Ništa meni bez tebe, ni tebi bez mene. 

I to je bila jedina istina.

Pogledala sam ga zahvalno i on je, kao i uvek, znao sve. 
Volim ga od svoje petnaeste godine, a od dvadesete smo zajedno! Ko bolje od njega poznaje mapu moje duše? Od njega, koji je utkan u mene još od kad sam ga sanjala sa petnaest godina i nacrtala njegov portret i pre nego što sam ga uživo videla!? Koliko smo mi života već proživeli zajedno… I o ovom jednom možemo barem tri knjige da napišemo. Zajedno… 


Njegovo ime je Nenad. Zato što je Nenadmašan. Njegova loza je čista, zdrava i vredna. Njegovi preci su bili  jednostavni ljudi, hrabri, radni i čestiti, baš kao i on. Kao neko ko je odrastao u prezaštićenom okruženju, divila sam se od početka njegovoj neustrašivosti. Moj čovek se nikada ničega i nikoga nije plašio. Sa njim sam mogla i u vatru i u vodu, i uvek je bilo sigurno. Tako je učio i našu decu.



I napokon je tome naučio i mene, posle dvadeset godina zajedničkog života. Stvari koje sam morala da učim, on je znao prirodno. Kod njega je sve bilo po nekom  unutrašnjem vođstvu. Znao je oduvek zakone prirode, slušao svoje telo i svoj unutrašnji glas i verovao da mu je on najbolji vodič. Oduvek. Tako je i danas. A ja sam sve to učila i učim godinama već.

Njegova baba po ocu bila je vidarka, danas bi rekli šamanka – umela je da leči ljude i životinje, i to je prenela i na njega, jer je on bio jedini  levoruki unuk u porodici. Nenad kaže da se ne seća mnogo čega što ga je učila, a ja sam sigurna da sve zna, jer živi to.

I svaki put kada spusti ruku na bolno mesto, posle nekog vremena bol nekim čudom prođe…

….

… Jelena Milanović, iz knjige Izaberi sebe, Čigoja štampa, 2017.
Čitam ponovo  svoju knjigu, pisanu pre 4 godine i uviđam  kako je sada doživljavam … sa drugog nivoa razumevanja.  I uviđam sada još širu sliku i još više onoga ZAŠTO sam ovde i sada, ZAŠTO je sve moralo biti baš tako kako je bilo… I koliko sam srećna jer sam IZABRALA SEBE i što svakog dana to potvrdjujem svojim životom i svojim novim izborima. 

Mnoge žene su se našle u mojoj knjizi – bilo u ličnom, poslovnom ili majčinskom delu.. neke u partnerskom… I mnoga srca sam dotakla svojom ličnom pričom koja je takva kakva jeste, za nekog bolna, za nekog osnažujuća. Moja je.

Više o meni, mom radu možete naći na mom sajtu
www.jelenamilanovic.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *