fbpx

Kako smo se sreli Alan i ja

Kuvala sam i ređala sudove u mašinu kada sam u sidnejskoj operi susrela Alana de Botona. Prelep susret. Pričao je o ljubavi dok sam ja vitlala kutlačama i varjačama po kuhinji. Bilo je to najnadahnutijih sat vremena predavanja o svima nama, sirotim napaćenim ljudima, najvažnijoj stvari na svetu. Ali potiho najvažnijoj. Ona nije čak ni na takav način najvažnija da se kao za fudbal kaže, krajnje glasno, najvažnija sporedna stvar na svetu. Svi se nešto kriju od ljubavi, a traže je. Svi se pakuju u neke svoje ljušture, a hteli bi do meke nutrine.

Alan je izašao otvoren, mekan i ranjiv i otkrio nam svima kakvi smo. Klimala je i pljeskala publika u Sidnejskoj operi, klimala sam i ja u svojoj kuhinji. Nisam pljeskala, mešala sam crni luk da ne zagori. I tako smo se susreli kroz vreme i prostor, zahvaljujući uzvišenom cyber prostoru. Morali bismo zaista biti zahvalni internetu na brzini protoka informacija koje mogu biti od ključnog značaja za naše živote. I knjige su davale te spone vremena i distance, ali youtube kanali su veličanstveni. Još je fantastičnije kada u gomili đubreta iznađete takav biser.

Ostavila sam sa strane svoje oruđe dobrih jela i ukusa, otresla ruke o kecelju, pronašla parče papira i olovku te zabeležila običnim plavim slovima ovo ime, mada zaslužuje zlatna slova. Već sam bila pri samom kraju seansi sopstvene samospoznaje, već sam bila razotkrila tako mnogo o sebi, a onda se pojavio Alan iz dubine internetskog mnoštva i potvrdio sa naučne strane sve moje empirijski stečene zaključke. 

Oh, kakvo je bilo olakšanje suočiti se sa teretom romantizma koji teško pritiska naša nejaka pleća. „I živeli su srećno do kraja života!“, a onda: „Kah, kah… Oh, neko dobije tuberkulozu i umre posle tri meseca“. Ni traga ni glasa od zajedničkog kuvanja, ređanja sudova u mašinu ili pranja i sušenja veša. Lako je bilo tri meseca biti srećan do kraja života. 

Ja sam upravo tih večeri razotkrila svoja melanholična raspoloženja. Bile su to sparne julske večeri, uskraćene za druženja i ogoljene pod punim mesecom koga je uokviravao magličasti halo. Tako sam snažno osećala atmosferu prerafaelita i tako mi je prijala, a onda Alan. I njegov glasni poklič: „Prigrlite melanholiju! Mi Britanci smo tako dobri sa njom, trebalo bi da je izvozimo!“ To je najbolje raspoloženje koje nas može spasiti očaja i očajavanja, a ipak nam dopustiti da uživamo u šoljici čaja, baš kao i Englezi. Sreća je naša, što smo Sloveni, pa nam je melanholija jednako bliska, na mukama su „srećni Amerikanci“ opsednuti imperativom zasluženog uspeha, ali i opterećeni teretom „zasluženog“ neuspeha koji stoji na suprotnoj strani tasa.

Zaboravljamo boginju Fortunu!“, podseća nas Alan i odjednom postaje jasno zašto su tako važni naši drevni običaji: crven konac, amajlija, krstić… Tu su da prizovu sreću u naš život, a ona tek ponekad svrati. Trud i rad će donositi rezultat, ali da li će naš uspeh biti enorman ili ipak u nekim manjim razmerama, zavisiće dosta i od toga da li smo se našli na pravom mestu u pravo vreme.

Polako sam posle pronalazila i druga Alanova predavanja, ali i divne filmove The School of Life. Izvrsno. Takva sjajna dopuna svakom radu na sebi. Takva pomoć da sebe prihvatimo onakvima kakvi jesmo i da sebi oprostimo što nismo bolji, lepši, viši, već da budemo dovoljno dobri.

Nekoliko puta mi se dešavalo da dodjem u tačku u kojoj sam sebi rekla da sam zadovoljna svojim životom i postignućima, ali onda nakon nekog vremena ponovo bi se rodile ambicije, želje, stremljenja. Ponekad to svoj izraz pronađe kroz nezadovoljstvo koje traži i motiviše promenu. Skakala sam s vremena na vreme u bezdane iza kojih nisam znala šta će se dogoditi, ali to mi je bilo potrebno da bi se dogodila promena. Svaki put sam nalazila ponešto da me drži zabavljenom dok ne istražim druge nove mogućnosti. 

I Alan nas podstiče na promene i podseća da je bolje uložiti u dve godine dodatnog školovanja i promeniti profesiju, nego se striktno držati originalnog plana, a potom čitavog života obavljati posao koji ne volite. 

Čak i sad razmatram mogućnosti promene karijere, onako, usput i po malo. Ne zato što sam naročito nezadovoljna poslom koji radim, naprotiv, dopada mi se, već zato što je pomalo dosadio, zato što je vreme da te poslove sada preuzmu neki drugi ljudi, a da ja istražujem i kreiram nešto novo. Zašto ne, možda baš „Lepota života“? Izvesno nam je potrebna jedna škola života i u Srbiji. U potpunosti smo preplavljeni nekim teškim temama, usmereni na mane i primedbe, sa malo osmeha na licima, sa premalo volje da se učini nešto za drugo biće.

*****

Alan de Boton je britanski filozof, rođen u Švajcarskoj, a za sebe kaže da je sekularni Jevrejin. Ja bih to prevela izrazom da pripada „jevrejskom kulturnom krugu“ jer na sličan način mogu da definišem sebe kao „pripadnicu pravoslavnog kulturnog kruga“. Ne zavisno od toga što niste vernik, neminovno pripadate sredini koja vas okružuje, a verska zajednica oblikuje i društvo kome pripadate bez obzira na vašu volju da učestvujete u njihovim ritualima. Iako možda odbijamo da to priznamo, religija i društvo i dalje su intenzivno povezani i utiču na naše živote. Jednom prilikom sam prisustvovala religijskom obredu u hindu hrami i pomalo sam osećala kao da sam u nekoj dečijoj predstavi. Verovatno bi se slično osećao i neko sa Istoka tokom obreda u crkvi. No, udaljih se od suštine, mada i  Alan ima izvrsna predavanja o religiji i to namenjenoj ateistima.

Vredi pogledati: 

Teško je pisati o Alanu jer sve što želite je da ga slušate. Opet sam se upustila u nezaustavljiv niz pregleda intevjua i videa. Suština je da je kao mladić, ovaj čovek poželeo da intenzivno istražuje ljudsku psihologiju i da je tumači. Imao je potrebu da neke stvari rastumači najpre sebi, a onda je shvatio da je veoma važno svoja saznanja podeliti i sa drugima. Tako je osnovao Školu života – The School of Life.

U današnjem svetu, kaže, najveća opasnost su samoubistva. Ljudi su preopterećeni ambicijom i nezadovoljni svojim sasvim dobrim životima jer streme izuzetnim. Život ne dolazi sa uputstvom i potrebno je naučiti kako ga živeti na ispunjavajući način, ispunjavajući način za sebe.

Veze, karijera, način stanovanja, putovanja… sve su to važni aspekti naših života. U pojedinim oblastima ide nam super, u drugim malo slabije. 

Trentno me fasciniraju ideje o proširenju ljubavnog menija koje Alan nudi u svojim polemikama: 

Zašto se mučiti sa brakom:

Razlozi da ostanete sami: 

Zašto će samo oni koji su srećno sami naći pravu ljubav? https://www.youtube.com/watch?v=0waMV_4Fc9s&t=19s

Teorija vezivanja: https://www.youtube.com/watch?v=OYoIVCHVwKI

Strahote s decom: https://www.youtube.com/watch?v=DwtBYjKWeDk

Šta ako nikad ne nadjemo pravu ljubav 

https://www.youtube.com/watch?v=rUtBj2PY0gQ

Sve su to pitanja na koja, Alan i entuzijasti sa kojima deli ideju o Školi života, daju vrlo zanimljive i stimulativne odgovore. Odgovore koji ostavljaju mogućnost da blagonaklonije posmatrate sebe i ljude oko sebe.

Sumnjam da će rešiti sve vaše probleme posle sat vremena gledanja youtube kanala The School of Life 

https://www.youtube.com/channel/UC7IcJI8PUf5Z3zKxnZvTBog,

ali ćete možda spoznati Zašto nismo centar sveta: https://www.youtube.com/watch?v=nxYQhuiTSNQ 
ili Koja su to tri ključna uslova za dobru vezu:  https://www.youtube.com/watch?v=UOn9HVQdOGc

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *