fbpx

Život nije sistem za podršku umetnosti. Situacija je obrnuta.

’’Pisanje nema veze sa pravljenjem para, sticanjem slave, seksualnih uspeha ili širenjem kruga prijatelja. Na kraju se svodi na obogaćivanje života onih koji će čitati vaše delo i sopstvenog. Tiče se dostizanja sreće. Jedan deo ove knjige možda i veliki opisuje kako sam naučio to da radim. Veliki deo nje govori vam kako da to radite bolje. Ostatak, verovatno najbolji deo jeste dozvola da se bavite spisateljskom delatnošću. Možete da pišete, trebalo bi da pišete i pisaćete ako ste dovoljno hrabri. Pisanje je magija. Ono je, kao i svaka stvaralačka umetnost, voda života. Voda je besplatna. Zato pijte. Pijte dok se ne napijete.’’ – piše Stephen King (mi čitamo Stiven King) u knjizi “O pisanju”. Moram priznati da King nije moj omiljeni pisac, nisam ljubitelj horora ali ova njegova knjiga je bila na spisku “preporučene literature” na mentorship programu, pored “Velike čarolije” Elizabeth Gilbert i  kultne knjige Julie Cameron “Put umetnika”.

Ima razloga zašto je Stiven King jedan od najčitanijih pisaca na svetu, on piše knjige koje vas uvlače u sebe i koje je nemoguće ispustiti iz ruku. “O pisanju” je drugačija jer nema priču koja vam izaziva jezu ali vas protrese.

Ako pišete ( ili slikate, vajate ili pevate), neko će već pokušati da vas unizi zbog onog što radite. Tako je to. Ne pametujem, samo pokušavam da vam predstavim činjenice onako kako ih ja vidim.”

Pisanje jeste način života i jeste magija. Njegovo pisanje, u svim mogućim i nemogućim  periodima života, načinile su od njega pisca kakav je danas. Dok je bio dete svoje priče je prodavao mami i komšiluku. Pisao je i tokom školovanja i dok je za malu platu radio u fabrici. Pisao je i kada se oženio i dobio decu. I živeo u iznajmljenom stanu i prikolici. O da, pisao je čak i posle nesreće koja mu je umalo okončala život. Pisao je dok je trajao oporavak. Znači, izgovora nema. Knjiga  pruža praktične i neke po malo lude savete. Dozvoljava vam da kroz svoje spisateljsko iskustvo uvidite dobre i one baš i ne tako dobre strane spisateljskog zanata. Priprema vas na odbijanje izdavača i urednika, nebrojeno puta. Preporučuje vam da ne odustajete od priče jer će vas baš taj izdavač koji vas je onomad odbio, u nekom drugom momentu prihvatiti tu istu priču.

“Počeću sa ovim savetom: stavite radni sto u čošak. Kad god sednete da pišete, podsetite sebe zašto nije na sredini prostorije. Život nije sistem za podršku umetnosti. Situacija je obrnuta.

Uverenje da stvaralačka snaga izvire iz supstanci koje utiču na um jedan je od velikih intelektualnih mitova današnjice. Mislim na Hemigveja, Ficdžeralda, Šervuda Andersona i pesnika Dilana Tomasa. Navedeni pisci su najviše uobličili našu viziju egzistencijalne pustinje, u kojoj su ljudi odeljeni jedni od drugih i žive u atmosferi emocionalne teskobe i očaja. ove ideje su zapravo veoma bliske većini alkoholičara. Pisci zavisnici su i dalje samo zavisnici – drugim rečima obični pijanci i narkomani.  Ordinarno samozadovoljno proseravanje.

Papir trpi sve, da li ?

Papir da ali čitaoci baš i ne. Stiven nam objašnjava stepenice kojima se moramo penjati u pisanju. I naravno, nema preskakanja. Zanimljivo je i to kako je stvarao neke od svojih likova. Uvek je priču gradio od likova a ne likove ugradjivao u priču. Ne preterujete jer od prevelike želje da sve kažete, usporićete priču i biti dosadni.

pravilo 17 – izbegavajte suvišne reči.

Pustite malo čitaoce da sami zamisle. U redu je ako tokom pisanja odete u nekom drugom smeru nego gde ste “krenuli” na početku. Baš kao sto je u redu da vas život odvede možda tamo gde niste ni razmišljali da ćete biti. Sve je u redu dok god ste vi u redu.  

Pisanje je zavodjenje. Dobar razgovor je deo zavodjenja. Ako nije tako, zašto toliko parova započinje izlazak večerom u restoranu, zašto odmah ne skoče u krevet?

Sigurno ste se nekad susreli sa blokadom ili  gledanjem u beli papir a imate recimo 45 min da napišete sastav. O da, svi smo to doživeli. Gledamo nekako tri teme na tabli i pitamo se koju bi bilo najbolje da izaberemo. O kojoj bi smo nešto imali da napišemo. Da li slobodnu ili neku o pročitanoj lektiri i dok mi mislimo ostaje nam još 30 min. Odluka pada i onda ne znamo kako da počnemo pa kad počnemo, kako da razradimo a jos kako da završimo uhh… Školske muke. I eto traume. Zbog toga neki od nas pisanje doživljavaju naporno, teško i misle da iziskuje mnogo vremena. A da vam otkrijem tajnu – niste više u školi i nemate ograničeno vreme za koliko i na koju temu morate da pišete. Oslobadjajuće je zar ne? Što je još bolje nema ni nastavnice, učiteljice, profesorice, niti crvene olovke. Oh, uživancija.

Aaaa, imate ideju? Ubacite tu svoju nastavnicu, učiteljicu, profesoricu u jednu od svojih priča i oslobodite se njenog kritičkog glasa koji putuje i večera sa vama kao nepozvan gost.  Možda bismo mogli da je zaključamo u nekoj sobi, zavežemo za krevet ili ostavimo u nekom napuštenom hotelu. Zvuči kao nešto što bi Stiven King uradio, no vi nadjite svoj način. A onda pišite dok se ne opijete od pisanja.

Samo jedna stvar vam je neophodna: vrata koja želite da zatvorite.
Zatvorena vrata su vaš način da poručite svetu i sebi da ste odlučni.

….

napisala Aleksandra Radosavljević,
pročitajte još jednu preporuku za knjigu Vaša mačka je vaš novi lajfkouč

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *