fbpx

Papir je tvoj svemir

“Hajde, uzmi olovku i napravi liniju… bilo kakvu… samo liniju…” – rekla je profesorica, pružajući mi običnu grafitnu olovku.

Ispred mene je stajalo to ogromno, besprekorno, čisto prostranstvo koje je jedva čekalo da krenem da crtam. Iako je delovalo prelako, prazan prostor je prosto paralisao, strah od belog papira je bio jači. Spustila sam olovku i stidljivo nacrtala svoju prvu liniju… negde na samom dnu belog hamera. Bila je dugačka svega nekoliko centimetara.

To je sve?”- upitala je profesorica gledajući tu belu, pa skoro nevidljiviju crticu. – “Hajde još, nastavi. Pogledaj kooooliki je papir.

Slikarstvo služi da izrazimo sebe, da predstavimo svoj unutrašnji svet i da materijalizujemo svoje misli. Kroz slikarstvo se tražimo, nalazimo svoj identitet, istražujemo, igramo se, eksperimentišemo i pokušavamo da nađemo i izgradimo svoj stil. Ne znači da svako ko uzme kičicu teži da bude vrhunski majstor, poznat i popularan. Za početak je dovoljno da nas pokret rastereti, da se prepustimo procesu i maštanju, dopustimo da nas boje zavode i konačna slika pozove na razmišljanje. A to je ponekad i sve što nam je potrebno. Da se opustimo, ispratimo tok misli kroz šare na papiru.

Časovi slikarstva ne moraju da izgledaju uobičajeno. Ne moramo da kopiramo i preslikavamo poznata dela, crtamo mrtvu prirodu, ulazimo u suštinu i dubinu perspektive, budemo naslonjeni na štafelaj i okruženi sa milion četkica za koje ne znamo čemu služe i kada se tačno koriste.Isto tako fokus nam ne mora biti na tome da znamo i želimo da nacrtamo konture lica, telo čoveka, životinje, prepoznatljive figure i detalje, zgrade i ostale građevine…

Možemo samo da se igramo i eksperimentišemo sa bojama jer nam slikarstvo pruža ogromne mogućnosti da istražimo svoj unutrašnji svet i granice svog Svemira na vrlo zabavan i zanimljiv način.

Nekada sam mislila da su platna rezervisana samo za velika imena, istaknute umetnike, profesionalce, talentovane pojedince koji imaju “smisla” za crtanje i slikanje. Gledala sam sa strane, diveći se pokretima četkice, tragu olovke, ogromnim platnima, do detalja naslikanim obrisima, licima, do perfekcije naslikanim potezima i pejzažima.

I onda su jednog dana boje pozvale i mene. Želela sam da probam. Da vidim. Da osetim kako to izgleda zamahnuti četkicom, pomešati boje, i … ostaviti trag na papiru.

Tako je krenuo eksperiment…

Beli papir, dva puta dva metra, je stajao na stolu. Pored su bile uredno poređane pastele u dva reda u kutiji. Žuta je stajala pored narandžaste. Narandžasta pored crvene. Crvena pored ljubičaste… Sve je bilo savršeno i imalo svoj red.

Na prvi pogled nije delovalo nimalo strašno jer sam bila ubeđena da znam kako tako da crtam.

Hajde, uzmi olovku i napravi liniju… bilo kakvu… samo liniju…” – rekla je profesorica, pružajući mi običnu grafitnu olovku.

Ispred mene je stajalo to ogromno, besprekorno, čisto prostranstvo koje je jedva čekalo da krenem da crtam. Iako je delovalo prelako, prazan prostor je prosto paralisao, strah od belog papira je bio jači. Spustila sam olovku i stidljivo nacrtala svoju prvu liniju negde na samom dnu belog hamera. Bila je možda dugačka svega nekoliko centimetara.

To je sve?” – upitala je profesorica gledajući tu belu, pa skoro nevidljiviju crticu. – “Hajde još, nastavi. Pogledaj kooooliki je papir.”

Posle toga sam dodala još nekoliko centimetara i stigla možda do prve trećine papira. Ruka nije htela dalje. Devojka nije tražila od mene da nacrtam ništa teško, komplikovano, nije bilo potrebe da preslikavam, bavim se perspektivom… ništa tome slično. Trebalo je samo, SAMO da nacrtam liniju. Običnu liniju grafitnom olovkom.

Dok sam stajala i smišljala na koju stranu da krenem, suptilno mi je i u levu ruku ugurala i drugu olovku i rekla da zažmurim i počnem da šaram.

Papir je tvoj svemir.” – rekla je.

I dve olovke su krenule bojažljivo da klize po beloj površini. U početku poprilično oprezno, mic po mic, praveći cik-cak linije, a onda sve sigurnije i slobodnije. Desna ruka je prvo pratila levu, tanji trag olovke je odmah pored sebe imao i deblji, a onda su se u jednom trenutku ruke odvojile. Svaka olovka je pravila svoje šare koje su se u nekim trenucima prekrštale, uvijale i zajedno pravile neke nedefinisane oblike.

Posle par trenutaka čitava bela površina, taj savršeni red i sklad, se pretvorio u haos od isprepletanih linija različitih debljina. Pojavili su se brojni nedefinisani oblici, čitavo jedno klupko umršene vunice koje nije predstavljalo ništa. Ličilo je na crtež dvogodišnjeg deteta koje je nešto naškrabalo.

E sada, uzmi boje i kreni da bojiš… Traži oblike…” – stižu nove instrukcije iz Likovne Laboratorije. Naime, profesorica se zove Aleksandra Marimanov i vodi Eksperimentalnu Likovnu laboratoriju i edukaciju ( FB link). Uglavnom radi sa decom.

U čitavom tom haosu od linija ništa nije upućivalo na nekakav oblik. Samo šare, trouglovi, elipse, krugovi… Ništa nisam videla, ali sam krenula da bojim i polako jedno za drugim su počeli da iskaču i da se prikazuju razni simboli, profili, detalji, oblici. U svemu tome sam uspela da prepoznam neku svoju situaciju, strepnje, sumnje i da od svega složim svoju priču uz njenu pomoć.

Kada smo došle do kraja, kada sam bila zadovoljna svojim radom, profesorica je samo okrenula papir za 180 stepeni i čitava slika je dobila sasvim drugu dimenziju. Odjednom se jato ptica u vodi pretvorilo u papagaja. Zraci sunca su ličili na rep pauna. Ništa više nije bilo isto kao u prethodnoj priči. Imala sam sasvim drugi scenario i odgovor na isto pitanje.

Možda ne znam sa velikom preciznošću da crtam i nisam naučila ništa o proporciji ali sam zato dobila jednu drugu važnu lekciju.

Percepcija.
Ništa nije onako kako izgleda u prvi mah.
Važno je pogledati iz više uglova.

Sasvim iznenada uvidiš da si naslikao rešenje svog problema, bljesne tvoj najveći strah, možda odgovor na neko lično pitanje ili dilemu. Crtež te je direktno uputio na neki trag, dao ideju, probudio, opomenuo, nasmejao, rastužio, zapitao, usmerio, iznenadio, uplašio, zaprepastio…

I tada shvatiš da odgovore na sva svoja pitanja znaš i sam, da rešenje već postoji, istina je tu.

  1. Kada zatvorimo oči granice ne postoje i tada možemo sve da zamislimo, izmislimo, poverujemo, vidimo, izmaštamo.
  2. Kada zatvorimo oči okvir belog papira se gubi i otvara se čitavo jedno prostranstvo.
  3. Kada zatvorimo oči radoznalost deteta u nama kreće da istražuje taj prostor i zaviruje u svaki kutak, sve dalje i nestrpljivije.
  4. Kada zatvorimo oči, počinjemo da verujemo našoj intuiciji.
  5. Kada zatvorimo oči naša čula se bude.
  6. Kada zatvorimo oči otvara se čitav jedan svemir.

Na kraju krajeva, nije ni važno ako bojom pređemo okvir papira i krenemo da crtamo po stolu ili podu. Bitno je da istražujemo svoj Svemir. Da pomeramo svoje granice i da se uputimo u nepoznato. Ionako još niko sa sigurnošću ne zna gde se sve završava, gde je kraj i da li uopšte postoji, pa zašto bismo onda mi naš Svemir ograničili na dva puta dva metra nekakvog običnog belog papira?

Samo zažmurite.
Papir je vaš svemir.

Granice su ionako iluzija.

….

Napisala i eksperimentisala u Likovnoj laboratoriji, Maja Umičević
ilustracija: Kristal Marie Smith, www.kristleyez.com
photo: Unsplash

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *