fbpx

To sam što sam i neka sam

Stigoh na ostrvo Bali puna emotivnih blokada, tuđih i svojih uverenja, ali sa odlukom da ću pronaći svoj put, baš ovde. Kako sam to planirala da uradim za 15 dana, sam Bog zna. 

No, bila sam uverena da je moguće. Verovala sam da mi i ne moramo da tražimo način da ostvarimo ono što nameravamo, već da se fokusiramo samo na krajnji cilj namere. Ako je ta namera iskrena, mora se ostvariti. Koliko god nerealno zvučalo što sam odlučila da se promenim u narednih 15 dana i pronadjem svoj put, donekle je i bilo realno. Jer, kada čovek trpi godinama i napokon pukne, sve je moguće. 

Danas verujem da je sve moguće i iz sreće, bez pucanja, ali da bismo mogli sve, moramo se pročistiti od svih blokada u nama. 

Na Baliju sam se upoznala sa potpuno drugačijom kulturom nego što je kultura našeg naroda. Došla sam sama, ali u sklopu turističkog aranžmana. Grupa je protutnjala kroz ovo ostrvo Bogova, obišla turističke atrakcije i otišla nakon 15 dana, ja sam ostala. Sama.

Dobro, ne baš.

Od svih mesta koje smo obišli, Ubud me je začarao svojom energijom i tu sam ostala do kraja putovanja. Ta „božanska“ energija nam namesti prave ljude u pravo vreme kao i ostvarenje  ciljeva. Mnogo ljudi ne oseti to, što je isto normalno i prirodno, jer nismo svi na sličnom putu. Neko mora biti i naučnik, poštar, poker igrač, arhitekta, plesač, inženjer… Tako, samo oni koji su odlučili da zavire u sebe mogu osetiti energiju o kojoj pišem. 

Šta je energija jednog mesta? Da li je energija grada karma, duše predaka ili ljudi koji danas tu žive? Dugo sam se pitala i došla do odgovora. 

Energija grada ili države je energija ljudi koji zajedno čine višu, sveobuhvatnu energiju, ali je takođe i karmička, naših predaka. Nekad dobra, nekad manje dobra, ali svakako promenljiva. Svako od nas ima svoj život u rukama kao i pravo da očisti svoju karmu. Prednost Ubuda je ta što je tu jedno od jačih energetskih ukrštanja na svetu. I to olakšava mnogim ljudima život ovde. Karma se brže i lakše čisti, a to se oseti po vibraciji ljudi.

Stanovnici Balija vibriraju drugačije. Oni su spojeni sa prirodom, poštuju je više od bilo koje  „ekološke“ države koje sam imala prilike da posetim. Ne postoje nejednakosti, muškarac i žena su isti, životinje se poštuju i vole, okean čiste samoinicijativno iako im to niko ne plaća, a nemaju novca. Onoliko koliko oni mogu. To je najbitnije što sam zapazila, a takvi su jer nisu zaglavljeni u prvoj čakri preživljavanja. Svako ima svoju kuću, pirinčana polja bezbroj na korišćenje uz plodno tlo za hranu koja im je potrebna. Ne postoje stranci, svi smo jednaki. Svesnost im je na daleko većem nivou od većine ljudi koje sam do tad znala, sa različitih krajeva sveta. A tako je jednostavna svesnost. I tako im univerzum vraća, kako zrače tako i privlače, daje im ono najvažnije, sreću i radost. To sam osetila i prepoznala i verujem da dosta turista doživi upravo taj osećaj kao Bali Magic. Nasmejani su stalno i šire ljubav, čine i pomažu svima kojima to treba, bez očekivanja nečega zauzvrat.

Svakim danom učim sve više od njih, a kada pogledam šta to učim, pitam se zar to nije prirodno i normalno? Šta su mene učili u školi, kada sa 21 godinu moram sama učiti osnove voljenja sebe i skladnosti čoveka sa prirodom?  No, to je moj put, a ovde sam ga prihvatila u zagrljaju.

Ljudi me menjaju i ljudi čine Bali ovim što jeste.

Na Baliju nikog nije briga šta je ko obukao i kako se ponaša, stoga sam se potpuno opustila i počela da učim lekcije koje su mi dolazile. 

Jedna od početnih bila je prihvatanje sebe takve kakve jesam.

Manjak samopouzdanja je nešto od čega dosta naših devojaka (i ljudi uopšte) pati, a direktna je posledica  toga što ne volimo i ne prihvatamo sebe. Kako smo još od malih nogu učeni da brinemo o svemu što radimo, jer bi neko drugi mogao nešto reći, suočavamo se sa silnim  pretpostavkama o tome šta bi ti ljudi rekli. O tome šta bi bilo kada bi bilo. Nameću nam se određene norme kojim se ”trebamo” voditi, jer ako se njima ne vodimo, bićemo smatrani lošim ljudima. Neće nas prihvatiti u društvu. Dokle god ne prihvatimo sebe, dokle god nam smetaju naše mane, ne možemo promeniti ni sebe, a ni svoj život. 

Kada odemo kod psihoterapeuta, psihologa ili healera, oni nas pažljivo slušaju, ne osuđuju, ne kritikuju, bezuslovno nas prihvataju i mi se osećamo slobodnim da kažemo sve što osećamo i mislimo, bez srama. Pružiti sebi bezuslovno prihvatanje je isto kao kada nam to healer pruži, samo što to pružamo sami sebi. 

U raznim porodicama vladaju različiti standardi. U nekim je fokus školovanje, fokus sticanja novca, fokus održavanja porodične reputacije, fokus religioznosti i tako dalje… Na osnovu toga što smo učeni, kada odrastemo zadajemo sami sebi standarde, životne ciljeve i norme ponašanja. Dokle god se pridržavamo svega što smo sebi zadali, nemamo razlog da se ne poštujemo i ne prihvatamo. No, kada prekršimo neki samozadati standard ili ne ispunimo samozadati cilj, stvaramo mržnju prema sebi, tugu i patnju.

Pružiti sebi bezuslovno prihvatanje znači sagledati sebe bez ikakvih normi, standarda ili zadatih ciljeva, baš onakvi kakvi jesmo, sa svim manama i vrlinama. Prihvatanje sebe će skinuti svakom od nas kamen sa srca. Ali i iz uma koji očekuje da radimo sve ono što nam društvo ili mi sami zadamo. Nestaće očekivanje da ”moramo” postići sve ono što mislimo da ”trebamo” postići.

Bavila sam se baletom čitavog života i životni cilj mi je bio da plešem u svetskim pozorištima. Kako tada nisam ostvarila taj sebi zadati cilj, mrzela sam sebe. Nisam ni bila svesna da sam sebe osudjivala više nego što je bilo ko. Sve što sam tada činila sebi a i drugima govorilo je koliko prezirem sebe.

Vreme provedeno na Baliju me je naučilo da prihvatim sebe. Vremenom sam se pronašla u pisanju, posle svakojakih neostvarenih ciljeva. Često ljudi ne znaju šta je najbolje za njih a izgube samopoštovanje kada ne ostvare ono što misle da žele. Nisam nikad pomišljala da ću pisati, a evo, u tome sam danas najsrećnija. I svi takozvani ”neostvareni ciljevi” bili su put do ovog danas, te su imali svoju svrhu. 

Spustila sam ego na nivo kontrole i priznala sebi sve mane, pa vrline, kao i to da sam u životu mnogo puta grešila, i da je to u redu. Da nisam svaki put bila u pravu i da sam i ja povređivala druge ljude. Prihvatanjem da nisam savršena, da ne moram ni da budem, da sam grešila i da imam i pravo na greške, promenilo je moje mane u vrline. Ljubav prema sebi menja sve, leči sve bolesti, razbija sve blokade, a kada tu ljubav pronađemo u sebi, šalje se u sve negativne delove uma i tela, u sve mane i preobražava ih. Tu ljubav nam niko ne može oduzeti i ona zauvek ostaje u nama, jer je večna.

Ono što živimo je ono što pričamo, mislimo i volimo. Zato sam ovde.             

Da, stigla sam na Bali sa namerom da hoću promenu kroz 15 dana, ali me je Bali naučio na čak i ako ne ostvarim tu nameru, ono što mogu – mogu da volim sebe. Otpuštanje od toga da nešto ”moram” postići je  u stvari donelo ”ispunjenje cilja”. Tada sam na Baliju ostala mesec dana, umesto planiranih 15.  Kad pogledam unazad i jesam se promenila. Promena se desila. Promenila sam svoj život u potpunosti, a danas na Baliju živim.

To sam što sam, neka sam i volim se. 

Elena Vujanović
vodi svoj blog PišiDiši, www.pisidisi.com

poruka za poneti:

Prihvatite sebe, jer se jedino tada možete promeniti.
To ste što ste, neka ste, volim vas i volite se.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *