U svakom od nas postoji osećaj da smo sami. U svakom pojedincu i u svakoj porodici postoji onaj nikad imenovani osećaj da smo odvojeni od onoga, ma šta da je to, što je odgovorno za naše postojanje. Kao da iz izmaglica našeg drevnog sećanja izvire osećaj da smo ovamo odnekud dovedeni, a onda ostavljeni, bez ikakvog objašnjenja ili razloga.
A zašto bi i trebalo da se osećamo drugačije? Iako imamo nauku koja je u stanju da pošalje čoveka na Mesec i da dešifruje naš genetski kod, i dalje ne znamo ko smo zapravo, niti kako smo se uopšte našli ovde. Kad pokušavamo da procenimo svoje emocije, iznutra osećamo svoju duhovnu prirodu. Počev od književnosti i filma, pa do muzike i masovne kulture, stalno pravimo razliku između ovog našeg mesta ovde na Zemlji i dalekog raja koji se nalazi negde drugde. Na Zapadu, mi potvrđujemo svoju odvojenost od Tvorca i kroz prevod velike biblijske molitve koja opisuje taj naš odnos: Oče naš.
Tako, recimo, uobičajeni prevod glasi: „Oče naš, koji si na nebesima”, potvrđujući postojanje te odvojenosti. Po toj interpretaciji, mi smo „ovde”, a Bog je negde drugde, daleko od nas. Međutim, originalni tekst na aramejskom jeziku nudi drugačiji pogled na naš odnos s nebeskim Ocem. Prevod istog ovog dela molitve glasi: „Ti koji isijavaš: ti sijaš u nama, izvan nas; čak i tama sija, kad se sećamo” učvršćujući zamisao da Tvorac nije ni odvojen ni udaljen od nas. Umesto toga, stvaralačka snaga našeg Oca – ma kakvo značenje mi tome pridavali – ne samo da se nalazi u nama, već ona jeste mi i prožima sve ono što prepoznajemo kao svoj svet.
Čini se da ovakav prevod podržavaju i otkrića do kojih se došlo 2004. godine, i po kojima iz prevoda genetskog koda života u slova drevnog hebrejskog i arapskog alfabeta može da se iščita Božji kod i poruka.
Kad osećamo strah, čak i kad ga nismo u potpunosti svesni, on u našem telu stvara emocionalno „iskrivljenje” koje se često opisuje kao „naboj” ili „alarmni prekidač”. U nama se to manifestuje kao potpuna izvesnost o nečemu kao „ispravnom” ili „pogrešnom”, ili o tome kako bi neka određena situacija „trebalo” da se odvija. U zavisnosti od toga šta je naš naboj ili alarmni prekidač koji u sebi pokrećemo, stvorićemo odnose koji će nam pokazati koji strah traži da bude izlečen. Drugim rečima, ti naboji pokazaće nam koji su naši strahovi, a što je naboj veći, tim je dublji strah. Ovaj mehanizam vrlo retko greši.
Ako se svesno ne sećate svog straha od odvajanja i napuštanja, velika je verovatnoća da će se on u vašem životu pojaviti na najmanje očekivan način i u najnezgodnijem trenutku. Kad, na primer, razmislite o svojim ljubavnim vezama, karijeri i prijateljstvima, da li biste za sebe rekli da ste „onaj koji ostavlja”, ili „onaj koji je ostavljen”?
Da li ste vi onaj ko poslednji sazna da je vaša ljubavna veza okončana? Da li vam se događa da vam se vaša savršena veza, brak, posao ili prijateljstvo jednostavno raspadnu pred očima, bez ikakvog upozorenja i očiglednog razloga? Da li osećate da ste slomljeni kada se takav odnos prekine ili izjalovi?
Ili se možda nalazite na drugom kraju iste priče? Da li ste vi onaj koji prvi prekida ljubavnu vezu, napušta posao ili prekida prijateljstvo, i to još dok te veze sasvim dobro funkcionišu, da biste izbegli da budete povređeni? Da li ste nekad sebi rekli nešto slično ovome: „Ovo je savršen – (sami završite rečenicu). Bolje da se povučem dok je još sve u redu i dok se ne dogodi nešto što će me povrediti.” Ako se u vašem životu odigravao ili se i dalje odigrava ovakav scenario, velika je verovatnoća da je u pitanju majstorski skrojena i društveno prihvatljiva maska koja prikriva vaš najdublji strah od napuštanja i odvajanja.
Ponavljajući ovaj obrazac u svojim odnosima, verovatno ćete smanjiti patnju ili nelagodnost koju vam izaziva vaš strah i dovešćete ga do podnošljivog nivoa. Ovako možda možete i da se provlačite kroz ceo svoj život. Ali naličje ovakvog ponašanja je to što će se izbegavanje patnje pretvoriti u diverziju. To će vam predstavljati način da pobegnete od univerzalnog straha da ste odvojeni od celine svog Tvorca, napušteni i zaboravljeni. Kako ćete ikada pronaći ljubav, poverenje i bliskost za kojima žudite, ako uvek odlazite ili bivate ostavljeni upravo onda kad se s nekim zbližite?
Nisko vrednovanje sebe
U svim kulturama i društvima sveta, skoro univerzalno, u svakom od nas, postoji osećaj da jednostavno na neki način nismo dovoljno dobri. Osećamo da ne zaslužujemo priznanje za ono što smo učinili za svoju porodicu, zajednicu ili firmu u kojoj radimo. Osećamo da kao ljudska bića nismo vredni da nam se ukaže poštovanje. Ponekad i sami sebe iznenadimo osećajem da nismo dovoljno dobri čak ni za život.
Iako taj osećaj ne mora biti svesno ispoljen, on je stalno prisutan i predstavlja prikrivenu osnovu na kojoj se zasniva način na koji pristupamo životu i odnosima sa drugim ljudima. Budući da smo majstori emocionalnog opstanka, često u različitim životnim situacijama možemo uhvatiti sebe kako „glumimo” u okviru scenarija koji nam nameću naši vrednosni stavovi.
Tako, na primer, svi imamo snove, nade i težnje i želju da postignemo nešto značajno u životu, ali najčešće svi mi sami sebi iznesemo sve moguće razloge zašto te snove nećemo ni pokušati da ostvarimo. Kao što smo videli u prethodnim poglavljima ove knjige, naša osećanja su jezik, i to onaj jezik kojim komuniciramo sa Božanskim matriksom. Kad osećamo da nismo u stanju da ostvarimo svoje najdublje snove, Božanski matriks nam uzvraća stvarima napravljenim od materijala koji smo mu dali, a u ovom slučaju, to su odlaganja, izazovi i prepreke.
Iako je moguće da i dalje želimo da učinimo neke krupne stvari, osećaj sumnje koji postoji duboko u nama uvek je tu jer ne cenimo sebe dovoljno. Pitanje koje nas stalno muči jeste da li smo dovoljno dobri da bismo mogli uživati u životu.
Kroz 2000 godina staru priču o Isusu Hristu, mi se upoređujemo sa redigovanim, skraćenim i probranim sećanjima na život jednog čoveka, i to život kakvim sami nikad ne bismo mogli da živimo. Ponekad ta poređenja dobijaju oblik ozbiljnih pretnji kojima nas upozoravaju da bismo, ako ne budemo živeli na određeni način, mogli biti osuđeni na prilično težak život posle smrti. Ponekad su ta upozorenja blaža i samo nas podsećaju koliko nedostataka imamo i to se dešava kada nas neko sarkastično upita: „Šta ti misliš, da si Isus Hrist?” ili: „Kako to misliš da postigneš, možda hodajući po vodi?” Koliko ste puta čuli ovakve ili slične primedbe, koje sugerišu da ma koliko da se trudite, nikada nećete postati onoliko dobri ili vredni kao što su bili učitelji iz prošlosti? Iako ovakve komentare retko shvatamo ozbiljno, oni nas na dubokom nivou podsećaju da zbog nečega nismo dovoljno vredni da zaslužimo da uživamo u životu.
Čak i ako imate mnogo samopouzdanja, i tada ponekad poverujete takvim sugestijama. Zapravo, na određenom nivou, svi im poverujemo. Zbog toga izražavamo to svoje uverenje onim što očekujemo da ćemo postići u životu i količinom radosti koju sebi dozvoljavamo, kao i pomoću uspešnosti naših odnosa sa drugim ljudima. Naš strah da nismo dovoljno vredni da bismo imali ljubav, prihvatanje, zdravlje i dugovečnost garantuje nam da će svaki od odnosa u koji se upuštamo odražavati taj strah od sopstvene nedovoljne vrednosti i da će se manifestovati na načine koje ne bismo ni u snu očekivali.
Koliko puta ste se zadovoljili nekim odnosom koji nije bio ono što zaista želite, rekavši sebi „Za sada je dovoljno dobro” ili: „Ovo je samo odskočna daska za nešto bolje”? Da li ste ikada izrekli rečenice kao što je: „Tako bih rado delio život s nekim punim ljubavi, saosećajnim, pažljivim i nežnim, ali…”
Ako se pronalazite u ovim rečenicama, velika je verovatnoća da se radi o vešto kreiranim maskama koje koristite da biste doveli u pitanje sopstvenu vrednost. Kroz svoje intimne i poslovne odnose, vi sami sebe podsećate na svoja duboka uverenja o sebi, uverenja kojima je potrebno dubinsko lečenje.
Predavanje i poverenje
Da li ste ikad doživeli odnos bilo koje vrste u kojem je vaše poverenje bilo toliko potpuno da ste bili u stanju da predate svoje individualno sopstvo za spoznaju jednog većeg? I da istaknem: ne sugerišem vam da treba da ikada, u bilo kojoj situaciji, odustanete od sebe i svoje lične moći. Naprotiv, iskustvo za koje vas pitam je iskustvo u kojem imate toliko snažan osećaj samog sebe da možete dozvoliti sebi da napustite svoja uverenja o tome kakvi i ko bi trebalo da budete u zamenu za veću mogućnost izbora u vezi sa onim što biste mogli da postanete.
Gotovo univerzalno, u svakom od nas postoji osećaj da je tako nešto rizično: rizično je verovati drugim ljudima, mudrosti svog tela, ili u to da je mir u našem svetu moguć. A zašto bismo i mislili drugačije?
Nije potrebno da tražimo dalje od večernjih vesti da bismo našli obilje argumenata koji opravdavaju taj naš osećaj. Svakog dana nam se daju primeri ponašanja koje naizgled potvrđuje, pa čak i podržava, osećaj da živimo u jednom zastrašujućem i opasnom svetu. S postojanjem terorizma, ubistava i napada kakve gledamo po čitavom svetu, s narušavanjem poverenja i izdajama koje doživljavamo u životu i uz brojne zdravstvene rizike na koje nas svakodnevno upozoravaju, ova planeta koju nazivamo domom sasvim sigurno može nam izgledati kao zastrašujuće mesto.
Ipak, naš osećaj sigurnosti u svetu mora dolaziti iz osećaja sigurnosti koji imamo u sebi. A da bismo to iskusili, moramo verovati – moramo se zapitati da li imamo poverenja u inteligenciju univerzuma koja je inherentna svim situacijama i celokupnom životu. Ako je naš odgovor na to pitanje negativan, tada se moramo zapitati zašto je tako. Ko nas je naučio ili koje nas je iskustvo naučilo da naš svet nije bezbedno mesto i da ne treba da mu verujemo?
Da li verujete u sâm proces življenja? Kad vidite da život dobacuje neki neočekivani udarac vama ili nekom vama bliskom ili vašem kućnom ljubimcu, da li se odmah povlačite u osećaj krivice da biste mogli da se osećate zaštićenim?
Iako sve zastrašujuće stvari koje vidimo da se dešavaju oko nas jesu deo neke realnosti, način da prevladamo sopstvene strahove jeste shvatanje da one ne moraju biti i deo naše realnosti. Znamo da Božanski matriks postoji, da on u našem životu odražava sve ono što mislimo i osećamo, za šta „gorimo”, sve ono što verujemo u svom srcu i umu. Svesni smo da je mala promena u viđenju sebe sve što je potrebno da bismo stvorili promenu koja će se odraziti na naše zdravlje, posao i odnose sa drugim ljudima. A onda, upravo tu, pokazuje se sva apsurdnost ovog začaranog kruga straha.
Ako želimo da se nešto promeni, moramo prekinuti taj začarani krug i dopustiti Božanskom matriksu da nam odražava nešto drugo. Zvuči jednostavno, zar ne? Ali ta jednostavnost je varljiva, jer je mala promena u načinu na koji doživljavamo sebe verovatno najteži zadatak od svih s kojima ćemo se susresti u životu. Zbog postojanja naših dubokih uverenja, u svom spoljašnjem svetu doživljavamo veliku bitku koja se odigrava u srcu i umu svakog živog čoveka – borbu koja određuje ono što verujemo da jesmo.
Uprkos svim razlozima da ne verujemo, od nas se traži da nađemo izlaz iz tog zatvora u koji nas je zaključao naš sopstveni strah. Svakog dana naša životna iskustva traže od nas da sami sebi pokažemo koliko smo u stanju da verujemo, i to ne samo da slepo verujemo bez ikakvog razloga, već da istinski doživljavamo osećaj sigurnosti u svetu kakav nam s pravom pripada.
….
Autor: Gregg Braden (Greg Brejden), odlomak iz knjige „Božanski matriks”, izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs
