Kad dobijemo poruku, u našem mozgu se oslobađa dopamin. A dopamin je isti onaj hormon sreće koji se proizvodi kad uživamo droge, alkohol, kad kockamo. Ili kad nagradimo sebe hranom. Ima takav efekt da utrne sve ono što je u nama negativno. Tehnologija nam je donijela sasvim legalan ‘happy drug’. I na ovu drogu nema restrikcija.
Tri kratke opservacije napisala vam je NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!
I – Upornost
Last seen online 09:36 – Pogledam na sat 10:03.
“Gdje je moja poruka za dobro jutro?”
Godinama na margini ljubavi, prioritetno uskraćena, razvila sam nove metode da dođem na red. Agresivne. Dok sam čekala da se sam sjeti, vječito sam bila nervozna. Naučila sam da tražim. Istrenirala sam ga, u treningu je još uvijek zapravo.
“Dobro jutro!”
“Za koga je ova poruka? Generic? Template? Gdje je moja poruka?”
“Dobro jutro bebo!”
Eh tako…
“Slušaj, ovdje ne govorimo o principu ‘pritisneš pravi taster’ i dobiješ hranu, ne! Ovdje je princip da izbjegneš kaznu.”, rekla sam mu.
“Kako to misliš?”, pitao me.
“Lijepo, ako se javiš ujutro sa ‘Dobro jutro bebo!’ i završiš dan sa ‘Laku noć moja mala princezo’, nećeš morati da slušaš moj bijes i neću ti praviti scene. Znači 2 akcije dnevno ti kupuju mir i tišinu. Ukoliko mi ne pošalješ poruku ujutro, slaću ti poruke dok je ne pošalješ. A onda ću i da ih brišem jer znam da te izluđuje kad vidiš ono ‘this message has been deleted’ . Noćni scenario je malčice gori, onda ću da te zovem dok ne dobijem poruku. Pa ti vidi da li ti se objašnjavati ko te zove u ‘nedoba’…”, objasnila sam.
Prevrnuo je očima, mislio da se šalim. No evo nas u treningu, i već su u prosjeku dani bijesa u opadanju.
Svako Dobro jutro koje nisam morala da tražim je moja mala pobjeda. A sad samo uporno dok mu ne stvorim naviku. A kažu: ‘You can’t teach an old dog new tricks!’. Dabome da možeš, nije do psa, do upornosti je trenera.
Godinama je on u našoj vezi kao bog! U smislu ja pravim planove, a on se nasmije! I pristala sam na tu igru, mada mu ništa ne vjerujem više. Ali i dalje ostajem tu… zasada! Samo što ću sad ja da budem boginja naše ljubavi. Ili kondicioni trener našeg tima.
Upornost i stalno ponavljanje. Samo treba malo da se mijenja strategija sa vremena na vrijeme…
Poslije mjesec dana treninga, opet je izostala poruka za dobro jutro. Onda sam i ja ‘zaboravila’ da galamim kad se naveče javio! Štaviše, obradovala sam mu se kao da je poruka stigla i sve je u savršenom redu. Zbunio se.
“Izvini!”, kaže nakon što uporno ništa ne spominjem.
“Za šta?”, pitam ga.
“Pa nisam ti poslao poruku za dobro jutro. Mislio sam da ćeš biti ljuta!”
“Ah to, nešto mi je drugo odvuklo pažnju jutros. Mogu sad da dramim ako hoćeš?”
Smije se, ali već vidim da mu nedostaje njegova ‘kazna’.
Poslije 2 mjeseca ‘zaboravila’ sam da se prikažem na internetu cijela 2 dana. Panika, poruke, pozivi sve je ostalo bez odgovora.
Nana šalje sms (zna za foru): “Traži te! Našao me na insta i pita gdje si. Opet mijenjamo strategiju vidim! Rekla sam da te garant udario tvoj ‘digital detox mode’ i da sam sigurna da si OK… fizički, to jeste!”.
Javljam se naveče.
“Pa dobro gdje si ti? Da li si normalna? Da mi se ne javiš i nestaneš samo tako?”, vidno je uznemiren.
“Trebalo mi je da se malo odmorim od telefona. Šta dramiš?”, odgovaram mirno, a u sebi se mislim tako si ti meni već godinama.
“Hoću svako jutro da se javiš i da mi odgovoriš na moje Dobro jutro!”
Rekoh li vam? Sve je do upornosti trenera!
II – Dobro Jutro ljubavi!
“Dobro jutro!”
Ne odgovaram. Opet nije dodao ono ‘ljubavi’. Nešto se dešava. Komunikacija nam se svela na Dobro jutro i Laku noć, prisvojnih pridjeva i slatkih nadimaka bez. Tačno prepoznajem obrazac, čim ovako krene – something is up! I vjerovatno nema nikakve veze sa mnom, opet je smjestio sebe u ‘žrtva svog života’ raspoloženje.
“Slušaj, muškarci generalno slabo funkcionišu na više nivoa. Mora da mu nešto drugo drži pažnju, posao, nešto porodično i ne može sad da ti se posveti, pa si samo na ‘održavanju’ takoreći. Samo posmatraj, ako mora da se desi neki multi-tasking, oni prosto zabaguju. Malo je idiot, ali i dalje je tvoj idiot!”, govori mi Nana.
Jeste, moj je idiot. Ali kad vidim ove poruke ovako cijeli dan mi propadne i ne mogu da prestanem da razmišljam šta li je. I onda se to razvije u ‘ostaviće me’, ‘ne voli me više’ i ostale scenarije. U nedostatku komunikacije nastaje vakum koji se onda puni sumnjama, strahovima, nejasnoćom koje naš reptilian brain tumači kao mogućnost da ćemo biti povrijeđeni, da smo u opasnosti. U tišini koju nam nudi druga strana mi je popunjavamo. Umjesto činjenica dobijamo čarke – zavodljive stvarčice koje čine da nam mozak vrišti, a ako vjerujemo da smo u opasnosti, da ćemo biti povrijeđeni, spremamo se na negativne scenarije jer je u pitanju borba za opstanak.
Kad si stavljen van nečijeg okvira, ostavljen da gledaš sa strane, a ograda je tako visoka da ništa ne vidiš… Ne znaš suštinu, onda u svemu tražiš simbol. Otvoriš Instagram. Pogledaj ima 69 slika, a bilo je 78. Šta je obrisao? Jel’ slike sa našeg zajedničkog putovanja? A u nekoj prošloj svađi sam uradila unfollow i mislila da sebi time uskraćujem još jedan izvor opsesije.
Zovem Nanu (ne osuđuje moje opsesije, i aktivno učestvuje u stalking akcijama): “Ajde, otvori insta! Ima manje post-ova!”.
“Ne znam šta gledam ni šta tražim. Čekaj da te zovnem na skype i da ti podijelim ekran, pa pregledaj preko browser-a sve!”, orijentisana na riješenje problema.
Kad nam tehnologija proradi…
“Nema ništa, ne znam šta je brisao!”, govorim joj. I opet ne znam! I grozno mi je što ne znam! Svako Dobro jutro bez onog ljubavi je moj poraz i izvor straha i razvijanja negativnih filmova u glavi.
“Slušaj, proučavale smo ga i znamo kako reaguje. Čim vidi da ja post-am slike na kojima si ti srećna, znaš da se odmah javlja. Ne patiš od nedostatka njegovog veličanstvenog prisustva, uvijek se javi da te podsjeti na svoje postojanje. To mu je okidač! A pošto vidim da ti spavati noćas nećeš ako nešto ne uradimo sad i odmah, nudim taktičku podršku!”, govori mi.
“Nađi neku fotku, znaćeš ti već kakvu priču da napišeš!”
Nije prošlo 10 minuta do notifikacije na instagramu. Suton, njen balkon i moja omiljena fotelja koju je jedva progurala kroz vrata da uživam u istoj. U jednoj ruci mi je čaša vina, u drugoj mi je telefon u koji gledam i smješkam se. Sjećam se tog momenta i poruke koju mi je tada poslao. Zna i ona, ali mijenja kontekst. – Ko li piše, a da je zanimljiviji od mene -in person-? – stavlja priču, jer zna da postavi scenu tako da pomisli ako mi on ne piše, ko je. Za moj pojam visoko rizičan potez, ali dala sam slobodu da nešto izmisli, a ona kao taktičar rijetko griješi.
Prolazi još 10 minuta. “Seen!”, kratki izvještaj stiže. Odlazim u krevet, malčice lakša, jer nešto sam pokušala da uradim a sad mi je ostalo samo da čekam. Zaspem, uz pomoć biljnih kapi i ne očekujem Laku noć jer ni na Dobro jutro nisam odgovorila.
Budi me vibracija telefona. Pogledam vrijeme 05:37.
“Dobro jutro ljubavi! Samo da ti kažem da mi mnogo nedostaješ i žao mi je što nemam vremena da ti se posvetim, nešto se dešava na poslu. Zovem te večeras, pa ti pričam! Nemoj da me zaboraviš!”
Idiot! Ali moj idiot!
III – Čekam
Budim se. Sat je 07:07 – mejl notifikacija igra na ekranu. Ime je njegovo.
“Dobro jutro srećo! Jedva-čekanje si moje!”
Vidim… toliko jedva čeka da mu treba u prosjeku 10-15 dana da mi odgovori na mejl, na predivnu priču koju sam samo za njega napisala. U međuvremenu je mojim svijetom vladala ‘Tišina’. Radio tišina.
’’Zarobiti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane – nikad ni doveka. Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje.’’, pisao je Andrić.
I da, znam, Andrićev kontekst izjave je bio puno ‘ozbiljniji’, ali se primjenjuje čak i na nešto tako trivijalno kao što je poruka. Ili čekanje susreta. Naročito ako ti neko taj susret i sve što on može da donese prikazuje kao neizbježan, neophodan, a ti se nadaš da će da ti ispuni skrivene čežnje. Svako Dobro jutro je još jedno prazno obećanje, koje me drži u službi čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje!
Spavam sad već mirnije. Isključila sam notifikacije, čisto da se ne trzam na svaku vibraciju telefona. Kontrolišem svoje kontrolisanje. Još je dobro, još me drži čim brojim dane. Kad prestanem, eh onda smo u problemu. Mi, ali ne i ja. Ja sam onda ‘flat’, ravnodušna. A ništa gore nema, jer čak i za ljutnju i mržnju je potrebna jaka emocija. Nisam još ‘tamo’!
Kad dobijemo poruku, u našem mozgu se oslobađa dopamin. A dopamin je ista ona droga koja se proizvodi kad uživamo droge, alkohol, kad kockamo. Ima takav efekt da utrne sve ono što je u nama negativno. Tehnologija nam je donijela sasvim legalan ‘happy drug’. I na ovu drogu nema restrikcija. Dobar je osjećaj kad se javi, kad nešto onako baš kako treba kaže. A ja sam trenutno kao ovisnik na prinudnom odvikavanju. Ako pošaljem poruku, samo će se izgubiti u tišini. Moj sljedeći ‘instant fix’ mi je ionako uskraćen.
Na ignore sam, danima, i koja je razlika između 15 dana i recimo 20 dana? Prosto matematički 5 dana, ali u mom brojanju vremena poruka to su eoni, koji prolaze sporo, veoma sporo. Ne odgovaram. Njegov odgovor je zaključio prethodno započetu prepisku, stoga nemam više šta da kažem. Uostalom znači li njemu šta to moje Dobro jutro ili je poslano samo formalnost koja se samo po sebi podrazumijeva kao naplata za drogu koju mi daje na pipetu?
Čekam! Još koji dan… prolazi ih tačno 5. Budi me poruka.
“Odgovorio sam ti!”, zahtjeva svoju kompenzaciju. Odlučim da to ignorišem i da se ne objašnjavam. Jer treba mi moja droga… Nisam još dovoljno jaka da mogu da budem bez. Čak ni sa smanjenom frekvencijom. Uostalom, sve što jesam i što znam, sve što umijem i mogu je stavljeno u službu mog čekanja, pa odgovaram na jedini mogući način:
“Dobro jutro srećo moja!”
Griješi Andrić samo u jednom, ako prepoznam obmanu tamničara i shvatim da je ovo zatvor, sa sasvim malo sreće i mnogo vještine naću način da se oslobodim bukagija koje su uslovljene jednim Dobro jutro.
….
NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!
