fbpx

Mentalna kriva

Situacija koju smo prošli svi kao društvo u poslednjih par meseci imala je pored čuvene krive i svoju psihološku krivu. Bitno je da osvestimo da je svako od nas imao i svoju ličnu krivu. Bili smo tužni, srećni, slobodni, usamljeni…Ta kriva je varirala u skladu sa okolnostima.

Počela je tako što je većina imala strah od toga šta se dešava kako će izgledati život za vreme pandemije. Strah od neizvesnog i nepoznatog. Kako da se suočim sa novom situacijom? 

Kako se prilagoditi na nešto što nam se dešava po prvi put. Šta mi je sve potrebno? Kako mogu da predupredim ono što će se destiti? Šta treba i šta mogu da imam pod kontrolom da bi sve dobro prošlo? Ali kako da se pripremim za nešto što do sada nisam iskusila?

Kada smo u svom tempu razumeli i obradili šta se dešava, ušli smo u fazu prepoznavanja mogućnosti. Ok, situacija je sad takva, kakva je. Šta ja mogu da uradim sa vremenom i resursima koje imam. Moja sredina je takva kakva je, kako da se prilagodim. Sećam se prošli put kada je bila kriza, ovo mi je bilo jako korisno.

Ako smo se ikada našli u nekom malom prostoru postoji šansa da smo osetili “cabin fever”. Često se pojavljuje u sitacijama u kojima se osećamo zarobljeno, i onima u kojima prosto iz realnih razloga ne možemo da izađemo i budemo u interakciji sa ljudima u okolini. Ovaj termin je nastao na osnovu toga da ljudi u jako hladnim predelima provode vreme zarobljeni u svojim kućama, jer zbog vremenskih uslova ne mogu da izađu. 

Iako nije kategorisan kao dijagnoza ovaj termin pokriva konstataciju raznih simptoma:

Tuga
Depresija
Smanjena motivacija 
Beznadežnost
Bezvoljnost

Ono što je najbolji način delovanja u situaciji kada osetimo da nam se približavaju ova osećanja, jeste da osmislimo rutinu. Dakle, da ustalimo svoj način spavanja, ishrane, vežbanja. Možda je najbitnije da uposlimo mozak. Da mu damo zadatke koje mora da reši. Pored svakodnevnog posla to mogu biti i aktivnosti tipa zadataka ili pisanja. Neki hobi koji zahteva da se metalni kapacitet aktivira.

Taj osećaj skučenosti je bio jedan od potencijalnih prepreka koju smo morali da pređemo. Naravno da je svako od nas ulazio i izlazio iz raznih faza. Bilo je dana i biće u kojima prosto ne znamo šta sa sobom, kako da se ponašamo. Kada osećamo da ”sve nema poentu”, kada nas obuzme strah od toga šta donosi budućnost i kako ona izgleda. Sve je pitanje faza. Važno je da osvestimo da je to normalno i u redu. I da je apsolutno u skladu sa situacijom.

Mindfulness propagira pogled na život koji podrazumeva da je sve u pokretu. Da život ne treba shvatiti fatalistički. Jer fatalizam gasi optimizam. I perspektivu. Ovaj koncept predstavlja ideju da uvek pogledamo šta imamo ispred sebe i kako možemo da to koristimo. Da nije kraj sveta svaka situacija u kojoj se osećamo zarobljeno. Zato što posle te zarobljenosti dolazi sloboda koju ćemo mnogo više ceniti.

Poslednja faza u kojoj se sad nalazimo jeste faza privikavanja na svakodnevnicu. Obeležena je sa napetošću i anksioznošću iz mnogo razloga. Prvi i osnovni je činjenica da nismo dugo imali kontakt sa ljudima i spoljnom sredinom. Nismo dovoljno dugo bili u kafiću, prodavnici, na poslu… Prosto, sve naše nesigurnosti izlaze na videlo. Takodje postoji realni strah od virusa. Kao i realna fizička promena, jer naš sistem za koncentraciju i pažnju je ispao iz treninga.

Iako smo smatrali da jedva čekamo da dođe momenat da slobodno šetamo i da se družimo, ne osećamo se sada tako. Mnogi zapravo osećaju pritisak, svega im je previše, i buke i automobila i ljudi, čak i da i ti momenti u kojima smo se radovali nisu isti kao pre. To je zaista u redu. Treba da se prilagodimo i tome. Naša kriva je sada u opadanju, i spremna je za nove izazove – koji su neminovni, i dobrodošli jer iz njih rastemo.

Svesnost o time kako su stvari promenile je ključna. Prosto smo bili svedoci mnogih javnih promena na državnom i evropskom nivou. Politika i kultura Evrope i sveta je pokazala novo lice koje do sada možda nismo vidjali. Kada osvestimo da je situacija drugačija, ne nužno loša ili dobra, samo drugačija, možemo da osetimo slobodu da i mi budemo drugačiji.

Prosto dinamika je takva u svim odnosima, između nas i ljudi u našoj sredini, ali i između nas i sredine koja nas okružuje. Naučeni smo da morama da imamo odobrenje od sredine. 

Kada nam sredina da slobodu da se ponašamo drugačije, mi to i uradimo. 

Jako je bitno znati da Mindfulness program i sama naša prisutnost ukazuje da nam je ta dozvola nepotrebna jer smo mi već dovoljni takvi kakvi jesmo. Da je u redu da smo u skladu sa svojim autentičnim željama i potrebama. Da imamo pravo da radimo stvari onako kako se osećamo, izlišno je reći da ovo važi u normama koje ne ugrožavaju druge. Zato i treba da napravimo takvu strategiju i plan akcije. 

Prvo i osnovno je da se zapitamo šta je to što nam treba? 

  • Šta je to što me ispunjava? 
  • Kako da to izvedem u realnosti?

Drugo je, da li želim da se vratim u staru rutinu? 

  • Šta je to što sam u njoj volela, a šta mi je smetalo? 
  • Šta mi je prijalo, a šta mi više ne prija? 

Razmisli koje reči govoriš sebi? Koje rečenice i koje misli ti se vrte na auto pilotu? Koliko istine ima u tome? Koji je to ključ koji te zaključa i ne da ti da reaguješ? Koji su to ljudi i akcije koje te otključaju i daju ti polet da reaguješ?

Prepoznaj da nije hitno kada gori, već mnogo ranije. Počni da primećuješ gde to sve požar može da se desi, ne sa strahom, nego sa opreznošću. I zapamti da ako gledaš na situacije sa beskrajnim opcijama rešenja, ma koliko one sulude bile uvek možeš da izabereš tu šašavu koja nema smisla, jer te ona može odvesti na dobro mesto o kome nisi ni sanjala.

Imaš potpuno pravo da čemu si pre toliko hrlila i žurila, samo preskočiš. Čak, zamisli, imaš pravo da okreneš glavu i odeš dalje od ljudi koji su ti bili naporni, možda čak i čijeg odbacivanja si se plašila… Jer bi možda ti ispala bezvredna ili ne-fer ako nisi sa njima! Sve ti je dozvoljeno!

Prosto, ako je svet mogao da dozvoli sebi sve čega smo svedočili – možeš i ti sebi.

Ok je da izadješ na jedno piće, vidiš da ti se ne prija i da odeš! 
Sve je u redu!

Ko je ikada rekao da neko ili nešto mora da bude tako i tako! 
Slobodna si da biraš!

Igraj se, to je jako bitno. 
Svi smo zaboravili koliko radosti dolazi iz igre! Probaj da gledaš na sve kao dete koje ima svu slobodu i nekog koga čuva, te tako zna da je sigurno i voljeno, ma šta god da se desi 🙂

….

napisala Sofija Borojević, www.mindfulnessflow.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *