Kao što su drevne kulture reku videle kao živo biće, tako Marko Pogačnik prostor vidi kao inteligenciju s kojom ponovo treba da se povežemo – potrebno je da shvatimo da je prostor organizam, da je živ, inteligentan i da je veoma važno da je zdrav.
Marko Pogačnik, poznati slovenački vajar i konceptualni umetnik, jedan od osnivača avangardne Umetničke grupe OHO, tvorac alternativne, seoske zajednice „Porodica u Šempasu“, autor jedanaest knjiga i duhovni tvorac litopunkture kao načina lečenja planete Zemlje… harizmatična je ličnost koja je uspela da svoju ideju o isceljenju naše obolele planete proširi po celom svetu. Na tačkama gde je protok energije zamućen, poput akupunkturnih igala postavlja kamene ili bakarne ploče s ugraviranim znacima kosmogramima koji privlače određene kosmičke sile, što sve zajedno podstiče proces isceljivanja. Na taj način, došao je u dodir i sa inteligencijom prirode, prostora i Zemlje kao celine.
– Bez saradnje sa tom, za mene fantastičnom inteligencijom, moj rad bio bi nemoguć – kaže Marko Pogačnik, koji je nedavno boravio u Beogradu da bi učestvovao u promociji projekta postavljanja kosmograma na tri tačke „kičme Beograda“, prostorne osovine oko koje se, prema njegovoj percepciji, izgradilo urbano telo Beograda, nalik na ljudsko telo koje je sazdano oko kičme: Avala (ispod spomenika Neznanom junaku) – Tašmajdan (prva raskrsnica u parku kod crkve svetog Marka) – Kalemegdan (na donjem šetalištu od Meštrovićevog spomenika i zidina Vojnog muzeja). Svako od ta tri mesta on je pre godinu dana geometrički istražio i definisao njihovu ulogu u odnosu između suštine Zemlje i ljudske kulture. Projekat je posvećen poznatom muzikologu i kulturologu Pavlu Stefanoviću i povezuje davni susret ta dva čoveka povodom izložbe članova grupe OHO u Galeriji Doma omladine 1969. i namenskog teksta Pavla Stefanovića u katalogu izložbe na koji se danas nadovezuje Marko Pogačnik svojim razmišljanjima. Rad koji je 1969. izložio u Domu omladine u Beogradu odnosio se na gravitaciju i bio je uvod u ono što danas radi. Trebalo je da prođe četrdeset godina da bi napravio instalaciju koja je mnogo više od skulpture. Saživljena i sinhronizovana sa Zemljom, otvara nove percepcije i novi pogled na svet.
– Veoma je važno da je ljudi vide. Živimo u multidimenzionalnom svetu, on nije samo ono što vidimo, već mnogo više ono što ne vidimo – kaže ovaj tihi, lucidni čovek koji je i kao vajar i kao iscelitelj predela postigao svetski uspeh.
– Razmišljajući o načinima isceljenja planete koju civilizacija razara, shvatio sam da ekologija ne može biti medicina za prostor. Ekologija ga štiti, ali je on već toliko oštećen da mu je potrebno lečenje. Pojam „lečenja prostora“ shvatam kao napor da se, pomoću oruđa savremene umetnosti, Zemlji, prirodi i svemiru nadoknade smisao i životna svrha koje im je savremena civilizacija u svojoj bezosećajnosti oduzela. Zemlju vidim kao ženu s velikim telom, a svaki krajolik je jedinka, zaseban organizam. Razvio sam analogiju između tela Zemlje i ljudskog tela i došao do kombinacije akupresure i homeopatije. U prvoj fazi u prirodi ili u gradu tražim tačke na kojima je prostor senzibilan, na koje ću, kao u akupresuri, izvršiti pritisak. U drugoj pravim kosmograme kamene ili bronzane ploče (ako je tačka na kolovozu) sa zapisima informacijama i postavljam ih na ta mesta. Kosmogrami šalju energetski impuls i ponovo aktiviraju iskonske funkcije prostora.
Hoće li Beogradu biti bolje posle vaše intervencije? Kako ćemo to osetiti, mi ljudi, ptice, psi, mačke, bubamare, drveće, trava…?
– Iz homeopatije znate da je to meki način lečenja, radim sa životnim snagama koje se u različitim kulturama nazivaju „či“, „prana“ ili „eterska snaga“, i s inteligencijom prostora. Ja samo dajem impulse, a ostalo mora da uradi sam organizam. Kao što su drevne kulture reku videle kao živo biće, tako ja prostor vidim kao inteligenciju s kojom treba ponovo da se povežemo. To je javan rad, potrebno je da što više ljudi shvati da je prostor organizam, da je živ, inteligentan i da je veoma važno da je zdrav. Pokušavam da među stanovništvom i posetiocima grada probudim svest o nevidljivim (energetskim, duhovnim) zakonitostima koje određuju ritam, identitet i životni impuls Beograda. U te se zakonitosti ubraja „kičma Beograda“ kao njegova dominantna prostorno-energetska osovina. Grad se uvek doživljava kao nešto što je tuđe, kao haos, a u stvari je sve to priroda, samo je ispod asfalta. Kada prođu pored tih tačaka, ljudi treba da zastanu i pokušaju da ih osete. Ako tu ideju uspem da im približim, oni će imati veći osećaj reda kakav postoji i u kosmosu.
Da stvar funkcioniše, pokazuje i podatak da su vaše intervencije imale mnogo uspeha u celom svetu.
– Moj metod dobio je ime litopunktura posle intervencije na jednom parku kod Kelna koji je bio biološki uništen jer je smešten uz površinski kop rudnika uglja, zbog čega je postao suv kao pustinja. Postavio sam 25 kamenova s kosmogramima i uskoro je park oživeo. Biolozi su ga pratili od trenutka moje intervencije i zabeležili da je drveće i šipražje ponovo počelo da lista, vratile su se ptice i ostali stanovnici parkova. Regenerisao se veoma brzo i posle dve godine dobio nacionalnu nagradu za parkove. Radio sam na oživljavanju mnogih gradova u svetu: u Pragu, Klagenfurtu, Ahenu, Kitu (Ekvador), u Brazilu, Alma Ati, Kejptaunu… Školovao sam ljude svuda u svetu, kad radim velike projekte, pozovem ih u pomoć.
Život u komuni
I dalje živite u prirodi u koju ste s porodicom i prijateljima otišli 1971. godine. U šta se taj projekat razvio?
– To je takođe bio jedan od projekata grupe OHO, koja je na umetnost gledala kao na istraživačku delatnost. Treba upoznati ono što je neispitano, nedozvoljeno, pa smo radili sa telepatijom i drugim područjima koja nisu u našoj svesti. Ideja je bila da se sarađuje s prirodom, da bismo umetnost uzemljili, ali u interakciji s ljudima koji su mogli da dođu, vide šta radimo i učestvuju. Komuna je trajala od 1971. do 1979. godine, u početku je bilo dvanaest ljudi, ali je svakodnevno dolazilo i po dvadeset gostiju iz celog sveta i boravilo koliko je želelo. To je, međutim, ipak bila ćelija odvojena od društva koja se vremenom ispraznila. Sada tamo živim sa svojom porodicom, suprugom, troje dece i petoro unučadi.
Čovek se otuđio od prirode. Da li planeta može biti zdrava bez zdravih ljudi?
– Ona ima ogromne rezerve, ali je problem što se mi ljudi čvrsto držimo samo fizičkog nivoa stvari na kome se snaga života očigledno gubi. Potrebno je da se otvorimo. Ako čovek ne živi višedimenzionalni život, onda je teško zamisliti da bi drugačije mogao posmatrati prostor. To je dvostruki proces. Najdalje su otišli oni koji su počeli da se interesuju za sopstvene energetske sisteme i alternativne oblike lečenja, ali tu postoji opasnost od antropocentrizma, jer se otvaramo samo za ljudski svet. Pokušavam da skrenem pažnju na činjenicu da smo mi ljudi samo deo života na planeti, samo jedna među brojnim dimenzijama. A prostor ima fizički nivo, bioenergiju, odnosno vitalnu životnu snagu, inteligenciju, dušu i božanski nivo, večnost unutar prostora i vremena koji svemu daje smisao. Samo združeni svi ti nivoi čine zdravlje. Baš kao i kod čoveka.
Tvrdite da planeta Zemlja ima gigantsku svest sa kojom bismo mogli da sarađujemo i rešavamo sve probleme ako bismo hteli, i naravno, umeli…
– Mi ne komuniciramo sa zemljom, samo uzimamo od nje: vazduh, vodu, kamen… Tragično je što je ne pitamo: a šta tebi treba? Gradimo megastrukture i pokrećemo nezamislivo ambiciozne tehnologije a da se pre toga nismo pitali kako da se usaglasimo. Toj gigantskoj ženi ne treba zlato, ali verovatno joj treba briga, pažnja i zahvalnost, što su drevni narodi znali.
Vi zaista verujete u vile?
– O tome govorim u svojoj najuspešnijoj knjizi „Elementarna bića“, koja je izašla početkom devedesetih i prevedena je na trinaest jezika. U njoj sam pokušao da predstavim četvrti svet prirode, životinje, biljke, minerale i elementarna bića koja nemaju fizičko telo, pa smo ih zato u teoriji evolucije zamemarili. To je čista inteligencija zemlje i pokriva sva područja na kojima se život razvija. Pokušao sam da klasične bajke poredim sa svojim iskustvima. Vile nisu lepe stasite devojke koje plešu, nego slikovni jezik, a ples je koordinacija kosmičkih ciklusa planeta i sazvežđa koji moraju da budu usaglašeni s ciklusima života na Zemlji. Kad to počne da se ruši, događaju se velika nevremena, zato moramo započeti komunikaciju s tom inteligencijom da se naši ciklusi ponovo usaglase s kosmičkim ciklusima.
Kako pojedinac može da zahvali planeti osim da zagrli drvo?
– Kada vidimo drvo ili kamen koje nam privuče pažnju, treba da zastanemo i da pokušamo da se povežemo. Da na trenutak iskoračimo iz svog racionalnog prostora, otvorimo srce i pustimo da teče komunikacija. Tako bi relacije mogle početi da se tkaju. Sledeći korak je višeslojna percepcija, da naučimo da vidimo skrivene simbole koji nam pomažu da razumemo i osetimo i druge dimenzije. Poslednjih deset godina zapažam da Zemlja čini svesne korake da zaustavi posledice ekološke katastrofe koju smo izazvali. Pokušavajući da rešimo probleme, mi se kao civilizacija fokusiramo na prostor i vreme, hoćemo da rešimo stvari fizički, a Zemlja ima svoje sopstvene metode kako da se suoči s takvim globalnim krizama kakve su se u njenoj istoriji više puta desile. Vidim kako ona aktivira „prvu pomoć“ kojom podiže vibracijski nivo energetskih sila. Pokušavam da budem medijator, pričam o tome, otvaram pitanje kako bi naša civilizacija mogla da napravi kvantni korak prema daljem razvoju planete i civilizacije. Planeta će to uraditi, ali bi mi u tome trebalo da učestvujemo. Samo zajedno možemo izaći iz planetarne krize.
Kako doživljavate Beograd i njegove važne tačke?
Avalu doživljavam kao svetu goru, kao prirodnu piramidu. Avala poseduje svoje energetsko polje s takvom frekvencijom koja je kadra da čoveka prenese u drugačiji i sasvim neuobičajen vremensko-prostorni okvir. Kada kroči u energetsku kuglu koja obujmljuje Avalu, čoveku se čini da nije više vezan za uobičajene koordinate prostora i vremena. Na tom području gravitacija je delimično suspendovana, osećam bogati unutrašnji svet planine istovetan sa ljudskim sećanjem. U sećanju Avale pohranjeni su arhetipovi duhovnog razvoja Zemlje i Srbije. Ispunjavaju unutarnji prostor planine, a njen vrh posmatram kao neku vrstu kosmodroma s koga čovekova svest može da se uznese ka visinama svemira.
Tašmajdan sagledavam kao životno jezgro Beograda, njegov solarni pleksus. Ako uporedimo organizam grada sa organizmom čoveka, onda Tašmajdan odgovara predelu između polnog i srčanog centra. Dinamika Tašmajdana je moćna jer tamo vlada snažna napetost između suprotstavljenih sila. U dubini tog prostora sagledavam dominantno prisustvo vode. Tašmajdan leži na sredokraći između dve gigantske reke, prisustvo vode sa obe strane Tašmajdana preobražava se u emocionalno energetsko polje Zemlje koje pulsira u njegovom podzemlju. Zemlja se na Tašmajdanu, pomoću elemenata vode, razotkriva kao osećajno biće, kao boginja Gea. S druge strane, kamene stene Tašmajdana sagledavam kao žarište (fokus) elemenata vatre. Kameni hrbat Tašmajdana nabijen je sunčevom energijom, silama vatre. Govorim o „zmajevim leđima“ Tašmajdana. Sile vatre, koncentrisane u zmajevim leđima, ulaze u interakciju sa suptilnim silama vode (čulni kvaliteti) koje izviru iz Zemljine utrobe. Posledica te interakcije jeste životni impuls koji se, od tačke na Tašmajdanu, širi kroz urbani organizam Beograda.
Kalemegdan sagledavam kao krunu beogradskog prostora. Zaobljenu stenu Kalemegdana koja znatno nadvisuje ušće Save u Dunav, najpre bih uporedio sa ljudskom glavom. Simbol Kalemegdana mogla bi da bude fontanela, otvor na temenu glave kakav nalazimo kod sasvim male dece, a koji kasnije zaraste. Njen simbol je kruna-simbol otvorenosti prema vaseljeni. Na vrhu Kalemegdana sile Zemlje bliže se površini planete i dižu visoko u vazduh. Sile vaseljene bliže se Zemlji i uranjaju u njenu utrobu. Kalemegdan balansira između sila vaseljene i sila Zemlje. U prostoru Beograda deluje tako što u svakom trenutku, unutar gradskog organizma, uspostavlja ravnotežu između neba i Zemlje. Impuls ravnoteže širi se horizontalno kroz prostor Beograda. Ukoliko Kalemegdan tu svoju funkciju ne obavlja ili je obavlja samo delimično, onda s njim nešto nije u redu. Civilizacija je poslednjih vekova opteretila Kalemegdan različitim funkcijama koje nisu u skladu sa suštinom tog uzvišenja, stolećima je, na primer, služio kao vojno utvrđenje i danas je sedište Vojnog muzeja i mesto gde se izlaže oružje. Mnoštvo sekundarnih funkcija negira primarnu ulogu koju bi Kalemegdan, po mom osećaju, trebalo da odigra unutar pejzažnog organizma Beograda i unutar organizma Zemlje.
……….
razgovor vodila Radmila Jovović za magazin Sensa
photo credits Mihajlo Savić, www.mihajlosavic.com
