– Komunikacija, kontakti, interakcija jesu zakonitosti ovog vremena, ali da bi našao sebe, moraš da budeš sam – kaže Igor Stoimenov, čovek s tri strasti od kojih je napravio profesije.
Ideja za seriju „Robna kuća – za nekoga sve, za svakog ponešto“ (RTS i Absint), reditelja Igora Stoimenova počela je da opseda dok je živeo u Njujorku i verovao da je to njegovo konačno odredište. Serija se bavi najbitnijim fenomenima popularne kulture nastale „na ovim prostorima“, od prvih upliva zapadnih uticaja početkom pedesetih na festivalima zabavne muzike do novog talasa; od partizanskih spektakala do komedija Dušana Kovačevića. Kao nekadašnja robna kuća, mesto gde će posetioci dobiti najbolje domaće proizvode, ova serija priča o kolektivnoj istoriji i obnavlja znanja u vezi s kulturom, sportskim događajima, pesmama uz koje su odrastale generacije.
Da li ste uživali na sentimentalnom istraživačkom putovanju po bivšoj Jugoslaviji skupljajući eksponate za seriju „Robna kuća“?
„Sanjao sam je ovde u Beogradu u vreme kada nisam smeo da odem u Sarajevo ili Zagreb. Imam nostalgičan stav prema tom naivnijem, a istovremeno prosperitetnom vremenu kao što je bio kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina. Počeo sam da je gradim u Americi kada sam u Njujorku sretao ljude koji se zovu Edo, Miranda, Haris, Renata…
Tamo je bilo važno ko je ko, a nevažno odakle je. U razgovorima smo shvatili da ono što diže zid prema ratnim užasima jesu zajedničke uspomene: more, muzika, fudbal, film, kokta… Kada sam se vratio, zahvaljujući prijateljima iz fudbalskog sveta napravio sam seriju o istoriji YU fudbala kao metafori spajanja i razdvajanja, a zatim i ovu o istoriji YU brendova. Toliko od mene kada je dokumentarni program u pitanju, sad bih malo da se bavim fikcijom. I dalje televizijom, koja je sada u velikoj meri sklonište loših reditelja i glumaca, jer smo jureći rejtinge zaboravili šta je svojevremeno izlazilo iz jugoslovenskih TV centara“, kaže Igor Stoimenov.
Najpre je radio brojne političke kampanje i za one koji su mu bili simpatični i za one koji nisu. Bio je kreativni direktor marketinga „Crvene zvezde“, radio TV serije „Crni Gruja“, „Fudbal, nogomet i još ponešto“ i sada „Robnu kuću“. Jedan je od vlasnika kultnog restorana „Absint“ u Beogradu, u kome se događa mnogo više od hrane i pića. To je mesto čiji koncept promoviše način života. Ima i svoju producentsku kuću s istim nazivom, imenom pića koje nazivaju još i „zelena vila“, a koje su, osim pesnika i slikara krajem 19. i početkom 20. veka, voleli i francuski levičari.
Detinjstvo u “Bioskopu Paradizo”
Odrastao je kao na filmu „Bioskop Paradizo“ njegovog omiljenog reditelja Đuzepea Tornatorea i uvek plače kad gleda taj film čija je radnja smeštena na Siciliju u kojoj sve puca od emocija i uzdiše od sete.
Rođen je u Surdulici, „najstrastvenijem delu Srbije“, tamo je završio osnovnu i srednju školu. Uvek je imao… izvesnih problema s disciplinom.
Taj problem zapravo su imali oni koji su hteli da ga disciplinuju jer je Igor sve vreme školovanja bio vukovac koji je obožavao ulicu, na njoj živeo, od nje učio. S trinaest godina ostajao je na igrankama do četiri ujutro, i stalno se gurao u život. Uterati ga u kuću bila je nemoguća misija, a njegovo detinjstvo natopljeno je dobrom muzikom, fudbalom, putovanjima i snovima o odlasku u velegrad.
Zašto baš filmska režija, potreba da se igrate ili želja da svetu nešto kažete?
„Kad odrastaš u malom mestu, imaš mnogo više vremena nego da si u velikom gradu, da hodaš i razmišljaš. Odrastao sam u delu grada koji ima najviše trubača u celoj Srbiji. Surdulica je u kotlini, a svuda okolo su ciganske mahale. Kad krenu pripreme za Guču, sa svih strana čujete trubače koji vežbaju. Ludilo. Kad u avgustu dođu kući, Cigani gastarbajteri se žene, vidite žene s tokama, maramama, taj kolorit… to pršti na sve strane. Celo moje odrastanje bilo je u takvim slikama i većina sećanja ne odnosi se na imena nego na kadrove iz prošlosti.“
Ni u vojsci niko nije uspeo da ga utera u red, pa je, opet zbog disciplinskih razloga, služio na šest mesta ondašnje Jugoslavije, što je za posledicu imalo to da je upoznao svoju domovinu i stvarno je zavoleo. To je bila poslednja generacija vojnika JNA koja se iz kasarni vratila kući (1989/90). Naredna je poslata u rat. Počeo je da studira ekonomiju, ali je studije napustio na četvrtoj godini kada je upisao filmsku režiju na FDU u Beogradu.
Sve vreme bežao je od poziva da ode u rat, a od stresova koje je tih godina pokupio zaradio je alergiju na jednu vrstu semenki zbog koje mu je mnogo puta život bio ugrožen, pa nažalost zna kako izgledaju službe hitne pomoći u 20 gradova sveta. Diplomirao je 1999, radio najpre političke i razne druge kampanje u vezi s razvojem političke svesti, a zatim dobio stipendiju i otišao na univerzitet za medije New School u Njujorku. U Beograd je prvi put došao posle dve i po godine. Međutim, život je, kako to često radi, napravio zaplet koji je promenio sve Igorove planove, a radnju usmerio u drugom pravcu. Kao na filmu između prvog i drugog dramskog čvora.
„Došao sam u Beograd krajem jula, trebalo je da se vratim šesnaestog septembra, ali se jedanaestog desio napad na Kule bliznakinje u Njujorku, aviokompanija Swissair kojom je trebalo da se vratim bankrotirala je, i ja sam odlučio da ostanem, da vidim šta će da se desi. I onda, jedan za drugim krenuli su poslovi.“
Koji su najkrupniji kvalitativni koraci koje ste u životu napravili?
„Odlazak i povratak iz Njujorka. Odlazak zbog onoga što sam naučio, jer tamo bukvalno na svakom koraku u svakom trenutku učite. Između ostalog, tamo sam shvatio koliko je vreme relativno, koliko ono ovde i tamo nije isto bez obzira što se fizičari trude da dokažu da jeste. Tamo ne bih mogao da radim tri posla i da mi sve to stane u dan, zbog raznih razloga, od kojih je najvažniji što je to ogroman prostor, ne samo fizički. Veoma važan kvalitativan korak bio je i moj povratak, zbog promene kvaliteta života. Ovde mislim dok hodam ili plivam. Samoća otvara mozak. Komunikacija i kontakti su imperativ ovog vremena, moraš biti u interakciji jer je umetnost sve bliža biznisu, ali da bi našao sebe, moraš da budeš sam.“
Šta činite samo za sebe?
„Igram skvoš, vrlo dobro, i tako praznim višak energije koji imam. Plivam, hodam, boksujem, slomio sam ključnu kost, pa moram malo da se smirim. Srećan sam zbog činjenice što moji poslovi ispunjavaju veći deo mojih unutrašnjih potreba, pa ne moram da tražim druge načine koji će da me ispune. Volim da putujem, po bivšoj Jugoslaviji naročito. Nedavno sam obišao ceo taj prostor i stvarno sam uživao. Obožavam slike koje promiču, da virim u tuđe živote, imam strašno jaku voajersku liniju. Dok sam studirao ekonomiju, stanovao sam na gornjem Dorćolu i obožavao da posle učenja izađem na uličice i virim u stanove na visokom prizemlju gledajući kako ljudi žive, ali ne mislim da je to loše; Hitchcock je bio najveći voajer.“
Nirvana u Surdulici
Šta je za vas sloboda?
„U raznim periodima života taj pojam ima različita značenja. To je stalna potreba čoveka da sanja ono što nema: kad ste u vezi, sanjate slobodu, i obrnuto; kad odete na put, sanjate povratak, i obrnuto… Verovatno bi neki pametni ljudi na to pitanje odgovorili samo jednom rečju. Na primer, patriota bi rekao da je sloboda Srbija, porodični ljudi možda da je to njihova porodica… Nekada se slobodnim osećam kad uđem u bazen i plivam, nekada kad sedim u svom restoranu i razgovaram s prijateljima, ponekad kad pustim ’Sinema Paradizo’ i isplačem se, ali i kad sednem u auto i otputujem kod mame i tate.
Moj prijatelj ima oca, koji živi na ostrvcetu Šćedra kod Hvara, na kome postoje samo tri kuće, dakle tri familije, i niko ni sa kim ne razgovara. On je intelektualac, ekonomista, profesor na fakultetu, ponekad pomislim da njemu nije bilo potrebno da ode na Tibet ili Gou da bi dostigao vrhunsku nirvanu. Moji roditelji su fakultetski obrazovani, neko vreme su živeli ovde u Beogradu, ali su se vratili u Surdulicu jer ih je tamo čekao njihov mir. Surdulica je njihova nirvana.“
Kad pomislite na budućnost, šta vidite?
„Plašim je se zbog nas ljudi jer tražimo sada, sve i odmah. Naša civilizacija koju upravo živimo dostigla je zenit pre nekoliko godina, a već sada mora da se krene ozbiljno unazad, da čovek ponovo počne da nalazi prirodno u sebi. Potreba za uživanjem u materijalnom se iscrpljuje, sve se više otvaraju prostori duhovnosti, zato je vidljivo koliko se ljudi okreće budizmu, hinduizmu, drugim religijama koje su mnogo bliže prirodi. Moraćemo da se vratimo organskom načinu života, jer ako se to ne desi, budućnost će biti zabrinjavajuća. Mislim da ni ova kriza nije slučajna, već da je njena poruka čovečanstvu da je preteralo sa žeđu za materijalnim. Slutim da za koju godinu nećemo imati štampane medije, da neće biti ambalaže, da će sve morati da se vrati u neko primalnije stanje… Budućnost mora da se kreira u sopstvenoj glavi, onda će naša kreacija (budućnost) da nam se vrati, a cela ideja u korelaciji je između čovekovog mozga i prirode.“
U šta verujete, čime se hrabrite u teškim trenucima?
„U svoju snagu, u energiju ’vlasinske rose’. Mislim da sam dosta uradio za 38 godina ne samo u osnovnoj profesiji filmu nego i u svemu što volim. Mislim da posedujem finu dozu ludila i pokušavam da ga transponujem na najpozitivniji mogući način. Verujem u svoje ludilo i u prirodu. Hranim se svojom energijom, a ništa me tako ne opušta kao planina. Ja sam buldožer i mogu sve. Verujem u to i – teram. Plivam, udaram, ponekad povredim druge, mnogo češće sebe. Očigledno je da nisam pronašao ravnotežu između želja, htenja i onoga što se zove socijalno prihvatljiv privatni život. Imam i autodestruktivnu liniju, ali što sam stariji, sve se više trudim da pronađem balans.“
Imate li neku univerzalnu poruku koju rado delite s drugima?
„Čuvam se velikih reči, iskustvo me je naučilo da im ne verujem, ljudima ne saopštavam ništa značajno, a moji prijatelji nemaju velika obećanja. Danas sam opsednut Clintom Eastwoodom, čija dva postera iz mlađih dana držim na zidu. On je najveći umetnik današnjice koji i u osamdesetoj preispituje sebe, bavi se stvarima koje ne smeju da dodirnu duplo mlađi. To je čovek koji kroz male stvari kaže velike, važne poruke. Fascinantna je činjenica što je celog života išao iz jedne u drugu transformaciju neprestano se menjajući i rastući. Dakle, ako ste očekivali da na vaše pitanje odgovorim s dve velike reči, one su: Clint Eastwood!“
….
Razgovarala: Radmila Jovović za magazin Sensa, izmedju 2008 i 2012.
p.s. Clint Eastwood i dalje snima.
Ima 89 godina, i već dva puta je preživeo lažne vesti internetom o njegovoj smrti na snimanju.
