Terapeutsko pisanje je metoda koju su počeli da istražuju američki i evropski naučnici osamdesetih godina prošlog veka, i koju su prihvatili neki nakon nekoliko godina, neki nakon deceniju i više. Ima razume se i onih u naučnim krugovima koji još uvek misle kako nije učinkovita metoda u onoj meri u kojoj je, na primer Dr. James Pennebaker, dokazao da jeste. Takođe, ima i u nenaučnim krugovima onih koji smatraju da prihvatanje i asimilovanje metode terapetskog pisanja u praksi Kathleen Adams na primer, nije u potpunosti opravdano.
Gledam ovih dana serijal o Ajnštajnu, u produkciji Nacionalne Geografije, i mislim se po ko zna koji put kako polovi, negativni i pozitivni, odnosno za i protiv strane, postoje da bi postojao svet, drugačije ne bi funkcionisalo. Na problem nailazim kada se za ili protiv strana, prihvati zbog bilo kog drugog razloga koji nije rezoniranje sa bićem koje prihvata ili ne određenu stranu. Kada kažem “rezoniranje sa bićem” mislim na donošenje odluke na osnovu svesnih uverenja, osvešćenog i naštimovanog vrednosnog sistema unutar sebe, na osnovu zdravog razuma šta god to značilo, ili jednostavno zbog dobrog osećaja. Tako, stavovi utemeljeni u suštini bića ne mogu da se porede sa sedalnim mišićima jer ih, takve, na žalost nemaju svi.
Elem, terapeutsko pisanje se do danas razvilo kao metoda što podrazumeva postojanje raznih teorija i alata opisanih u brojnim knjigama i naučnim studijama, potkrepljeno raznim primerima iz prakse. Opseg tema naučnih i nenaučnih radova je od ”terapeutsko pisanje u terapiji pacijenata traumatizovanih od rata ili seksualnog zlostavljanja u detinjstvu” do “terapeutsko pisanje kao terapija primenjiva po online principu”. Baš takav tematski raspon je u knjizi The Writing Cure: How Expressive Writing Promotes Health and Emotional Well-Being koju su uredili Stephen J.Lepore I Joshia M.Smyth. Sada već postoje struje, škole, pravci, različita tumačenja. To je, između ostalog, ono što je logično u terapeutskom pisanju.
Međutim, ima nešto zajedničko u svemu tome, pored pisanja kao glavne aktivnosti. I taj zajednički činilac, možda samim tim i najznačajniji, ili bar najsuštastveniji, može svako da primeni već danas. To je ono što je zasigurno magično u ovom obliku terapije.
Terapeutsko pisanje za mene lično predstavlja najpre svakodnevno ispisivanje tri stranice svega onoga što mi padne na pamet, “no filter” tehnikom. Ako je misao u tom trenutku “ubiću ga nožem na spavanju” ja je zapišem. Ako je emocija koju osetim melanholična ja zapišem “melanholična sam”. Ako se zbog toga javi bes, dodam “pa šta”. Bez velikih slova, bez interpunkcije, bez da bude čitljivo. Suštinski i formalno potpuno oslobođeno od svake vrste cenzure. Tu tehniku nisam ja izmislila, ona se, modifikovana ili ne, u nauci naziva “journal terpeutic writing”, ili u umetnosti “jutarnje stranice”. Džulija Kamerun ih je osmislila kao jutarnju aktivnost mada ja više ni tu ne cenzurišem.
Gde je tu magija?
Magija je u tome što, većina nas, zaista velika većina, po prvi put dopušta najdragocenijem delu svoga bića da bude ono što jeste. Da ne bude ućutkano, da ne bude oponirano, da mu niko ne kaže ne vrediš, ružan si i smrdiš. Da mu niko ne kaže lep si a onda da učini nešto što se ne radi lepim ljudim. Da mu niko ne kaže ne znaš i ne vrediš. Da mu niko ne kaže kasno je ili rano za to.
Da mu čak ne kaže ni volim te jer si uspešan. Da mu se ne tapše jer je ostvario ovo ili ono. Čak ni da mu se ne zahvali za humano delo jer humano delo je samo sebi dovoljno i ne očekuje zahvalnost; a ako je dobije, osećaj je toliko primamljiv da će sledeći put to biti cilj umesto onog humanog.
Magija je u tome što oslobađamo sve u svome biću, i što prihvatamo. Bez pogovora. Ne hvalimo ni ne kudimo nego oslobađamo i prihvatamo. Jer ono više ne zna ko je. Naše biće, čak i ako nije sklupčano u ćošku svoje egzistencije zbog raznih povreda i uvreda, čak i ako herojski gazi kroz dan, herojsko je možda jer drugi više vole heroizam nego istinu samog bića.
Magija je u tome što, po prvi put možda, uviđamo celinu i potpunost našeg bića. Baš onakvo kakvo jeste. I ništa se od njega ne očekuje, ne, samo mu se dopušta da bude, da postoji.
Na stranicama pufnastog pink rokovnika ili iskidanog papira suštinski deo nas se oporavlja.
Prva tri meseca treba ga samo negovati. Sve zapisano ponovo ne iščitavati i nikako ne dati u ruke, čak i najdobronamernijih. Jer naše biće se do sada susrelo sa toliko dobronamernih pa je opet sklupčano.
Onda treba posmatrati šta je ono što biće najviše okupira. Ako su brige i strahovi, raščlaniti ih, ukazati na vezu sa prošlošću i ohrabriti za budućnost. Sve to na stranicama pufnastog pink rokovnika ili iskidanog papira. Ako su snovi, podržati ih tako snažno i svaki korak koji biće u tom cilju nalaže, ispuniti.
Vremenom, glas bića će ojačati i naš sluh će se za biće poboljšati. Vremenom, osvestićemo suštinu nas.
Pogled ka unutra jedini je pogled koji prija našoj suštini, ma kako nesretni ili sretni bili. Ključno pitanje je jesmo li sretni ili nesretni za sebe ili za druge? Može se desiti da ne znamo odgovor na ovo pitanje ali biće zna, jer kako se ono oseća, osećamo se suštinski mi.
Kako se ta magija očituje u svakodnevnom životu?
Pa jednostavno znamo šta hoćemo a šta nećemo i jasno to pokazujemo sebi i svetu. Znamo ko smo, kuda idemo i kako do tamo da dođemo. Čak i ako tačno ne znamo, znamo da je pitanje trenutka kada ćemo saznati jer nas je biće uverilo da je uz nas i da je, kada smo mi u pitanju, nepogrešivo. Znamo da više nije ni bitno gde idemo nego kako idemo. Znamo da više ne merimo život rezultatima nego momentima u kojima uživamo. I znamo, svima onima koji nas ne podržavaju u tome, na fin način da kažemo fuck off.
Čitam da istraživanja pokazuju kako zapanjujući procenat ljudi želi da postane pisac. Mislim da se radi o nekom iskonskom osećaju unutar svih nas da pisanje može da nas spasi. Ok, I kul je profesija. Ako počnemo već danas od teme za koju smo ekspert – mi i naše biće, vremenom će se pokazati koji deo nas želimo da podelimo sa svetom.
napisala Ivana Miljak
