fbpx

Pokret je život

Filozofija pokreta je mudrost tela, koja za sobom povlači potrebu samospoznaje, samopotvrde i samodefinisanja, kaže profesor kineziologije sporta Tamara Ratković.

„Kad hoda, ne zastajkuje i zemlju ne dodiruje… “ Kao u pesmi – korača brzo, odlučno i lako. Energična je, s temperamentom koji joj omogućava da istovremeno radi više stvari. Upravo se vratila sa II Sensa vikenda na Divčibarama, gde je bila jedan od predavača, otkrivajući ženama tajne pilatesa. Taj susret opisuje kao neku vrstu kolektivnog buđenja: kada je prvi put pogledala lica prisutnih žena izgledale su zabrinuto, odsutno i zamišljeno – „kao da su upravo pojele umeboši šljivu“ (poznatu po intenzivnom slanokiselom ukusu).

Pred kraj časa lica su se ozarila osmesima, a do kraja dana videla je samo zadovoljne i srećne osobe. Razgovaramo u kancelariji u kojoj provodi najmanje vremena, jer veći deo dana provodi ili u salama svog Aerobik i fitnes kluba Star (gde podučava žene kako da vežbaju, kako da reše zdravstvene probleme koji im otežavaju svakodnevni život, bol u leđima, ramenom pojasu…) ili radi na edukaciji zaposlenih u klubu i ljudi koji dolaze na edukacije i licenciranje iz područja stepa, pilatesa, gymsticka, funkcionalnih treninga… U potpunosti je svesna da svaki naš pokret ima svoju geometriju i da njime ostvarujemo živuću arhitekturu svoga tela.

Tamara Ratković je profesor kineziologije sporta, licencirani predavac MK pilates metode (Michael King, osnivač Pilates Institute) i aerobik i fitnes menadžer kluba „Star“ koji za sada ima dve lokacije u Beogradu. Završila je i orijentalnu dijagnostiku, homeopatsku školu, Akademiju življenja u sklopu edukacijskog programa Jadranke i Zlatka Pejića, pionira makrobiotike na ovim prostorima. Ona je i terapeut shiatsu masaže, kozmetolog, udata je, ima četvorogodišnju devojčicu Niku.

„Iako su sva moja interesovanja i edukacije za koje sam kvalifikovana istovremeno i moje ljubavi koje mi niko ne može oduzeti i koje takođe koristim u svakodnevnom poslu, čovek u nekom trenutku života među brojnim stvarima koje ga zanimaju mora da se opredeli, da odluči čime želi da se bavi. U protivnom, nije u stanju da kanališe svoju energiju i nepotrebno je rasipa“, kaže Tamara.

Rođena je u Zagrebu, gde je završila fakultet i postdiplomske studije, a u Beograd ju je 1998. godine dovela ljubav – njen sadašnji suprug koji se, kada ga je upoznala, aktivno bavio vaterpolom. Otkad zna za sebe bila je fizički aktivna. Igrala je odbojku, plesala, išla u nižu baletsku školu koju je napustila nakon povrede noge. U srednjoj školi bavila se aerobikom, čak je i držala časove. Otac joj je inženjer. Njena majka i baka po majci su lekari. Mamina majka, inače Ruskinja, bila je takođe lekar i profesor na medicinskom fakultetu, pa su se Tamarine lutke nadobijale injekcija za tri života, a sve do tinejdžerskih godina bila je uverena da će i ona biti lekar.

Međutim, njen temperament odredio je njenu profesiju, upisala je Fakultet za kineziologiju sporta. Od malena je mnogo putovala, obišla dobar deo planete, a u Zagreb se često vraća jer je za taj grad vežu roditelji, prijatelji, posao i uspomene. Leta provodi na Kvarneru, u Selcu, gde njen život dobija drugu dimenziju: dobar deo odmora sedi na terasi gledajući u more i ostrvo Krk u daljini. To je njena meditacija. Ipak, kaže da nigde radije ne bi živela nego u Beogradu.

Moć pokreta

„Iako je moja mama lekar, svi u porodici smo decenijama aktivno zainteresovani za alternativne pristupe zdravlju u koje nas je, spletom okolnosti, uveo tata, pa je mama kasnije završila homeopatiju i iridodijagnostiku, a tata postao reiki majstor. Kada se otac ozbiljno razboleo, osim klasičnom medicinom, mama je kao lekar na svoju inicijativu odlučila da uz pomoć makrobiotike i saveta Zlatka Pejića pokuša da mu pomogne. Nije bilo lako, ali zajedničkim snagama, verom i maminom upornošću, otac i dalje živi. Aktivniji je nego što je ikada bio. Poverenje u život i veru u dobro nasledila sam najviše od njega, jer ima dar da iz svih nevolja koje se dešavaju izvuče nešto dobro, shvatajući zašto je to moralo da se dogodi – računajući i zdravlje, poslovne uspehe i neuspehe.

Moj muž je takođe pozitivna i stabilna osoba, sa njim imam izvanrednu komunikaciju, ali – kad god imam padove, popričam i sa roditeljima, tako da za razgovor uvek imam dovoljan broj sjajnih sagovornika. I kada sam bila sasvim mala devojčica, oni su se prema meni ponašali kao da sam odrasla, s uvažavanjem i poštovanjem. S iskustvom koje danas imam, mislim da uspeh u životu nisu ni fitnes klubovi, ni bilo kakvi poslovni uspesi ili novac, nego uvid da je dete koje si odgajio, novi čovek koga si stvorio, ličnost za poštovanje, samopouzdana, uspešna, zadovoljna osoba i dobar čovek – to je naš najvažniji životni proizvod.“

Šta je kineziterapija? Zašto je pokret toliko važan za naše zdravlje?

„Kineziologija, kao nauka o pokretu, ima nekoliko grana, a njen cilj je unapređenje zdravlja da bi ljudsko telo imalo sve funkcije koje treba da ima. To je nauka u kojoj je sve definisano, određeno, merljivo i izračunljivo. Pre 10, 20 godina u svetu fitnesa vežbale su se grupe mišića: noge, ramena, grudi… ali se shvatilo da nijedan mišić ne radi sam, već u sinergiji celog tela. Kada se krećete, rade svi mišići tela.

Čitavog života učimo, zato je edukacija i informisanost i u mojoj profesiji neophodna. To je neprekidan proces. Današnji treninzi su funkcionalni, što znači da kroz određene dinamičke pokrete animiraju kretnje koje radimo u svakodnevnom životu. Kada mi klijent dođe prvi put, najpre od njega tražim da hoda: iz toga vidim asimetriju tela, jaču i slabiju stranu, držanje… mnoge stvari su nam date rođenjem, ali su druge uslovljene, a ono što nam treba je balans. Zato je besmislica reći: ‘Hoću da razvijem samo mišiće nogu’.

Ne smemo da zaboravimo da naša potreba za kretanjem počinje još dok smo fetusi. Od 20. nedelje fetus čini jednostavne pokrete kao što su fleksije, udarci, a kasnije počinje da pomera i butine. Po rođenju, beba refleksno pokreće svoje ekstremitete, puzi, ustaje, sedi, hoda…sve vreme je u pokretu. Moderan način života savremenom čoveku napravio je zamku: život je sve više sedeći, polako zaboravljamo moć koja nam je data još u majčinoj utrobi. Svakodnevnim kretanjem naše telo neće poraziti starost jer je to nemoguće, ali će produžiti našu mladost. Tako će i starost postati punija i kvalitetnija.“

Pokret ljudskog tela počinje u glavi, a ne u mišićima. Filozofirati pokret povlači za sobom potrebu samospoznaje…?

„Filozofija pokreta je mudrost tela, koja za sobom povlači potrebu samospoznaje, samopotvrde i samodefinisanja. Otuda u poslednjih 15 godina zapažamo veliki porast popularnosti pilatesa, yoge, tai chi-ja, chi qong-a, do-in vežbi… svih body and mind tehnika, jer su ljudi sa zapada počeli da shvataju da nije sve u količini tegova. Više nije bolje! Mi sve radimo mehanički, čak i na silu, za razliku od ljudi sa istoka gde sve ima svoj sled i sve treba da legne u svoje korito.

Snaga tela i duha

Suština vežbanja je, kao i u životu, u malim, jednostavnim stvarima. Često najjednostavnije vežbe čine da osetimo kako radi celo naše telo, da su svi mišići povezani. Od toga imamo mnogo veće efekte nego kad ‘napadnemo’ jedan mišić ili grupu mišića silujući ih da se razviju do mere koja nije prirodna. Nikada ne treba da izgubimo iz vida da svaki naš pokret uključuje splet mišićnog, koštanog, krvnog, cirkularnog, respiratornog, centralnog i perifernog nervnog sistema… koji moraju da rade u sinergiji da bismo se mi pokrenuli.

Istraživanja mozga otvorila su nove opcije u doživljavanju pokreta, novi put u spoznaji njegovog nastajanja – pokazala su da četvorodimenzionalnim samopoimanjem možemo uticati na njegovo nastajanje i trajanje, njegovo vreme i prostor. Filozofija pokreta, misaoni doživljaj njegovih struktura, može nam pomoći da naučimo da telu damo širinu spoznaje, bogatsvo prostora i lepotu trajanja.“

Osim što žene podučavate da vežbaju, kakve im još važne poruke prenosite?

„Ladies first, ladies only! slogan je kluba koji vodim. U Star dolazi mnogo lepih i pametnih žena koje znaju šta žele. Pre svega, žele da vežbajući obogate svoj život, da kroz njega lakše i elegantnije koračaju. Stavljajući svoje telo na prvo mesto, mi dajemo kvalitet svakodnevnom životu i ta uslovna sebičnost nam omogućava da osobama sa kojima delimo dane predamo celu svoju energiju i ljubav. Jačajući telo i duh, jačamo i voljni momenat, pa se spremniji suočavamo sa svim nedaćama. Ima i onih koje možda nemaju dovoljno vere u svoje kvalitete i samopouzdanje, ali i one nakon kratkog vremena brišu sa svoga spiska tvz. nedostatke.

Naravno da nam je svima važno da budemo lepi, ali najvažnije od svega je da prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo, da naučimo kako da nosimo svoje telo  bez obzira na to kakvo je i kako je upakovano. Dakle, rad na sebi u svim sferama: na lepoti, zdravlju, usporavanju procesa starenja, samorazvoju, snazi i kondiciji… ali nikada po cenu da nas to učini nezadovoljnima, da taj rad doživimo kao kuluk. S druge strane, samopouzdanje dolazi s godinama, dakle s iskustvom.“

Živimo u vremenu preteranog rada u kome su ljudi toliko marljivi da prestaju da misle. Siguran put da se ništa ne sazna o životu jeste, u stvari, težnja da se bude koristan. Kako balansirate između onoga što morate i onoga što želite?

„U vreme mog odrastanja znala sam svakog dana kada će moji roditelji da dođu kući s posla i kada ćemo zajedno da ručamo. Danas mnoga deca viđaju roditelje samo vikendom i to je tužno. Raspuste sam provodila kod babe i dede na selu, a danas ako hoćete detetu da pokažete živu kokošku, morate da ga odvedete u zoološki vrt. Mi jesmo gospodari svog uspeha, ali nam je mnogo stvari nametnuto, pre svega trka za novcem jer on olakšava svakodnevicu, ali nikada ne smemo da zaboravimo da nije samo on garant dobrog života i sreće.

Ja ne nastojim da budem samo ono što jesam, jer je to izgovor za ljude koji nisu spremni da se menjaju i napreduju, već se trudim da se razvijem u kvalitetniju osobu. Učim i svoje dete da postane najbolja varijanta sebe, tako što joj odškrinem sva vrata, a na njoj je da odabere. Ne serviram joj rešenja već nudim mogućnosti. Ali, pre svega, trudim se da joj dam ljubavi najviše što mogu, jer ljubavi nikad dosta. Suština života je u jednostavnosti: misli pozitivno, čini dobro, veruj da će ti se dobro vratiti.“

……….
razgovor vodila Radmila Jovović za magazin Sensa, 2011. godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *