I jednog običnog dana, baš kad ništa posebno nisam imala u planu osim da popijem čaj sa prijateljicom i malo se ispričamo kako su nam se simpatično promenili životi, ne sluteći koliko će nam se još promeniti – pojavio se on. Out of nowhere.
Nestao je bio iz naših života, moj je intenzivno obogatio toliko da sam mu i čitavu knjigu posvetila. ” Ovu knjigu posvećujem Vladimiru zato što bajke za odrasle postoje”.
Znala sam da će posle toga nestati.
Tako to biva sa svim inspiracijama, ili traju dovoljno za jedan tekst, poglavlje ili su takvog intenziteta da im posvetim čitavu knjigu. Kad završe zadatak zbog kojeg su poslati u moj život, jednostavno nestanu. Nowhere to be found.
Nekada mi je bilo teško to da prihvatim, bila sam ljuta i tužna u isto vreme. I volela sam ih i mrzela u isto vreme. Njega posebno. Povredila sam ga. Povredio me je. Do srži moga postojanja. Izjedalo me je to iznutra.
I evo ga, ispred mene, onako visok, lep, nežan i začudjen. Pita me kako sam. –
– Dobro kad su dobri dani – znam da će se njemu svideti i dodatak – Moj svet se brine o meni čak i kad ja to ne radim. – to mi je dodatna svakodnevna mantra koju sam naučila od Vadima Zelanda.
Lice mu je obasjala neka nova svetlost dok je slušao.
– Odličan odgovor. Nedostajao mi je tvoj mozak.
– Kad umrem ostaviću ti ga u amanet. Onda možeš da ga držiš u formaldehidu i da ga izlažeš po izložbama zajedno sa onom ajkulom od Damiena Hirst-a. Sad mi je palo na pamet, no napisaću u testamentu.
– Zar ti misliš da ćeš ikada umreti? Uostalom, zašto misliš da ćeš ti prva otići, nisam ja toliko mladji od tebe…
I da bismo prekinuli ovaj izliv suštinskog nedostajanja, nervoznog trabuljanja i zbunjenosti, out of the blue jer nisam znala šta da mu odgovorim – samo sam se približila i poljubila ga.
Everything you want is on the other side of fear.
Sva ova priča o našem ograničenom trajanju i smrti me podstakla. Sve više razmišljam o tome ako mi je sutra poslednji dan, šta bih danas uradila. I ako mi je sutra poslednji dan a danas sam ga srela, jedino što želim je da se ne raspravljamo nego da se grlimo i ljubimo. Nedostajala mi je njegova koža, njegov glas, njega začudjenost i konstantna dilema. Nedostajale su mi njegove ruke. Nedostajao mi je njegov miris u krevetu, ujutru kad se probudim sklupčam se oko njega i naslonim lice na njegov vrat. Taj topli jutarnji miris njegove kože koji sam upijala svakog dana, na koji sam bila navučena kao ovisnik o heroinu. Ili sa mojim novim saznanjima, kao što su ljudi zavisni od kuvane hrane. I te usne koje sam sanjala noćima i budila se sva preznojena kad shvatim da je samo san a da njega nema.
Zašto sam ga uopšte pustila da ode?
Ili je on mene?
Toliko smo povredili jedno drugog.
A to sad nije važno. Ako mi je sutra poslednji dan – danas sam sretna jer ovaj naš poljubac traje i traje, njegove ruke me drže u zagrljaju a ja se za njega držim tako čvrsto kao da čitav svet zavisi o intenzitetu ovog ponovnog zagrljaja. Sad niko ne sme da pusti, inače će se sve raspasti.
– Molim te, ne napuštaj me više nikada – čujem sebe kako glasno izgovaram. Kao da se nešto otvorilo u meni, neki portal osećanja koji nisam ni znala da mi stoji u predelu srca. – Zašto smo se mi uopšte rastali?
Oprosti mi, molim te, glup sam sam bio, ne znam zašto sam te pustio da odeš u taj London. Svaki deo mog bića se bunio. – i on je na serumu istine i ne zaustavljamo se. Čitavo telo mi vibrira kao da ima neku poruku da prenese. I ona mora sada da se izgovori, inače ja neću postojati više.
Ne dišem, ne pišem, nezadovoljna sam, sve se srušilo od kad tebe nema. Zašto smo se mi odrekli ljubavi? Kako smo mogli to da uradimo jedno drugom? I sami sebi.
Povredila si me a najviše boli kad nas povrede oni koje najviše volimo.
Nikad nisam bila srećnija nego sa tobom, no nas dvoje ne možemo da kontrolišemo to što se dešava medju nama. Čega smo se uplašili? Zašto smo toliko jedno drugog povredili, uvredili i unizili. Duša me boli sve vreme, mislim sam da ću se razboleti ako ti sve ovo ne kažem.
Izgubim sebe pored tebe, a to je zastrašujuće. Da li si ti svesna koliko je teško tebe voleti i stajati pored svih tvojih ludosti, ispisanih reči, tekstova, knjiga, obožavaoca tvojih reči i dela… nikako ne mogu da doprem do tvojih visina i onda me još sasečeš. Uvek ispadneš veći džek, ma koliko se trudio ne mogu da te dostignem. Nisam tebe dostojan a to me najviše plaši. I ti me plašiš, svaki tvoj potez je neočekivan i nepredvidljiv. Ja nisam tako jak kao ti. – čuje i on sebe kako govori glasno. Wtf?!
Plašim se i ja tebe, da znaš, no briga me više za sve te strahove. Ovo vreme bez tebe je nepodnošljivo, to je kao strašni sud, radije bih bila jedan dan sa tobom, nego večnost bez tebe. Oprosti mi što sam te povredila i onako glupo otišla. Kad voliš, ne odričeš se ljubavi ma koliko te neko povredio. – da nisam ovo izgovorila srce bi mi prepuklo, dobila bih neki rak koji bi me izjedao iznutra do sudnjega dana.
– Idemo kući. Nema više bežanja, ni odustajanja kad je teško. Ja sam tu. –
I uhvatio me je za ruku na zaprepašćenje moje prijateljice i gostiju koji su ne dišući posmatrali ovaj pop-up teatar. Svi su bili svesni da prisustvuju delu istorije, nesvakidašnjem dogadjaju koji će prepričavati svojoj deci a ona potom svojoj. Dogadjaju koji je svima promenio način na koji posmatraju svet oko sebe, koji je u njima ponovo probudio ljubav, radost i čaroliju koja im je toliko nedostajala a bila sve vreme u njima. Tada nevernici postaju iskreni poklonici jer ko u čuda veruje, taj čuda i stvara.
Upravo su bili blagosloveni da blagovesti prenose dalje. Upravo su videli i osetili kako izgleda the Kingdom of Heaven, carstvo božje na delu, energija ljubavi, umeće da se oprosti onome ko te je najviše povredio. Umeće da se voli onaj koji ti je zadao bol. I Pokajanje koje zaustavlja proces koji vas je razarao, zaustavlja strah i agresiju, sve buduće bolesti i menja vas iznutra – naša lična unutrašnja evolucija, kako bi rekao Lazarev. Kad voliš, ne odričeš se ljubavi.
Everything you want is on the other side of fear.
Svi pričaju o nekim promenama, no kad pitaš kakav je to novi čovek, šta on nosi, kakve kvalitete ima, niko ne zna. Istina je vrlo jednostavna. Zaustavi mržnju, agresiju i strah u sebi. Oprosti svima koji su te povredili. To ćete promeniti.
Ko će biti čovek budućnosti?
Onaj ko voli.
…
deo iz knjige Ona zna, knjiga o zbunjenosti koja to više nije, Vulkan 2014.
u online soulfood shopu nalazi se kao e-book, soulfood.rs/shop
