Trebalo mi je hrabrosti da prikažem ljudima svoje neuspele filmove, ali je to pokrenulo strašno zanimljive priče, kaže filmski reditelj Miloš Tomić. Nedavno sam u Vroclavu držao radionicu, puštao mladim ljudima filmove koji me oduševljavaju, razgovarao s njima, istraživali smo grad na biciklima, klopali piroge i lokalne đakonije, pili vino, svuda oko mene zvonio je novi jezik, i pomislim: ‘Ovo je način na koji bih voleo da provodim slobodno vreme, a meni je to posao – ja sam srećan čovek’.“
“Ja sam stidljiv”, kaže mi Miloš Tomić, filmski reditelj, kada smo se dogovarali za razgovor za Sensu. U njegovom predstavljanju nema gordosti, sve što radi posmatra kritičkom vizurom čoveka autentične skromnosti. Kada mu kažem da izgleda da mu je uspelo da svoj ego drži pod kontrolom, sumnjičavo zavrti glavom i kaže: “Ne uvek, ali bar znam da imam taj problem. Nije mi privlačna ideja da me prepoznaju na ulici ili da me suviše hvale. Poznajući sebe, znam da bi me to pokvarilo. Počeo bih da razmišljam o tome da sam možda stvarno strava kao što mi ponekad kažu – a to je početak kraja. Ja sam svaštar, radoznalost me mamuza da se izrazim na mnogo načina, ali znam da ću morati da se disciplinujem, da se koncentrišem na jednu stvar, jer nemam dovoljno vremena da uradim dobro sve što hoću. I ako dođe neki uspeh, voleo bih da bude srednje mali – to je sasvim dovoljno.”
Miloš još nema svoj igrani film po kome bi ga šira javnost determinisala, ali je radio svašta drugo: on je entuzijasta koji se od samog početka, pun posvećenosti, opredelio isključivo za kratku formu koja se gleda „na dah”. Snima kratke animirane, dokumentarne, ponekad namenske filmove, muzičke spotove za koje njegovi fanovi kažu da vrede svaki bajt. Od maminih Burdi, koje je svojevremeno našao u podrumu, inspirisan onim što je jedan, ili više miševa napravio na njegovom kompletu Alana Forda – koristeći istu tehniku – napravio je destine kolaža i prvi animirani film Mamina literatura (2001.). Bavi se fotografijom, imao je više izložbi, a najdraža mu je ona koju je napravio u vojsci gde je fotoaparatom zvanim Idiot snimao život iznutra: dosadu, tuče, pijanstva… Od tih prizora nastala je izložba, ali i razglednice koje su i drugovi vojnici kupovali. Miloš povremeno crta, ponekad pravi predmete, na primer četke koje umesto čeličnih iglica ili konjske dlake imaju beogradsko trnje, drač, čkalj, pavit, orlovske nokte… Voli svašta da radi svojim rukama, ali ima problem skladištenja. Mnogi “objekti” koje je napravio završili su na tavanu iznad kancelarije njegovog oca (i njegovog najvećeg mecene) Miloja.
Poslednjih nekoliko godina je ovde, ali širom Evrope drži radionice na temu stop trik filma – inspirativne kurseve koji, pored uvođenja učesnika u tu tehniku animacije, dotiču teme izvora inspiracije, fotogenije, opsesivnosti i posvećenosti, kompozicije slike, upotrebe svakodnevnih predmeta u stvaralaštvu, kolekcijama, art brutu, subverzuje u gradu – studentima, posetiocima festivala, srednjoškolcima, ali i mladima iz socijalno ugroženih grupa, nezaposlenima…
Piše putopise i deli to s ljudima na svom sajtu, a svojevremeno je završio i kurs okretnih igara u Ruskom domu kulture. Autor je mnogih radijskih i TV džinglova za B92, i video-spotova za bendove “Jarboli”, “Repetitori”, “Klopka za pionira” “No Undo”… Neko vreme je svirao saksofon, standardno loše, imao koncerte u Češkoj, Nemačkoj i Slovačkoj, ali sada, zbog svega drugog što radi, taj instrument spava ispod dečjeg kreveca njegovog sina Drena.
“Nas tri drugara, svirali smo tri saksofona – nešto između grobljanskog svinga i marokanskog panka, zajedno sa lokalnim muzikantima, drugačijim u svakom gradu: Pragu, Drezdenu, Karlovim Varima, Bratislavi”, priča Miloš. „Neki od tih koncerata bili su plaćeni, ali najvećim uspehom doživljam jedan u Slovačkoj, gde su nas platitili da prestanemo da sviramo. Svratili smo posle svirke u jedan krševit klub, pravu krčmu, gde je sedeo neki pripit stariji tip koji je gušio omladinu oko sebe. On nas je naterao da umorni nešto njemu sviramo, pa zato nismo hteli da stanemo. Počeli smo da bučimo, a čovek kaže: Ja volim džez, ali dajte vi nešto od Atlasa – hard-rock grupe iz vremena njegove mladosti. Mi tvrdoglavo sviramo svoje, ne primamo porudžbine, on vadi lovu i gura nam je među klapne na instrumentima, tako da nismo mogli da nastavimo. Posle smo od tih para popili nekoliko pića i bili vrlo zadovoljni.”
Rođen je u Beogradu 1976. godine. Diplomirao je na filmskoj režiji na Akademiji umentnosti, u klasi prof. Miše Radivojevića, magistrirao na filmskoj akademiji FAMU u Pragu 2006. na odseku multimedijalne animacije u klasi prof. Petra Skale i nedavno tamo i doktorirao, sa tezom Dragocenost odbačenih predmeta – đubreta, kao materijala za film, animaciju, fotografiju… Tokom studija bio je stipendirani gost student na Univerzitetu Evropa u Madridu 2005. i na UDK, umetničkoj akademiji u Berlinu 2007.godine.
Miloš Tomić na instagramu
I ispod zemlje je čaroban svet
Ono čime se danas bavite počeli ste da istražujete u srednjoj školi, što će reći da ste oduvek znali šta ćete biti kad porastete?
“Sve je počelo mojom ljubomorom. Radio sam sve što i moj najbolji drugar iz tog vremena. Jednom je pomenuo film i ja sam se bacio na istraživanje, da vidim šta je to. I strašno mi se svidelo.
Utorkom je na televiziji bio ciklus češkog filma i te večeri nisam izašao pred zgradu da gluvarim s drugarima iz kraja. Ni narednog utorka. Kada sam kasnije otkrio nemi film, džez i eksperimentalnu muziku, nisam poznavao apsolutno nikoga ko bi mi se u tome pridružio. A o odlasku na otpad da i ne govorimo. Bilo je to vreme velikog usamljeništva, dok jednog dana nisam video mladića koji je štipaljkama kačio svoj akvarel na konopac za sušenje veša, i uskoro sam imao tri drugara sa kojima sam se dobro razumeo i istraživao svet. Osnovali smo kružok Klipani u pudingu, čitali smo, svirali, glupirali se i učestvovali na zajedničkim izložbama, putovali, iako su to bile ružne devedesete, nama se svet samo otvarao, makar taj mali – Beograd i okolina. Ta tri klipana već dugo sviraju u grupi ‘Jarboli’. Negde u to vreme išao sam u filmsku školu ‘Kvadrat’ kod Zorana i Svetlane Popović, i počeo da radim u emisiji ‘Ritam lepog srca’ na radiju B92. Kada bih čuo da na nekom fakultetu predaje neki fenomenalan tip, odlazio sam da ga slušam. Pohađao sam Filmsku i Likovnu akademiju, Istoriju umetnosti, čak i Bogoslovski fakultet, jednu godinu studirao i antropologiju. Iako nisam kafanski čovek, proveo sam mnogo vremena slušajući neverovatno bistre i duhovite ljude po kafanama. A da mi se nije dogodila režija, verovatno bih radio nešto svojim rukama, rastavljao i spajao u novo. Ili bih bio prirodnjak. Letos sam bio na izložbi minerala i kristala u Prirodnjačkom muzeju u Vroclavu i izašao potpuno oduševljen: koliko tu ima najrazličitijih materijala, i nežno i tvrdo raste negde ispod zemlje, čaroban svet. Voleo bih da logiku strukture tih minerala ubacim u svoje filmove.”
Kako pamtite godine odrastanja u Beogradu osamdesetih i devedesetih?
“Moji roditelji su bili normalni i ozbiljni ljudi. Tata mi je mašinski inženjer, a kada sam upisao režiju priznao mi je da je i on time hteo da se bavi, samo nije imao mogućnosti, možda ni hrabrosti jer je u Beograd došao iz sela Grgura sa juga Srbije i morao je da studira nešto korisno. Mama je radila u banci, a pojmovi kao što su fakture, virmani i zatezne kamate koje sam u kući slušao bili su mi toliko nerazumljivi da su zvučali kao poezija. Mama je i slikala, radila tapiserije, bila je vešta s rukama. Mnogo su mi čitali i bavili se mnome kad sam bio mali. Krivci za moju sakupljačku strast bile su Jagoda i Slavica, dve žene koje su me čuvale. Stalno smo lutali gradom, pronalazili stvari i donosili ih kući.”
Prepoznajete li trenutak ličnog zrenja u kome ste se distancirali od košmara mladosti?
“Baš bih voleo da dođe taj trenutak”.
Vaša doktorska teza na FAMU bila je “Dragocenost odbačenih predmeta – đubreta, kao materijala za film, animaciju, fotografiju…” Šta vam je u viškovima života bilo toliko zanimljivo da je posmatrate kao poligon za umetnost?
“Jednom sam u školi pisao esej ‘Uspomene na đubre’ i setio se kako sam u detinjstvu, na selu kod babe, s jednim dečkom na nekom poljančetu iskopavao stare kutije cigareta: best, kent, drina, morava, znak pitanja… koje smo onda nanizali na žicu starog roštilja. Taj dizajn… socrealistička psihodelija, nezaboravan prizor. U tinejdžerskim godinama nisam se baš najbolje snalazio u društvu svojih vršnjaka, voleo sam da preskačem ograde napuštenih fabrika, da čeprkam i pronalazim svašta. Nikad se nisam borio protiv te potrebe da sakupljam, ređam, kombinujem. Ili samo ređam. Znam da je to glupo, ali mene to uzbuđuje. Čini mi se da bi neki predmeti koje sam pronašao, a koje je izvitoperila vatra, kiša ili slučajne okolnosti uzbudili i normalnog čoveka, a kamoli mene. Svoj izbor uličnog otpada izneo sam i na praški buvljak. U galeriju dođe 15-ak ljudi, nema pitanja, provokacija ili šala. Zato sam 2007. pomislio da bi bilo zanimljivo da pokušam da prodajem albume sa gradskim đubretom u koje sam smestio uvrnute gumice za tegle, zgažene žvake, deformisane papiriće, komade iscepanih kesa… I svemu tome odredio sam ne baš malu cenu. Lepo sam se obukao, otišao na praški buvljak, stavio sve to na gajbu i čekao. Naravno da nisam očekivao zaradu, to je bila provokacija koja bi pokrenula komunikaciju. Očekivao sam komentare, gledao ljude u oči očekujući pitanja, ali se većini ni obrva nije pomerila. Ljudi su mi tada izgledali tako ružno. Ipak, dvoje ljudi je nešto kupilo, ali su rezultati bili daleko od onih kakve sam očekivao. Zato se ja povijenog repa vraćam u galeriju, u decembru ću u Studentskom gradu imati izložbu novih, neprikazanih kolekcija iz gradskog herbarijuma.”
Film je neverovatna igra
Kako vaša supruga reaguje na sve to dovlačenje đubreta u kuću?
“To je za mene gradska flora i fauna. Marija je stroža od mene, ne mogu tek tako da joj zamažem oči. Đubre može u kuću tek kada se dokaže da je izabrani komad pravi biser. Ipak, nedavno smo osvojili podrum u komšiluku, pa sam sad malo komotniji.”
Zašto ste se od samog početka, šta god da ste radili, opredelili za kratku formu – sanjate li dugometražni igrani film?
“Nemam potrebu da dokazujem devojkama iz osnovne škole kojima nisam imao hrabrosti da priđem, da sam snimio svoj veliki film. U stvari, možda malo. Čak i da to nije najplemenitiji motiv za stvaralaštvo, ljudski je i legitiman kao i svaki drugi kojim se ispunjava rupa neostvarenih želja. Najgore filmove sam napravio na Akademiji pokušavajući da imitiram klasičan igrani film. Na njoj su tada postojale tri klase režije koje su vodili profesori: Miša Radivojević, Žika Pavlović i Slobodan Šijan, a ja sam slušao sve tri. Izlečio sam se od predrasude da je samo dugi igrani – pravi film. Nisam ja za te simfonije, pre neke kakofonije. Uostalom, i u muzici ima singlova, u književnosti kratkih priča, u ljubavi nezaboravnih jednonoćnih avantura. A možda sam ja prevarant: možda nisam u stanju da napravim ništa duže od 15-20 minuta a da se ne otkrije da varam. Nedavno sam se sreo sa svojim profesorom Mišom Radivojevićem koga mnogo volim i cenim. S njegovih časova, koje je uglavnom držao u kafani, vraćao sam se s temperaturom od onoga što nam je satima pričao. Nismo se videli godinama jer sam sam bio u vojsci, u Pragu, malo po belom svetu, pa dobio sina. Rekao mi je da je pravo vreme da napravim prvi dugi film, ali je fascinantno da je anticipirao formulu koju bih i sam voleo da realizujem. Neku vrstu kolažno-dnevničkog, intimnog, razigranog filma koji bi se snimao iz delića i bio slobodan od komercijalnih i umetničkih očekivanja, u koji bih smestio dragocene trenutke, slike koje sam doživeo, izmislio, pronašao, ukrao, jeftino kupio…”
Šta od svega što radite najviše volite?
“Ima toliko stvari…
Nedavno sam u Vroclavu držao radionicu – puštao mladim ljudima filmove koji me oduševljavaju, i razgovarao s njima, istraživali smo grad na biciklima, klopali piroge i lokalne đakonije, pili vino, svuda oko mene frljao je novi jezik, i pomislim: ‘Ovo je način na koji bih voleo da provodim slobodno vreme, a meni je to posao. Trebalo bi da sam srećan čovek – pa i jesam srećan’.
Ipak, najviše bih voleo da radim ono što retko stižem, da sviram. Pre petnaestak godina, počeo sam da škripim na saksofonu: da vežbam pored reke, ali su me pecaroši terali jer sam im plašio ribe. Onda sam svirao ispod nekog svoda Žitomlina na Dunavskom keju, ali su počeli da me psuju pecaroši s druge obale jer voda jako dobro prenosi zvuk. Onda sam tu, u silosima, našao neverovatno akustičan prostor gde je sve što bih odsvirao zvučalo super i to je bilo fenomenalno, sve dok me čuvar nije oterao. A bilo bi jednostavno početi ponovo: samo pronađem novo mirno mesto, podignem krevetac i izvučem saksofon.”
Kada neko stvarno voli umetnost, voli je mimo svega drugog. Isuviše je uzbudljivo da bi bilo razborito – gledaju li vas ljudi kao sanjara?
“Pre kao zamlatu. Kada me pitaju čime se bavim, ne mogu da prevalim preko jezika reč ‘umetnik’, ne samo zato što mislim da nije bog zna šta ono što radim, nego i zato što je mnogo zdravije reći: Ja sam filmadžija koji pokušava da pravi dobre filmove. U toj profesiji ima mnogo fizičkog rada: zasučeš rukave i nosiš rekvizite, kameru, stativ… Ima i ubeđivanja s ljudima, rintanja svih vrsta. Pretrčim kilometre i kilometre kad snimam film….
Ta poezija u bavljenju filmom isplivava u malim, neočekivanim čudima kao u ljubavnom truglu plastičnih kesa na vetru u filmu ‘Kese’. Pre nekoliko dana učestvovao sam na film-forumu u SKC-u na koji me je pozvao istoričar umetnosti Stevan Vuković i predložio da pustimo ‘Glinenog goluba’ i pričamo o tome. Meni nije bilo zanimljivo da ga pustim po 50. put jer znam na kojim mestima će publika da se smeje i da slušam aplauze. Predložio sam da pretražim svoju arhivu, pronađem nekoliko neuspelih radova kojih se iskreno stidim. Odabrao sam pet i trebalo mi je hrabrosti da prikažem ljudima filmove koje nije videla ni moja žena – toliko su bezvezni, dosadni, pretenciozni. Bilo mi je neprijatno pred tom publikom, crveneo sam u mraku, ali je to pokrenulo strašno zanimljive priče, autentične i smešne jer se ni u jednom CV-ju ne pišu promašaji, mesta na kojima su ljudi krahirali, zamlaćivanja i umetničarenja, a i neuspesi su veoma bitan elemenat svake ličnosti, tek to je celovita biografija. To je bilo terapeutsko, baš dobro veče, jer sam očima publike mnogo jasnije, kompleksnije, sa novih strana video sebe i svoj rad. Ipak – loši filmovi, tvrdoglavo su ostali loši. Poslednjih godina dovoljno slušam aplauze, baš je bilo zdravo da se malo izblamiram, baš mi je dobrodošla jedna šljaga.
Film je igra koja me podstiče da smišljam i uradim stvari za koje u svakodnevnom životu verovatno ne bih imao hrabrosti.
Na primer, snimali smo Glinenog goluba za koji sam, zajedno sa svojom ženom Marijom, napisao scenario, režirao ga i igrao u njemu. Iskopao sam rupu (raku) na ivici nekog parka i zatrpali su me zemljom. Koje iskustvo: iz te perspektive korova ili žbuna stvarno nikada nisam posmatrao svet. Neko je zvao policiju zato što smo uništavali park, došla su dva uniformisana lica i pitala me šta radim tu dole. Iz zemlje sam, uz gestikulaciju koja se nije videla, objašnjavao da snimamo ljubavni film. Dole je bilo vruće, vlažno, klaustrofobično, osećao sam da nešto gamiže po meni. Da je to bio samo život, rekao bih: Dosta! Vadite me odavde. Ali – to je bio film!
Padalo je sunce, policajci su gledali, čekali da završimo, znao sam da više nećemo moći da snimamo i ja sam ostao pod zemljom sa bubama do mraka i kraja kadra. Kao i uvek, sa više hrabrosti za film nego za život.
…
intervju vodila Radmila Jovović za magazin Sensa, recimo 2011-2012.
