“Ono što sada kao neuronaučnici znamo o drugoj fazi sna, odnosno REM fazama koje karakterišu dubok san, jeste činjenica da se dosta emocija i situacija koje smo doživeli tokom dana obrađuje u našem mozgu upravo tokom spavanja. Naš mozak se tokom sna menja, tada nastupa ta čuvena neuroplastičnost, budno stanje je okidač za promene a same promene se dešavaju tokom noćnog sna, naročito u drugoj fazi.
Znajući ono što znamo o načinu na koji mozak obrađuje dnevne događaje, dobra je ideja da, nakon buđenja, ne uzimamo odmah u ruke mobilni telefon.
Ujutru po ustajanju mi smo u savršenoj poziciji da primimo, što ja kažem da “daunloudujemo” sav posao koji su moždana kola odradila tokom noći. Međutim, ukoliko odmah uzmemo telefon u ruke, ukoliko se odmah izložimo senzornom iskustvu, naročito bogatom senzornom iskustvu kakvo pruža skrolovanje po mrežama, mi zapravo ispuštamo mnogo informacija koje smo tokom noći isprocesuirali. Ono što se dešava tokom REM faza sna je da se sav emocionalni prtljag rasklanja, kao recimo da se odlaže na neke vrste polica. Stvari koje su nam emocionalno bitne, idu na jednu policu; nešto drugo na drugu… tako onaj komentar na Tviteru koji nas je juče strašno uznemirio, sutradan nakon dobrog sna ne deluje više kao neka bitna stvar. Tokom sna mi zapravo ponovo proživljavamo događaje ali naše telo ne luči adrenalin, tako da je san zaista kao neka vrsta psihoterapije – pa čak i psihoterapija traume. Zato ljudi koji ne spavaju dobro često bivaju vrlo iritabilni, emocionalno su osetljivi, osećaju se kao da ih sve pritiska.
Telefon je naravno dobro ograničiti i zbog druge vrste problema, a to je preplavljenost dopaminom koja je karakteristična za ovo digitalno doba, a koja u jednom trenutku mora dovesti do pada raspoloženja i motivacije iz čega se teško čupamo, zapadamo u jednu vrstu psihološke i emocionalne boli. Nije problem u samom zadovoljstvu; problem je u zadovoljstvu koje prethodi trudu, a to je vrlo, vrlo loše za sve nas, kako na individualnom tako i kolektivnom nivou.
Ja se nadam da ćemo kao ljudska vrsta naći neki način funkcionisanja uz sve te tehnologije koje imamo na raspolaganju. Ono što mi kao naučnici jasno vidimo, jeste da oni koji će biti uspešni, bilo mladi ili stari, biće oni koji će biti sposobni da kreiraju neku vrstu unutrašnjeg “bafera”, odbrane od sveta punog stimulacija, koji će kontrolisati sopstveni odnos prema zadovoljstvu. Jer problem sa zadovoljstvima je što su svuda oko nas, i spremna su za konzumiranje. A kao što sam opisao, sva ta zadovoljstva nas preplavljuju dopaminom, samo da bismo doživeli neizbežan krah kao i progresivno smanjenje broja stvari koje nam mogu pričiniti zadovoljstvo.
Ne volim da pričam o prosvetljenju, jer kao neurobiolog ni ne znam šta je to zapravo, ali dobar život bi trebalo da podrazumeva progresivnu ekspanziju stvari koje nam pričinjavaju zadovoljstvo, a ne smanjenje. Ili čak bolje od toga, dobar život podrazumeva ekspanziju iskustava koja nam pričinjavaju zadovoljstvo, a koja podrazumevaju zadovoljstvo kroz motivaciju i trud, rad. Kada razumemo odnos između zadovoljstva i bola, kada shvatamo da ne možemo samo biti u stanju zadovoljstva i da veliko zadovoljstvo proizilazi iz prevazilaženja psihološkog bola koji sa sobom nosi napor i trud, tada ćemo u postignućima uživati još više i manje ćemo doživljavati dopaminske padove.
Ako pogledate npr. ljude koji konzumiraju ilegalne supstance, ili bilo koju situaciju u kojoj čovek nije motivisan, možda ima npr. poremećaj pažnje (ADD) – dosta onoga što ljudi smatraju poremećajem pažnje je zapravo samo preterano konzumiranje dopamina iz različitih izvora koje donose instant zadovoljstvo. Kada pogledamo fid na TikToku ili Instagramu, to je ludost, naš mozak nije dizajniran za desetine hiljada informacija koje primamo na taj način svakoga dana.
Naš mozak je dizajniran za spore sekvence, da izađem iz jedne i uđem u drugu sobu, iz sobe u dvorište itd. Samoregulacija postaće jedna od najdragocenijih životnih veština, ako već i nije. Ali kako da se samoregulišemo? Kako decu naučiti da se samoregulišu? To je moja nada, i jedan je od razloga zašto sam profesor i zašto imam svoj podkast, to je upravo da delim ovakva znanja sa širim auditorijumom.
Kada je neko neraspoložen, oseća da je “down”, ništa ga ne usrećuje, može da pomisli – jesam li depresivan? Možda, a možda si preplavljen dopaminom, pa se sada nalaziš u onoj fazi neminovnog pada.
I šta sad da radim?
Pa – stani, moramo jednostavno da stanemo sa takvim ponašanjem i zadovoljstvo će se vratiti, moramo stalno da budemo svesni te klackalice, zadovoljstvo-bol, i da ne preteramo, niti sa zadovoljstvima, niti sa bolom koji donosi rad i trud.
Svi mi mislimo da su zavisnosti rezervisane samo za neke teške droge, ali ne moraju biti, one mogu biti i veoma suptilnog oblika – nešto što mnogo volim i u čemu uživam možda malčice preterano i prečesto, i onda i to prestane da mi pruža zadovoljstvo. Ključ je regulisati sopstveno ponašanje.
Evo ja pokušavam, imam i mlade ljude u svojoj laboratoriji koji pokušavaju na sebi, ne samo da smanje korišćenje društvenih mreža nego i telefona u potpunosti. Ja sam se obavezao da sat vremena nakon ustajanja ne uzimam telefon u ruke, i trudim se svakog dana da vežbam i suzdržavanje od poriva za posezanjem za nekim od tih stvari. Trudim se da barem 25 puta u toku dana se suzdržim npr. od otvaranja telefona, da vežbam i moždana kola koja su zadužena za inhibiciju ponašanja, tzv. “no-go” kola. Za novo doba, naročito buduća tehnološka doba, moraćemo da usavršimo veštine samoregulacije, ukoliko želimo da živimo produktivne i ispunjene živote”.
~ dr Endru Huberman, profesor neurobiologije na Univerzitetu Stanford,
“Huberman’s lab” podcast: https://www.youtube.com/c/AndrewHubermanLab
Via Beleške sa psihoterapije
