Praštajte … jer ne znaju šta čine

Lezbejka, ljuta feministkinja, kultista, opresivni matrijarhat su samo neki od kometara… Wo wo wo… Time out! Šta? Ček malo, ko? Ja? Ajme šta li sam pisala? Svašta je moguće, ko će ga znati u kakvom sam bila stanju, ima sad već par godina da sam napisala tu priču. Da se malo vratim na to pa da vidim šta li se tada spustilo kroz mene “na papir”.

Ahh, ja kad pišem, tada sam u svom elementu. Sva moja razmišljanja i osjećanja se sliju u neku divnu cjelinu. Proživljavam neke stare ili aktuelne priče, situacije, ljude… dobijaju novo ruho ili ih stavljam u neki meni razumljiv kontekst. U pisanju je moja duša, dio onoga što sam bila, što jesam i mnogo onoga što želim postati. Ponekad i studije sopstvene zbunjenosti i pokušaje da sebi objasnim sebe i moje mjesto u ovom ludom svijetu.

A tek kako se obradujem kad vidim da Žana podijeli neku pričicu. Sad je to bila Dabogda crk’o patrijarhat… Praštajte. Smijem se kad se sjetim šta mi je sve letalo kroz dane kad sam to pisala. Toplo mi je oko srca kad prizovem nazad taj osjećaj i sebe u okruženju u kojem je nastala. Predivna terasa sa pogledom na more, kafica, muzikica, toplo, taman negdje u sumrak… a moje srce, pa onako malčice ugruvano, ja pomalo tužna i zbunjena, ali nekako i puna nade i vjere. Pa sam udarila po patrijarhatu. Dabome, ipak sam bila u Crnoj Gori pa me zveknulo to zasićenje “muškošću”.

Ne dirajte im u patrijarhat…

Gledam i ne vjerujem, kako li su ljudi došli do ovakvih zaključaka na osnovu mog teksta? Dobro, svako ima svoju percepciju i kad pišem ne očekujem da će svakom da se svidi, da će se složiti sa mnom… Interpretacija je slobodna i takva i treba da bude, ali ček malo, čemu da me “napadate”?

Usudila sam se da kažem da mi se ovaj patrijarhalni poredak ne sviđa. Nije li to ono čemu bi trebalo težiti? Da svako za sebe nađe ono što je njegovo? Što moram da bude za ili protiv? Mogu li samo da se izrazim pa da vidimo gdje će to da “čučne”? 

Patrijarhat ne tumačim, ja ga doživljavam. Interpretiram ono što vidim i smatram da je posljedica njegovih principa. Ali, da me Bog sačuva, spomenula sam crkvu, dogmu i napravila aluziju da je prije Eve, od Adamovog rebra nastale, došla Lilit koja je bila od istog “materijala” napravljena. Pa sam ispala i okultista i neko ko smatra da treba da vratimo matrijarhat. Pardon – opresivni matrijarhat- da citiram komentatorku. Da je moje razmišljanje tipa kulta jer sam to uopšte spomenula, da li sam možda trebala da objasnim da sam mislila na to da je po nekim pričama Eva nastala od Adamovog rebra te je po default-u njemu podređena jer je od istog nastala dok je Bog Lilith napravio od istog materijala od kojeg je pravio Adama. Možda. No ni tada ne bi bilo razlike. Jer svako vidi ono što sam želi da vidi. Tako mu to dođe. 

Lezbejka? Odmah sam protiv patrijarhata jer više volim odnos sa ženama? No u tekstu opisujem svoj odnos (između ostalog i seksualni) sa 3 različita muškarca, pa ostadoh zbunjena. A i da sam lezbejka, pa šta? Uvijek se sjetim razgovora oko natalne karte sa fantastičnom Sanjom Perić koja me pitala: “A jesi lezbejka možda?”. Na moje nisam, odgovorila je: “Šteta, bilo bi ti lakše!”. Možda i bi, ko zna, ali u svakom slučaju možda imam taj lezbejski undertone u izražavanju ma šta to da značilo.

Mogli ste da budete znatiželjni, mogli ste da postavite pitanje, NE! Nalijepište mi etiketu i idemo dalje da mi kažete kako je to na moj obraz. I da me proglasite ludom i stavljate mi riječi u usta koja nisam ni izgovorila, a kamoli napisala. Kažu da ja hoću da vratim matrijarhat… parabola im je očigledno nepoznata stilska figura u ovom slučaju, ali OK. A ja sam pisala kako mislim da patrijarhat nije učinio uslugu muškarcima jer ih “tjera” da se udalje od svojih osjećanja u ime nekakve snage i nemogućnosti da ljudski budu “slabi” i da pokažu svoju ranjivost. Da su primorani da budu emocionalno zaravnjeni i da mi neko sad kaže da je to dobra stvar. Al da ja vratim matrijarhat. I to ne samo matrijarhat, opresivni matrijarhat, jer šta bi drugo mogla jedna ljuta feministkinja i Lilit kultista. A kontekst u kojem je nastao tekst je da nam patrijarhat nije mnogo toga dobrog donio. Ženama svakako, a bogami ni muškarcima. Tek muškarcima što nije učinio uslugu. Oh deda mraze…

Ljuta feministkinja? Ja? Ma ajte molim vas. Mene je prosto sramota koliko nisam feministkinja a trebalo bi da budem. Nažalost, ja ne volim niti u jedan -izam jer mislim da sve ide u neke ekstreme. Ja vala neću da budem jednaka sa muškarcima, ja hoću da dobijem ono što mi treba. A ženske i muške potrebe su prema samom prirodnom toku stvari veoma različite. No opet, i da jesam pa šta? Meni feminizam (u nekom širem generalnom tumačenju) ne leži samo iz razloga što priča o pravima većine baziranim na polu koji nisam birala, a ne o potrebama koje nisu istovjetne apsolutno svim ženama. Ne mogu da se bavim stvarima principijelno, I neću da budem “jednaka” muškarcima, niti svim ženama, hoću ono što meni kao individui treba i ono što za sebe želim.

No ja sam se usudila i da taknem u pojam crkvene dogme. I nisam o istoj pisala uopšteno nego sam aludirala tačno na onaj njen dio gdje je žena podredjena i poslušna i od samog Adama nastala. Njegov -dodatak- a ne biće u sopstvenom, zasebnom postojanju. Ajde da ne ulazimo u cijelu aferu “Jabuka” i o tome kako smo preneseno mi od samog početka za sve krive. I usudila sam se da spomenem Lilit čija je namjera bila da posluži divnom kontrastiranju jer je, kao što sam već pisala, po predanju bila od istog materijala kao Adam stvorena. Znači u svom sopstvu, a ne od njega nastala. Na kraju dana to ne bi bilo ni bitno. Spomenula sam dogmu a zaboravila sam da je dogmatizan (po Vujakliji) “slepo prihvatanje nekog učenja kao istine koju ne treba ili nije dozvoljeno provjeravati”.

Ku#$a laje, a vjetar nosi…

Moja omiljena ujna mi je jednom rekla da je “primorana” da vjeruje u Boga jer ne može da se pomiri sa tim da su ljudi nastali od majmuna. Ah Darwinova evolucija, pa dobro, nisu se ni svi majmuni razvili u ljude pa eto ne znam šta ja tu mnogo očekujem. A krije li se u tome začkoljica da ja zapravo nešto očekujem? Od ljudske vrste? Od ljudi koji dođu sasvim slučajno u moj eter i sa kojim dijelim svoja intimna razmišljanja, poglede, oglede, preispitivanja sebe?

Pokušavam da pričam o drugoj vrsti evoluciji, o nečemu što možda može da bude, pokušavam da razumijem sebe i onda to dijelim sa drugima, puštam to nešto što je samo moje u svijet i onda me isti dočeka na nož. I šta bi sad trebalo da uradim? Da se pokunjim i poklopim? Ah, pa jedna kultiskinja Lilit, ljuta feministkinja i lezbejka ne može tek tako, šta da vam kažem? 

Ja ću da lajem, kao kučka koja jesam, a vjetar neka nosi.

Ljuta sam sada, baš sam ljuta. Srećom, imam svoj outlet na papiru, pa mogu da otpustim sve što mi cirkuliše sistemom. Ne mora niko, ama baš niko da se složi sa mnom. Ja nisam ovdje došla da biste se vi slagali sa mnom, da bi me iko odobravao… ali ne mogu da se ne zapitam koliko smo ideja, želja i snova ubili tim glupavim stavom da neko ili nešto nije u pravu, u redu, da mu se tako na brzinu nalijepe etikete i … idemo dalje. More mrš!

Mislite da je to lako? Ogoliti sebe i dijeliti ono što znaju biti bolna iskustva? Eh, pa hajte onda vi. Jer svi su komentari napadi na nešto što nije lično, na koncept, na izrečeno, na izdvojene detalje izvan konteksta, na neki princip ili vjerovanje. A šta ako bi vam rekla da je onaj ili ovaj tekst napisala vještačka inteligencija? Kako biste onda pristupili tome? Koga bismo onda napali? Našli bi sigurno nekog ili nešto, po algoritmu.

Sjedim ovdje i odbijam da me to dira, odbijam i što više odbijam sve me više -pizdi- da izvinete. I pitam se zašto? Što me sad to toliko nervira i šta je to u meni što boli? Popizdila sam. A onda sam se smijala. I pomislila, eh pa nećete ga majci. “Mišljenje je kao dupe, svako ga ima”, kako to lijepo kaže Žana. To je prokletstvo nas koji se ispostavimo, koji uzmemo svoje srce i prospemo ga da svi vide. To mu tako dođe. Pa vi gazite.

Zar i ti sine Elizabeth?

Elizabet Gilbert je odlučila da ne izda svoju novu knjigu “The Snow Forest” koja je smještena u Rusiji 20-og vijeka. Jer, zaboga Rusija! Pošizila sam. Potpuno. Pa da li je moguće? Grupa ljudi je, ne pročitavši knjigu, odlučila da ona ne smije da se objavi jer je smještena u Rusiji. Nije bilo važno da knjiga govori o disidentima Sovjetskog saveza… nego,eto Rusija. Ček malo, jesmo li stvarno na to spali?

Pomislila sam, pa dobro nađi neki drugi pokret otpora koji je društveno prihvatljiv, prebaci u Finsku ili negdje na Sjeverni pol pa da vidimo šta će onda naći da je problem. Da li je moguće da smo do toga došli? Ne kontam, znači uopšte kontekst više nije bitan. A pomislio bi čovjek ako je htjela da napiše knjigu koja priča o “otpadnicima” i “protivnicima” Sovjetskog Saveza da bi to svi koji su izabrali -ukrajinsku stranu- i svi koji imaju tako jake emocije oko tog sukoba dočekali sa odobravanjem obzirom koliko je ljudi upravo u toj Ukrajini tokom Staljinovog režima stradalo? Kada su ljudi umirali od gladi i okretali se kanibalizmu u najekstremniji slučajevima? No, ja sad dodajem kontekst na osnovu labavog poznavanja istorije, magistre života. E vala, ničemu nas naučila nije! Zakazala. Ili mi nismo dovoljno voljni učenici, ko bi to znao? Znaju ovi na internetu što komentarišu sve živo, ali pošto ne mogu da mi pokažu ko su i šta su – ne priznajem im autoritet.

Bravo što implementirate iste taktike koje su se nad vama sprovodile. Doktor Živago je, između mnogo drugih stvari, bio zabranjen u SSSRu dugo jer nije bio partijski priznat. Sad su se stvorile te iste partije “javnog mnenja” na internetu. Internet je postao globalni forum, ali smo zaboravili na osnovnu kulturu civilizovane rasprave i debate i sva žabokrečina društva je počela da isplivava. Tako mu to dođe. Svako može da uperi prstom u svakoga i dramatično kaže “J’Accuse…!” i da mu se odrubi glava, eto tek tako. 

Ljuta sam jer je popustila i nije izdala knjigu. Još se izvinjavala! Ali ko zna kakvi se tu momenti i potrebe kriju. “Cancel culture” extraordinare. Pa ajde da udovoljimo ovima koji galame. 

Po meni je ta jednačina jasna: Niste pročitali knjigu = Nemate pravo na mišljenje! Sjetim se kada sam se kao dijete vratila iz Australije u Jugu pa su mi u tadašnjem sistemu uvalili za lektiru slikovnice Sutjeska, Kozara i slično što sam ja odbijala da čitam. Učiteljica je bila divna i popustljiva pa me ni na šta nije tjerala, mama je čupala kosu a otac me stavio pred sebe i rekao: “Nemaš pravo da sudiš o nečemu, a da ne znaš o čemu se radi!”. 

Branila sam se, kao pa vidi slike, pa krv, pa smrt pa zašto ovo djeca moraju da čitaju. Ostao je čvrst i ponovio: “Dok ne pročitaš, tvoje mišljenje se ne važi!”. 

Pročitala sam iz inata i onda sam mu samo rekla: “I dalje mi se ne sviđa. Bila sam u pravu. Ovo je tako bezveze i uopšte nije za djecu!”.

“Zbog ovog djeteta ću da završim na Golom Otoku!”, jednom se smijao. Tek godinama kasnije mi se ova njegova rečenica vividno vratila u sjećanje nakon što sam pogledala -Otac na službenom putu-. Jer sam jednom prilikom pitala za Tita šta će ovaj u mom bukvaru i to pazi iznad mame i tate mi. Toliko o tome kako i koliko se možemo slobodno izražavati. Hvala Bogu pa uprkos tim -opasnostima- koje jednom djetetu ne možete objasniti ja sam bila slobodna da mislim i da kažem šta me volja. Roditeljima hvala.

I evo sad… kazala sam, pogledala u sebe i izrazila svoje mišljenje i svoja osjećanja. Eto ih da mi kažu kako nisam u pravu. Da me nazivaju raznim imenima. Nije problem u ljudima, problem je u meni jer sam se usudila da kažem. A ja nisam niko i ništa da bi sad ja tu rekla išta. Koga briga na kraju krajeva? Eh, pa mene.

Psihoza, dijagnoza… no radi li taj link?

Rambo Amadeus je u jednom davnom intervju rekao da je umjetnost psihoza, da je ispunjavanje potrebe za konekcijom. 

(Ovdje ćemo da pauziramo da me određeni ispljuju što citiram Ramba, a on je već “otkazan” zbog navodnog seksualnog uznemiravanja. Jeste sad razjareni što sam napisala navodnog ili šta? Kraj pauze, a možda i čitanja za ponekog). 

Ali ajde da za moje potrebe kažemo bilo koja vrsta stvaranja ustvari psihoza ili dijagnoza (nezavisno od koga sam to čula). Ja ne pišem ni zbog koga drugog do sebe, da sebi objasnim svijet, da sebi prikažem sebe, da razjasnimo neke stvari što u meni žive, da se u tom procesu možda pomalo i “izliječim”. I da možda, samo možda, u procesu dijeljenjem toga sa svijetom pronađem one koji me razumiju, saosjećaju sa mnom, su radoznali da saznaju više. A i one koji se sa mnom ne slažu pa da otvorimo debatu. Zar ne bi bilo divno da su mi gospođe komentatorke odgovorile tekstom svoga iskustva, svoga viđenja koje ne bi uključivalo direktno osporavanja mojeg? Ko zna, možda bi se i složila sa njima jer samo idiot nikad ne mijenja mišljenje.

Hiperprodukcija ispostavljanja je nad nama. Znamo sve o životima tzv zvijezda i javnim ličnosti, gutamo sve, još ako je skandal pa senzacija i zasićeni smo toliko da smo prestali da cijenimo ranjivost koja je potrebna da se čovjek svojom voljom ispostavi, ogoli i izrazi pred drugima. Ne zbog njihovog odobravanja ili negiranja nego eto, prosto jer ima potrebu da ga čuju, da nađe i one koji ga razumiju i one koji ne, pa da mogu barem dobro da se ispričaju bez nametanja autoriteta, samo jedne iste i one tako odvratne moralne superironosti koja oboji sve te koji krenu da vas napadaju.

Ko zna, možda da je neko rekao Hitleru da lijepo crta i slika ne bi došlo do neviđene i nezapamćene destrukcije života? Jer, kreativnost ima svoju svijetlu i svoju mračnu stranu ali mora da se ispolji, osim ako niste potpuno pod anestezijom pa funkcionišete mehanički. Da su Mansonu rekli “ma ajde ti snimi album” ne bi imao potrebu da kreira kult koji je isto tako lišavao ljude života? Možda. Nikad nećemo saznati jer sve je onako kako mora biti i desi se onako kako je trebalo. 

Ali, hajde da ne pričam o ekstremima, ajde da pričamo o obeshrabrivanju, o onome da nisi dovoljno dobra za ovo ili ono, o preziru prema ljudima koji se usude da probaju, koji se ispostave. Ni ja, ni vi uopšte ne moramo da se složimoali cijenim svačiji pokušaj i izraz. Ne mora da mi se sviđa ali – bravo što se daješ! E o tome pričam. Ali bez brige, reće vam komentatori šta sam zapravo mislila da kažem, ko sam i koje etikete da mi nalijepite.

No, da vam šapnem šta me naljutilo? 
Nisu ni komentari, ni pozitivni ni negativni, toga je uvijek bilo i biće. I ja sam neko ko je morao da pobijedi sebe, da se otkriva polako pod pseudonimom, ali sam knjigu ipak napisala poslije 5 dugih godina borbe sama sa sobom, svojim strahovima i da se usudim da se pokažem pred svijetom, da mu se bacim na milost i nemilost.

Ne, taj dan kad su kometari prštali – sajt nije radio. Link do same priče je bio hakovan. I komentari takvi da je bilo jasno kao dan da niko cijeli tekst nije pročitao! Ali samo ti mali fragmenti mog djela (prva dva pasusa) su dovoljni da me ofarbaju bojama koje su željeli, a koji veze nemaju sa mnom.

I ja sam dijete Božje…

Očigledno, nisam toliko empatična kao Elizabeth Gilbert pa stoga neću povući svoje stvaranje. Jok ja, moja psihoza nije izliječena i ja moram da budem u areni i da se borim za svoju dušu. A što bi rekla gospođa komentatorka (naravno u potpuno drugom kontekstu) “Ipak je čovek slobodan da tumači ovaj svet po volji svojoj!”. Ona je naravno dodala da “Gospod nema nista s tim dok su na ovom svetu” a ja baš mislim da Gospod, Bog, taj najviši autoritet (ma kako birali da ga imenujete) ima sve sa tim baš dok smo sada i ovdje, no vjerujem da je lakše da se vjeruje da mene i meni slične On ne poznaje jer usudih se da dirnem u dogmu kao takvu. Ima sjajna scena u filmu “Papin egzorcist” kada Russell Crowe u razgovoru sa demonom koji ga “začikava” i provocira u stilu “a gdje ti je sada Bog” kaže -“Bog je dozvolio da budeš ovdje.”. 

Eto, pa i ako sam za nekog “demon” Bog nije moje prisustvo sankcionisao.

Došli smo do toga da smo u strahu od svega što kažemo jer mogu da nas “otkažu”, javno digitalno linčovanje a zaboravljaju da “onaj koji je bez grijeha, neka baci prvi kamen”. Svi smo mi ispravni, sve dok nismo. Dok ne izrazimo mišljenje koje ne odgovara većini ili nekom pojedincu i umjesto da to bude povod za razgovor, da se razumijemo, da se i ne složimo ali da jedne druge barem saslušamo, shvatimo odakle ko dolazi, da imamo zdravu debatu… jok, slijedi ti “kamenovanje”.

Stavila sam na papir sebe, svoja razmišljanja, svoje emocije. Pokušala sam da stavim svoje iskustvo u kontekst, da tek nakon što sam se zapitala šta nije u redu sa mnom (jer ako to ne pomislite prvo u velikom broju slučajeva lažete), da vidim šta je to u eteru, u odgoju, u društvu… Šta? Bila sam ranjiva, podijelila dio sebe, svojih misli, svog bola, a sve što imate da mi kažete je da sam ovakva ili onakva? I ne mogu da lažem, sva moja ljutnja je prikrivena bol i tuga. Ono nešto što kaže, vidiš ti se pokažeš svijetu, daš mu nešto od sebe a on te tako “markira”, čemu to? Valjda bi trebala da ućutim i da se pretvaram da se uklapama u društveno prihvatljive narative? Da se pokunjim pred glasnom gomilom? Onda se sjetim da gomila samo zato što je glasna nije uvijek u pravu! Da gomilu čine individue i da ne postoji, ne stvarno, to kolektivno ludilo gdje se dijelimo samo na dobre i na loše, prihvaćene i odbačene… 

Sjetim se fenomenalne Brene Brown i njene knjige “Daring Greatly” koju su kod nas preveli “Moć nesavršenstva” i citata koji vam ovdje parafraziram – slobodan prevod autora, jer to sebi dozvoljavam 🙂

“Ako niste u areni i ne posrćete i ne propadate sa vremena na vrijeme u svojim pokušajima, nisam zainteresovana niti otvorena za vaše mišljenje, za povratnu informaciju. Postoji milion jeftinih sjedišta visoko u galeriji gdje se može sakriti i u današnjem svijetu ona su ispunjena ljudima koji nikad neće biti hrabri sa sopstvenim životima, ali će svu svoju energiju upotrebiti da daju savjet ili da upute kritiku nama koji se usuđujemo. Njihov jedini doprinos je kritika, cinizam i ulijevanje straha. Ako kritikujete iz pozicije gdje sami niste u areni života i gdje se ne ispostavljate, ne rizikujete, onda nisam zainteresovana za vaše mišljenje.”

Ironično ili fantastično, ali “hejteri” su oni koji su inspirisali još jednu priču, naime ovu. I neka nam svima to bude u nauk! Onda kad pokušate nekog da ućutkate, ponizite ili porazite, dobro pripazite. Ono što je bio samo glas, može vrlo lako da postane krik. 

I na kraju krajeva…
Praštajte im, jer ne znaju šta čine!

….

napisala nam je NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!

Izašla je i njena prva knjiga “Nesveto trojstvo” u izdanju Čigoja štampe.
https://cigoja.rs/prodavnica/knjizevnost/proza/price/nesveto-trojstvo/

Leave a Reply

Your email address will not be published.