fbpx

Na putovanju po sebi

Ako voliš ono što radiš, bez obzira da li uspeš ili ne uspeš – ljubav će ostati – kaže ilustrator i dizajner Mirko Ilić. – A ako ne voliš ono što radiš, koliko god da ti plaćaju, usput ćeš prestati da voliš sebe.

Ilustrator i dizajner Mirko Ilić ne trudi se da stvori dela koja bi se dopadala konzumentima, ni da sledi glavne tokove vizuelnih umetnosti. On je taj koji stvara tokove, određuje nove standarde i donosi duh novog postmodernog vremena. Mirko je izuzetno svestran dizajner i grafičar, podjednako uspešan u svemu čega se prihvati: fotografiji, crtežu, digitalnim radovima, stripu, dizajniranju novina, omota za muzičke albume, postera, naslovnica knjiga… Dizajnirao je i hotele, restorane, filmske špice, etikete za vina… Sve što radi, sadrži u sebi provokaciju: njegova dela komuniciraju, polemišu sa posmatračem, kao da je reč o živom biću, a ne umetničkim radovima. Za to je potreban vanserijski talenat, veliko umeće i veoma snažna ličnost.

“Mislim da je na moju karijeru najviše uticalo to što sam verovao i govorio: Mogu ja i to! Čovek mora od sebe očekivati i želeti mnogo, i to je sve”, kaže Mirko koji je gostovao u Beogradu povodom međunarodne konferencije “Dizajner: autor ili univerzalni vojnik” koju je organizovao KCB.

Rođen je u Bijeljini 1956. godine. Deo detinjstva proveo je u Mariboru i Zagrebu. Završio je Školu za primenjenu umetnost, s 18 godina je počeo da crta stripove i ilustracije za Start, kasnije s grupom strip-crtača osniva Novi kvadrat, radi kao urednik ilustracije u Poletu i smišlja naslovne strane za zagrebački nedeljnik Danas. Sarađivao je sa italijanskom Panoramom, radio filmske i pozorišne plakate širom Evrope, a mnoge generacijske kolege pamte ga i kao “ljutog rokera” i kreatora najupečatljivijih novotalasnih rok-omota.

Umoran od svoje zemlje 1986. godine seli se u Ameriku. Posle samo nedelju dana po dolasku u Njujork poverena mu je ilustracija za naslovnu stranu magazina Time. Malo zatim postao je njegov, a kasnije i art-direktor New York Timesa. Radio je i za “Washington Post”, i “Money”. Danas je Mirko Ilić vlasnik Corp studija za grafički dizajn, 3D i kompjutersku grafiku i filmske špice. Njegovi klijenti bili su, između ostalih: Washington Post, Wall Street Yournal, Sony Music, Nike, Warner Bross… Koautor je nekoliko kritičkih pregleda grafičkog dizajna, predavač na School of Visual Arts. Njegovi radovi su nagrađivani i deo su stalnih postavki u muzejima. Oženjen je, ima dvoje dece.

“Nisam uspeo da upišem Akademiju u Zagrebu, pa sam seo na voz, došao u Beograd i ovde bio primljen na Akademiju primenjenih umetnosti. To sam uradio da bih se oslobodio kompleksa, želeo sam da se uverim da sam dovoljno dobar za neku akademiju. Volim da čistim svoje komplekse. U Ameriku sam došao bez znanja jezika jer sam u školi učio francuski, sa dva kofera i hiljadu petsto dolara u džepu, morao sam da zaradim i zimsku odeću i sve drugo, proveo sam sate crtajući, dane, noći, ne govoreći ni sa kim. Onda sam postao art-direktor, a kad si na takvoj poziciji ti govoriš drugima, ne slušaš šta oni tebi kažu. Otkad imam svoju firmu niko se ne usuđuje da mi išta kaže… pa moj engleski ni danas nije dobar.”

Kada ste i šta prvo nacrtali?

“Moj otac je bio vojno lice, a mama je kod kuće šila na jednoj od onih šivaćih mašina koje su bile kao komad nameštaja. Imao sam četiri godine kada je majci, dok je šila, krojačka kreda ispala na pod. Uzeo sam je i na podu nacrtao deda Mraza. Kada je majka ustala, na podu je videla crtež, pogledala me, uzela tepih i nežno pokrila crtež dok se otac nije vratio sa posla, kako bi mu ga pokazala. A da mi je mama izvukla uši, oprala pod i rekla: ‘da više nikada nisi dodirnuo kredu’, ko zna što bih danas bio.

Osmeh je pitanje duha

Otada, do dana današnjeg tražim urednike koji, kad im nešto predam, imaju potrebu da to nežno pokriju tepihom. To što mi je otac bio vojno lice, podoficir, dakle nisko u hijerarhiji, bilo je frustrirajuće. Uz činjenicu da je iz pasivog kraja, između onoga što bi hteo da radi i onoga što mu rade uvek se oslanjao na familiju.

Jedina pozitivna stvar vojne službe je to što je stalno dobijao prekomande, često smo se selili, pa sam stalno morao da se prilagođavam novoj sredini, uvek sam bio manjina, na neki način uvek stranac. To je bilo stresno, ali i dobro jer sam naučio da se prilagođavam sredinama i shvatio da postoje drugačiji od mene. To mi je bitno olakšalo odlaske u Evropu i kasnije u Ameriku. Majka je, kao i sve majke, pokušavala biti nežna, ali nežne osobe vas najgore mogu ugristi za srce zato što se od drugih štitite, a od onih koji su nežni ne očekujete povrede pa su one, kada se dese, mnogo teže. Uskoro mama više nije bila ponosna na mene, jer sam počeo crtati stripove, a to je nešto što je tata bacao kroz prozor. Stripove sam crtao jer sam hteo da naučim da crtam; da vidim šta mogu, koliko dugo mogu sedeti za stolom, pričati sam sebi priče.

I tada, sa 17-18 godina, postavio sam sebi cilj – popisao sam sve američke i evropske novine u kojima bih jednog dana mogao da objavim stripove. Dosta mojih kolega sa primenjene umetnosti mi se smejalo. Kada sam 1981. godine objavio svoj poslednji strip, bilo je to u novinama koje su bile na tom spisku. Sve se može, ako hoćete.”

Koji su vas kulturni, muzički i politički uticaji formirali kao autora?

“Naravno da nisam mogao proći bez uticaja Pink Floyda, Clasha, za godinu dana sam gledao barem 15 puta 2001. Odiseju u svemiru i Andreja Rubljova… i, naravno, važan je uticaj nekih predivnih žena.”

Važimo za ljude koji imaju veoma mnogo duha – kako tumačite činjenicu da on (taj duh) često ne stiže u novine, naslovnice knjiga, plakate, oblikovanje proizvoda…?

“Nikada nisam živeo u Beogradu, ali znam o čemu govorite jer sam čitao Duška Radovića, Bogdana Tirnanića, Danila Kiša, video šta radi Dušan Petričić… Ništa nije zauvek. Duh se mora održavati: literaturom, filmovima, novinskim tekstovima, razgovorima, sistemskom edukacijom… Ako vi prestanete da radite filmove koji imaju duha ili pišete knjige – to će nestati. Vidljivo je da se ljudi ovde vrlo malo smeju, a i to je pitanje duha. U Njujorku u poslednje vreme ima mnogo Rusa, naročito mladih, plavih, visokih cura koje su sve dobro obučene, ali sve imaju isti problem: uprkos tome što sve očigledno imaju novac, hodaju okolo s  “obrnutim osmehom”. Pitao sam jednu zašto ima takav izraz lica – rekla mi je da, ako se smeje – pokazuje slabost?!”

Dizajn je u poslednjih 50 godina dobio ogromnu moć, jer  “dobro upakovano – bilo šta” ne podrazumeva nužno i kvalitet, dobrotu, lepotu… Kako da se umetnik snađe u tome?

“Jedan od najboljih dizajna 20. veka o kome se malo govori, ali se mnogo koristi, je dizajn puške kalašnjikov (zove se po dizajneru) zato što može pucati po kiši, snegu, u blatu, na visokim i niskim temperaturama i ne mora se mnogo održavati. Dobar dizajn nije uvek dobra stvar. Ako dobar dizajn prodaje dobar proizvod – to je super. Ali, vrlo često dobri proizvodi znaju biti sakriveni lošim dizajnom, kao što loše proizvode prodaje dobro pakovanje. Samo je pitanje odnosa snaga i poštenja dizajnera, reklamne agencije u odnosu prema potrošaču. Poštenje nestaje ubrzano zato što ljudi ne rade za potrošače nego za one koji ih plaćaju. S druge strane, ovde imate mnogo mladih, izuzetnih dizajnera, a njihova jedina šansa je često mogućnost da se zaposle u nekoj agenciji i da počnu lagati.”

Zašto ne volite profesionalce?

“Volim profesionalce, ali ne one koji se pretvaraju da su to, ljudi koji glume profesionalce i veličine, a to nisu. Ali, jesam protiv profesionalizma u mojoj profesiji: ako sebe smatrate osobom koja ulazi u ovaj pojam, znači da garantujete nivo, da ne možete reskirati da od sebe napravite budalu. Ako ne reskirate da od sebe napravite budalu, istovremeno ne reskirate da budete genije. Profesionalac garantuje da se njegov rad nikad neće spustiti ispod ocene četiri, ali neće otići ni iznad sedam ili osam. Amater, ili neko ko se ne brine o svemu tome, može danas proizvesti jedan, a sutra deset. Profesionalni mozak ima restrikcije koje ne dopuštaju da stvar padne, ali one ne daju ni da stvar odleti visoko.

Rad za velike korporacije ima poznati problem: to što one pokušavaju da zadovolje gomilu ljudi. Ako vi volite stek tartar, ja ćuretinu, a neko svinjetinu – da bi nas sve zadovoljila, korporacija sve to sastavi, izmeša i napravi hamburger, koji, kakav god da je, nije naša individualna potreba. Velike korporacije uvek zanima hamburger, a on nikada ne može dobiti osam ili deset! Umetnost je jedna od retkih ljuskih delatnosti gde nakon deset grešaka možete napraviti genijalno delo, jer vas vaše greške vode do nečega. Ako te nešto muči, tvoj želudac može proizvesti bolji rad nego nečija pamet.

Sloboda nevezivanja

Najbolje su radove proizveli ljudi koji su bili ugroženi, samo ako su imali mogućnosti. Zato je važna spontanost. Danas se s kompjuterom i Internetom sve može proizvesti jednostavno i brzo, pa nestaje razlika između profesionalaca i amatera. Razlika postoji jedino u obrazovanju, ali ono zaista nije neophodno. Za unutrašnje ograničenje ne morate imati poslodavca, možete sedeti kod kuće, ‘širom zatvorenih očiju’.”

Predajete postdiplomcima na School of Visual Arts – čemu podučavate svoju studente?

“Rad u školi je za mene gubitak novca, jer – kada sam u školi nisam u svom studiju. To je moja obaveza prema Americi koja mi je dala više nego bila koja druga zemlja, jedan od načina da taj dug vratim. S druge strane, koliko god da moji studenti nauče od mene, toliko i ja naučim od njih, jer postoji ona čuvena razmena energija. Da bi bio dizajner – ne moraš ići u školu; moraš se do kraja života konstantno obrazovati. Tehnologija u školama je postala tako komplikovana da se više nema vremena za učenje istorije, tradicije, za razmišljanje – jer sve završi na Photoshop filterima i Indesignu.

Ne dajem im nikakve zadatke, a poruka koju im prenosim je ona o odnosu prema životu i radu, preporučujem im da uzmu novac za školarinu, putuju u zemlje koje nikada nisu posetili – i biće bolji dizajneri. Ako svi gledamo iste knjige i buljimo u isti ekran, onda ćemo svi proizvoditi slične rezultate. Dovodim im goste, pa imaju šansu da razgovaraju s nekim od vrhunskih dizajnera sveta koje uspem da nagovorim da dođu, ali i neke koje uopšte ne znaju jer im se slava nije desila, ali vole ono što rade.

Ono što govorim svojim studentima je: ako voliš ono što radiš, bez obzira da li uspeš ili ne uspeš – ljubav će ostati. Ako ne voliš ono što radiš, koliko god da ti plaćaju, usput ćeš prestati da voliš sebe.”

Doživeli ste potvrde kao veoma mlada osoba, a cela vaša karijera je zbirka uspeha – to je ponekad podloga sa koje se čovek uznese, zaboravi da je i on samo čovek s mnogim ograničenjima?

“Sve potvrde koje su stigle, došle su isključivo na osnovu rada, a svakom uspehu u radu prethodila je gomila neuspeha o kojima se ne priča, pa nisu vidljivi. Ja sam toliko đubreta napravio, da ne biste verovali! Srećom, u svemu tome ima i ponešto dobro. Ako se čovek zamisli zbog svog uspeha, indirektno pokazuje da ga ne zaslužuje.”

Šta je za vas sloboda?

“Volim citat Janes Joplin koja je rekla: Sloboda je kad nemate ništa da izgubite. Što ste stariji više poznajete vrednosti koje možete izgubiti, a to su skoro uvek mali detalji života. Zato stari ljudi nikada ne rade revolucije. Čovek sam sebi mora dati slobodu, da se ne vezuje za stvari i da zna kad treba otići, kada je vreme da se ustane i izađe. Da niste poslednji na zabavi koja ne valja, da niste poslednji na filmu koji ne valja, u odnosu koji nije dobar… ako ne valja, idite!

U školi u kojoj predajem uveo sam test koji sam ranije, u jednoj drugoj školi, praktikovao zajedno s Miltonom Glaserom s pitanjem: Kako izgleda vaš idealni dan za pet godina? To je vreme koje nije ni preblizu ni predaleko, a tražim od njih da se u detalj fokusiraju na to s kim se bude, s kim ležu, šta prvo urade, šta jedu… Tu ima opštih mesta, pa se studentkinje bude u kući pokraj jezera s belim zavesama… svi momci u Sohou… i onda su im upravo javili da će imati izložbu ili da će raditi naslovnu stranu za neki magazin. To pokazuje grešku u koracima, jer je najsrećniji dan kada napraviš tu naslovnu stranu, kad otvoriš tu izložbu, a ne kada ti kažu da ćeš je otvoriti, pa ih često zezam da su njihovi najsrećniji dani moje noćne more.”

Šta činite da biste bili smireniji, zdraviji, kreativniji, uspešniji, srećniji?

“Najvažniju stvar: pokušavam da ostanem živ, to je vrlo dobar početak za sve drugo. A to znači da treba voleti sebe, treba znati kada da se prestane s nevriranjem, kada otići, zaboraviti, oprostiti… Ono što me najviše zabavlja verovatno su antikviteti – strašno volim da kopam po starim stvarima i jako me vesele stare knjige. Juče sam ovde, u Beogradu, iskopao knjigu iz 19. veka. Volim da putujem zbog putovanja samog po sebi, a satima mogu ležati na pesku, na suncu, onako, da probam da ne pomaknem ni mali prst.”

….

razgovor vodila Radmila Jovović za magazin Sensa
photo Senja Vild za časopis Kuš!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *