Zašto žene danas pokušavaju po svaku cenu da postignu sve? – pitam svoju prijateljcu preko telefona jer možemo da razgovaramo samo dok je u kolima i vozi se od posla do kuće. Nekada sam i ja bila u sličnoj situaciju, stalno sam jurila negde i stalno sa bila u svadji sa Vremenom, nikada ga nisam imala dovoljno. Ali ako hoćeš da radiš brže moraš da naučiš da usporiš. Tako da sad uglavnom vreme provodim u skladu sa Vremenom. Uvek stignem sve i nikuda ne žurim, ako stignem stignem ako ne, opet dobro. I što je još čudnije uopšte se ne brinem da li imam zvanje, titulu, posao, stan, kuću, auto i sve te uobičajene stvari oko kojih se ljudi svakodnevno nerviraju. A ipak imam sve to, duplirano. I uopšte se ne vezujem za stvari i objekte preterano. Kad mi nešto dosadi i nije mi inspirativno, promenim. Preselim se. Big deal.
Kolo sreće se okreće, sve ono za šta smo vezani, vrlo često nam bude brutalno oduzeto. Upravo ne bismo li naučili lekciju o nevezivanju. I o prolaznosti. Malo se rastužim, moram da priznam kad gledam kako moderna vremena razbijaju esenciju žene. Kako se ta neverovatna količina energije poklanja korporacijama i kojekakvim glupavim zvanjima i krajne nebitnim ako ne po okolinu i opasnim projektima – a sve zarad nekog statusa, kredita u banci i ideje koju nam je neko prodao da žena isto tako treba da doprinosi društvu – i da radi od 9 do 5. Rastuži me kad vidim žene u tridesetim a sad i u dvadesetim kako bezuspešno pokušavaju da žongliraju izmedju posla i dece, samo zato što im je neko rekao da one bez posla nisu niko i ništa, da biti majka nije dovoljno. I onda nisu dobre ni u jednom ni u drugom, kad su na poslu, grize ih savest što nisu sa decom, a kad su sa decom, razmišljaju o poslu, mogu li one to bolje, šta će ko reći… onda se žalimo na mladje generacije koje odrastaju sa bebisiterkama i željni pažnje i učiniće sve da je dobiju. Možda že vas ono što urade zapanjiti ili uplašiti ali, dobiće pažnju, današnja deca dolaze sa neverovatnom mudrošću koju samo ljubav i podrška esencijalne porodice mogu da primeti, podrže, razumeju i osvetle.
Kako to da mi kao društvo 21 veka nismo osmislili nov način kako žene mogu da doprinose društvu bez radnog vremena i tako što mogu bez griže savesti da budu i jedno i drugo. Efektivno 4 sata dnevno je sasvim dovoljno. Uostalom ono što ja smislim ili uradim za 2 sata neko ne može ni za 2 godine, niti za 20, te stoga uopšte ne prihvatam tu igru sa vremenom da negde treba da džedžiš 8 sati, waste of time and energy. I resursa zemlje, potrošnja benzina dok stignem na odredjenu lokaciju, potom uništavamo prirodu izgradnjom parkinga i staklenih ofisa bez imalo života u njima, nezdrava klima, potrošnja papira, struje, grejanja, hladjenja… sve je to bezrazložna i glupava destrukcija samo zarad još glupljeg razloga da bi vas neko imao na oku i da biste se ukucali da ste došli na vreme na posao. Mom mozgu je nejasno zašto radimo nešto što nikoga ne čini sretnim. Istina, ja verujem da lideri budućnosti do vrha nose cveće i usput pomažu drugima a ne uništavaju energiju zemlje a posebno energiju žene. Onaj ko iskorištava i manipuliše energijama zove se u svim kulturama demon, veštac, vampir… šta sad, I wonder, therefore I am. S druge strane, kad ti je do nečega stalno pa to možeš da radiš 48 sati bez nedostatka energije nego sa uvećanim entuzijazmom. So I wonder, again, kako to da se danas najviše manipuliše ženama sa decom, njima se najbolje prodala priča o krizi, najbolje im se primila energija straha a lepo im bog poslao decu koja su bezuslovna ljubav. I onda kad čujem on njih kako izgovaraju rečenice “ali ja ne mogu, morala sam da uradim šta su od mene tražili, nemam drugog izbora, znaš imam dete“. I šta kod djavola učiš to dete? Pogotovo još ako je žensko, da nastavimo tu priču o viktimizaciji jer žena će sve da uradi za svoje dete. Ne znam da li me ovo rastužuje ili razbesni. Verovatno i jedno i drugo.
Ispada da su deca izgovor da se nema pravo na sopstveni život, onda svi rmbače da bi platili nekog da im čuva decu i da bi se posle žalili da nemaju vremena ni za jedno ni za drugo. Priznajem retard sam i ovo posmatram, ne osudjujem, nego pokušavam da razumem. Ja sam jedna od onih koja veruje da je deci potrebna sva ljubav i pažnja i da im to ne treba uskratiti ni zbog čega. After all, dan proveden u prirodi je neprocenjiva vrednost a ono što pamtiš kad ti roditelji odu iz ove dimenzije nije ništa drugo nego to Vreme koje smo proveli sa njima – i to obično ne košta ništa.
Ko nam je prodao priču da mi nismo vredne bez naših poslova? Uostalom zašto mora sve sa mukom, ima poslova koje možeš da organizuješ od kuće dok si stay at home mom. Zašto sve žene danas moraju da se raspadnu kad dodju u četrdesete ili da se ozbiljno razbole u pedesetim? Upravo u periodu mudrosti mi napuštamo ovaj divni svet, kao da više ništa nemamo da podelimo sa generacijama iza nas. Ostavljamo ih zbunjene da ponavljaju iste greške.
Ljudi leče razne svoje frustacije poslovima koje rade a najčešće postaju žrtve – to je omiljena uloga žena ovih prostora. No moguće je raskidanje vezanosti sa svim tim ulogama koje smo nasledile od roditelja. Filis Kristal je bila najstarija terapeutkinja na svetu, do svojih 100 godina je držala predavanja širom sveta. Tad sam je i ja upoznala, jer raditi intervju sa nekim ko ima 100 godina a i dalje radi ono što voli – dream come true, za mene. Njena jednostavna tehnika raskidanja vezanosti mnogima je donela toliko željenu slobodu i nezavisnost a da nisu morali da se bore ili već samo da oslobode svoju podsvest starih programa, obrazaca i nametnutih uloga. Primetila sam još jednu stvar, ima žena koje su toliko energije potrošile da postanu neko i nešto i nešto urade u svom životu – nijedna od takvih žena nije zanimljiva muškarcima sa ovih prostora. Vani one su neprocenjive, no ovde muškarci imaju problem da i dalje traže tabule rase. Nisu oni ništa sretniji, niti u boljoj poziciji, samo svi umiru od raka ili kardiovaskularnih bolesti. Ili se srce pobuni ili čitav sistem.
A tek žene koje nekim spletom okolnosti u ovom životu nemaju dece, oh man, pa koliko će one maltretirati sebe radeći i uznurujući se da bi dokazale sopstvenu vrednost. Yes, my life has meaning too.
Danas kad svi žele da budu neko, divno je biti niko. Anonimus. Kad svi žele da postignu nešto, veliki je kunst ne raditi ništa. Osloboditi se onog “moram, treba da, nemam drugog izbora“ i silnih to do lista. Iz praznine sve nastaje, no dobro, ponekad nam je prvo potreban haos, to je ionako veći red od reda. Tišina je možda najvrednija stvar koju možete imati u životu – što bi Mohanji poentirao baš sad kad mi je potreban – The only conquest which is worthwhile, in this lifetime, is the conquest of your own mind.
I get it, now.
Hvala🪷