fbpx

Mirror, mirror on the wall

Ogledalo reflektuje sve ono što je unutra. Sve što je unutra se oslikava i odražava na ono što vidimo spolja. U poslednje vreme vidimo patnju, ljutnju, bes i nezadovoljstvo kako bukte na sve strane, a mi samo želimo da živimo život “bez mane”. Pa negodujemo, protestvujemo i borimo se protiv nečega, svačega, i ničega. I tako jurimo rešenje na sve strane a zaboravljamo da zavirimo u svoje „prašnjave ormane“. Mislimo da će „bubuljica“ koja nas muči i koju vidimo u ogledalu nestati ako samo obrišemo ogledalo ili ako je pritisnemo, istisnemo. Nismo ni svesni da na taj način ne postižemo ništa ili činimo da bude još gore, stvaramo sebi nove „more“. Naravno da nekada treba i to ogledalo obrisati, kada je masno i prljavo, ali ne onda kada nam se ne sviđa ono što u njemu vidimo. Kada nam se odraz u ogledalu ne sviđa treba to da prihvatimo, da se umirimo, utišamo i da svoja uverenja i emocije preslišamo.

Još od malih nogu nas uče (samim tim i muče) da ne smemo puno da „dramimo“, da se smirimo kako bismo bili „normalni“, kako bismo se uklopili. Na taj način mi ceo život gušimo i potiskujemo svoje emocije, a emocije zapravo predstavljaju energiju koja se kreće (energy in motion = emotion), i baš zato ne treba da ih gušimo već da sve te brane koje smo vremenom podigli srušimo i da dozvolimo emocijama da se slobodno kreću.

Naša sudbina nije u zvezdama, već u nama samima. – Vilijam Šekspir

Kada se borimo protiv svojih emocija, kada ih gušimo i kada im ne damo da se slobodno kreću, mi ih trpamo i gomilamo u vreću i onda tako sa tom vrećom idemo kroz život i čudimo se što je tako treško, pitamo se šta nas to koči i sputava. I ne kažem da je lako zaviriti u svoje prašnjave ormane jer kada ih samo otvorimo i provirimo unutra nama sve to deluje strašno, kao da se tu kriju razna strašila a to su zapravo deca po kojima je pala prašina i koja su napuštena, ugušena i sebi prepuštena. I onda kada toj deci pokažemo ljubav mi smo na korak do uspeha, do čistog ogledala koje mir i sreću odražava.

Potisnute emocije nikada neće umreti. One su sahranjene žive i pojaviće se kasnije na puno ružnije načine. – Sigmund Frojd

Postoje razni načini, tehnike i metode kako da izlečimo to dete u sebi koje smo zapostavili, zaključali i sakrili od čitavog sveta. Knjiga Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj autorke Štefani Štal objašnjava pojam unutrašnjeg deteta i daje metode kako da oslobodimo i prihvatimo to dete u nama.

Neke od tehnika i načina kako da otvorite svoje ormane, kako da ne stavljate emocije sa strane već da ih pustite slobodno da se kreću i kako da pokažete svom unutrašnjem detetu ljubav i poštovanje možete pronaći baš ovde na SoulFood-u, a možete zaviriti i u moje odaje VirtualnoOgledalo gde vas čeka sve ono što je meni pomoglo na mom ličnom putu rasta i razvoja. Lets go… Grow and glow!

Vreme je da verujemo u sebe, da damo sebi dopuštenje da budemo ono što želimo da budemo a ne da čekamo da nam drugi kažu ko smo. Vreme je da dozvolimo sebi da osećamo sva osećanja jer njih ne možemo da kontrolišemo, da ih osećamo iskreno i potpuno a ne da razmišljamo kako bi se neko drugi osećao na našem mestu. Svako ko pokušava da kontroliše svoja osećanja zatvara vulkan koji će pre ili kasnije eksplodirati. Prirodu ne možemo i ne treba da kontrolišemo, treba da je pustimo da teče. Vreme je da mislimo sopstvene misli i da ih govorimo kada to odlučimo. Da tražimo sve šta nam treba a ne da čekamo tuđe dopuštenje za to što želimo. Vreme je da pravimo izbore za koje smo spremni da snosimo rizik, i da na svaki svoj izbor budemo ponosni jer smo ga mi napravili. Mi imamo slobodu da biramo ali isto tako imamo i odgovornost za sopstvene izbore.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *