– Nisam vam ja nikakav putnik, uopšte ni ne volim da putujem – objašnjavam novinarki koja me pita koja su mi putovanja najupečatljivija i koje bi egzotične lokacije preporučila. Razgovaramo preko skajpa, ona u svom home ofisu u Beogradu, ja u svom selu na moru Arambol, Goa, Indija. Pretpostavka je volim da putujem, da sam pasionirani globtroter. Pretpostavka je da nas putovanja čine sretnim. Pretpostavka je majka svih zajeba ali istina je da svi kreću na putovanje sa namerom da budu sretniji, što bi rekao Alan De Botton ( knjiga The Art of Travel, izdavač School of Life). Sa idejom da će ih to usrećiti mnogo više nego kad su kod kuće, u svakodnevici, obavezama, u rutini, da će ih osloboditi stresa, napetosti i pritiska. Avaj, čak i pažljivo planirani paket aranžman u five star resortima sa onom narukvicom, programiranim izletima i animacijama neće biti garancija za sretan boravak. Uvek može da se desi nešto neočekivano.
– Ali vi ste mesecima van zemlje, i to u Aziji – u svim tim zemljama gde samo avanturisti idu. – zbunjena je. Nije baš očekivala takav odgovor.
Ako baš hoćeš da imaš neka očekivanja neka ti nova mantra bude – Očekuj neočekivano.
Zbunjenost je naš spas, to znači da prelazimo na novi nivo video igrice. Hmmmm, novi nivo traži unapredjenog igrača. Potrebno da naučimo neke nove cake, finte, fore. Iliti kako da uhakujemo igru. New reality traži new personality. Upgrade yourself.
Da, jesam ali ja se preselim. Lepo se spakujem i odem da «živim» na drugoj lokaciji par meseci. Travelling & living, bohemian, nomadski život, vagabonding, imamo sad razna imena za ovaj novi životni stil. Ne putujem putovanja radi, ne zabadam zastavice, ne idem da bih videla što više. Umori me konzumeristički pristup putovanjima, daj još, što više i više…
Ceo svet danas putuje, premeštaju se sa jednog mesta na drugo, štede, planiraju, lete, žure, da vidim ovo, da čekiram ono. Svi bi da vide sve. Sve je to super. Neka. Korisno je imati takvo iskustvo. Posle nekog vremena, otkrićete da što se više krećete, sve vam postaje isto. Jer ničemu niste posvetili dovoljno pažnje niti dovoljno vremena. «Mi smo izgubili osećaj za vreme. Verujemo da nam životi postaju smisleniji tako što sve ubrzamo. Imamo ideju da je život jako kratak i da moramo sve da radimo brže da bi sve stalo u taj naš kratki životni vek. Ali život je dugačak. Problem je u tome što mi ne znamo kako da mudro provodimo vreme, da uživamo u vremenu.» – Carlo Petrini, osnivač Slow Food pokreta nam je pričao pre desetak godina. Tada su nastale mnoge slow ideje. «U slavu Sporosti» napisao je Carl Honore. Zašto da ne otvorimo i novu mogućnost – slow travel. Zadovoljstvo u putovanju samom. Gde nije fokus da se prebacimo sa jednog mesta na drugo u najkraćem vremenskom roku. Potom jurimo sve što ima od turističkih atrakcija da se poseti, spržimo se na plaži, uslikamo milion selfića, postavimo isto toliko na instać, sve sa citatima koje smo pokupili od svetskih putnika. Kako život počinje van komforne zone. Mislim stvarno…
Pitajte bilo koga kako zamišlja svoj idealan život. Većina će reći da želi da živi u prirodi.
I da više putujem?
Aaaa dobro.
Svi bi da putuju, dobro, a jel neko probao non stop da putuje? Gde smo do sada putovali? Uglavnom neki isplanirani aranžmani. A da li smo obišli ono što nam se nalazi u neposrednoj blizini? U blizini mog rancha u Srbiji, nalaze se Najdanovi krugovi, biološka magnetna polja. Ko god dodje iz belog sveta, oduševi se kad ga odvedem na pozitivno magnetno zračenje. To nije ni u jednom vodiču. Ili idemo kod lokalnih iscelitelja. Čika Miša kostolomac da nam poravna kičmu ili familija koja generacijama namešta želudac. Žena koja radi masažu stomaka i čita vam emotivne traume iz tela ili bake koje uklanjaju uroke. Zašto da ne? Pa kad dodju na Bali, svi idu prvo kod lokalnih healera, prodju kojekakve rituale na vodopadima, kristalne palate i šamane. I to zovemo Bali magic. A srpska magija?
Stigla sam ja ali duša mi još nije doputovala. Kad god se vozimo avionom, fakat, duši treba neko vreme da doputuje. Energetski centri nam pomažu da se uzemljimo. Brzinu smo do sada povezivali sa uspehom. Nije sve što je nekada bilo dobro, ne moramo da budemo neproduktivno nostalgični ali možemo naučiti nešto iz svega što nam je istorija ostavila. Ne moramo da putujemo kamilama ali putujemo vozom gde ima smisla. U Indiji se danima putuje vozom i to je svojevrsno iskustvo koje mnogi sebi organizuju. Nije stvar u novcu, mogu da plate da lete i da dodju brže i možda komfornije, ali zadovoljstvo je u putovanju. Mnogo više ćemo otkriti o Italiji ili Francuskoj u njihovim selima nego u gradovima.
Stoga, slow travel manifesto zvuči ovako:
- Počnimo od kuće. Počnimo tu gde jesmo. Ključ sporog putovanja je stanje uma. A to se razvija kod kuće.
- Putujmo sporije i malo drugačije. Izbegavajte avione kad god je moguće, umesto toga koristite brodove, trajekte, lokalne autobuse i spore vozove. Brzina nam uništava vezu sa pejzažima. Sporo putovanje uspostavlja vezu.
- Možemo da se radujemo destinaciji ali ne dozvolimo da nam anticipacija uništi uživanje u samom putovanju.
- Kad god možemo idemo u lokalne prodavnice, na markete i pijace.
- Upoznajmo kafe kulturu, kako to izgleda sedeti u kafeima i postati deo nekog grada a ne samo posmatrač u prolazu.
- Dajte sebi vremena da osetite jezik i različite dijalekte. Naučite nekoliko rečenica i izraza koji vam mogu pomoći. Vidite šta lokalci čitaju i gde se sastaju i obaveštavaju. Mi u kafeima sve saznamo.
- Uključite se u lokalne dogadjaje. Koristite smeštaj i hranu koja je prilagodjena predelu kroz koji putujete. Porodični restorančići, ili hrana na ulici gde je uvek gužva, da vidimo šta jedu lokalci.
- Do what locals do, ne šta kažu vodiči. Ali probajte sve što vas zanima.
- Prihvatite neizvesnost. To što je odložen let ili što ste propustili konekciju vam otvara nove mogućnosti.
- Razmislite kako vi možete da doprinesete zajednici u kojoj ste.
Lako je praktikovati slow travel. Počnimo tu gde jesmo, Kod kuće. Istražimo šta postoji tu kod nas i oko nas. Ostavimo čak i auto i krenimo lokalnim autobusom do nekog sela ili dela grada u kome nikada nismo bili. Napravimo ekspediciju do Tare, Rtnja ili Deliblatske peščare. Posetite crkvu, hram, džamiju, sinagogu, nesvakidašnje društvo, kafe, biblioteku ili bioskop pored koga ste prošli hiljadu puta a nikad ušli niste.
Slow travel je, naravno, kapirate – state of mind.
Ohrabruje nas i razvija drugačiju percepciju, uči nas da pogledamo drugim očima ono što mislimo da već znamo. U sve to dodajemo jednu dozu nesigurnosti. Nekomforno je, znam, ali postane nam ugodno da se osećamo neugodno. I da stavljamo sebe u neugodne situacije. Kad krenemo avionom, mi manje više znamo kada ćemo stići, ali ako krenemo autobusima, vozovima i brodovima, nemamo baš jasnu ideju šta će se desiti usput, niti kada ćemo stići. Za mnoge putnike, to je jako uznemirujuće. Brzi životi zahtevaju potvrdjeno vreme odlaska i dolaska. Spori putnici uživaju u magiji neočekivanog.
Razmislite pre nego što letite. Putujte polako, istražite usputne stanice ili kad vas put nanese negde, izbegavajte turističke atrakcije, gde ste planirali pauzu ostanite nekoliko dana, što da ne. Umetnost života, kaže harizmatični lider Slow Food pokreta, je u tome da naučimo da damo vremena svemu. I to naravno uključuje putovanja. Posvetimo vreme. Ono čemu posvetimo pažnju, uvećava se, to znamo a čemu posvetimo apsolutno pažnju i vreme? Nije poenta u destinaciji, nego u putovanju, ponavljaju ljudi ko papagaji dok lete okolo kao muve bez glave.
Polako, ništa što je naše neće nam pobeći. You can do anything, not everything.
Ne moramo da idem svugde i da vidim sve.
Dajmo vremena i vremenu.
Možda se nešto neočekivano desi.
A možda i ne.
Uznemirujuće, zar ne?
Tako treba.
……….
Napisala Žana Poliakov za magazin Lepota i Zdravlje, 2018-2019.
