Moderna nauka razlikuje se od svih prethodnih tradicija pre svega po tome što je zasnovana na latinskoj reči Ignoramus – Ne znamo. Ona tvrdi da nam nije sve poznato. Još je i kritičnija, pa prihvata da bi se i ono što mislimo da znamo moglo ispostaviti pogrešnim kada budemo stekli još više znanja. Nijedna zamisao, ideja ili teorija nisu sveti i nepodložni proveri…
Naučna revolucija nije bila revolucija znanja. Ona je iznad svega bila revolucija neznanja. Veliko otkriće koje je iznedrilo naučnu revoluciju bilo je otkriće da ljudi ne znaju odgovore na sva najvažnija pitanja.
Predmoderne tradicije znanja kao što su islam, hrišćanstvo, budizam i konfučijanizam tvrdile su da je sve što je važno znati o svetu već poznato…Moderna kultura je pokazala spremnost da prigrli neznanje u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa bilo kojom pređašnjom kulturom.
Jedan od razloga koji je omogućio da se savremeni društveni poreci održe kao celine jeste širenje gotovo religioznog verovanja u tehnologiju i u metode naučnih istraživanja, koje je donekle zamenilo verovanja u apsolutne istine…Ljudi su tokom istorije prikupljali empirijska zapažanja, ali je njihova važnost obično bila ograničena. Zašto traćiti velika sredstva za pribavljanje novih zapažanja kada smo već imali sve potrebne odgovore?Ali čim su moderni ljudi sami sebi priznali da ne znaju odgovore na neka vrlo važna pitanja, smatrali su neophodnim da potraže POTPUNO nova znanja. Shodno tome, preovlađujući moderni istraživački metodi uzimaju zdravo za gotovo nedovoljnost starog znanja.
Umesto proučavanja starih tradicija, naglasak se sada stavljao na nova zapažanja i eksperimente. Kada se sadašnja zapažanja nađu u koliziji sa starom tradicijom, prednost dajemo zapažanju. Naravno, njihovo je polazište proučavanje onoga što su mudri ljudi iz prošlosti rekli i zapisali. Ali već na prvoj godini studija, budućim fizičarima, arheolozima i politikolozima se stavlja do znanja da je njihova misija da nadmaše sve ono što su znali Ajnštajn, Šliman i Veber.
Puka zapažanja, međutim, nisu znanje. Da bi se razumeo svemir, zapažanja se moraju povezati u smislene teorije. Ranije tradicije su obično svoje teorije ispredale u formi priča. Moderne nauke koriste matematiku…Njutn je pokazao da se knjiga prirode piše matematičkim jezikom. Izvesna poglavlja se, na primer, svode na čistu jednačinu; ali teoretičari koji su pokušali da svedu biologiju, ekonomiju i psihologiju na uredne Njutnove jednačine, otkrili su da ova naučna polja imaju stepen složenosti koji takve pokušaje čine uzaludnim. To nije značilo, međutim, da se odustalo od matematike. Nova grana matematike razvila se tokom poslednjih 200 godina sa ciljem bavljenja složenim aspektima stvarnosti – statistika…Sve do naučne revolucije većina ljudskih kultura nije verovala u napredak. Smatralo se da je zlatno doba bilo u prošlosti, a da svet stoji u mestu, ako se i ne pogoršava…
Danas je u toku Projekat Gilgameš – potraga za besmrtnošću. Za koliko dugo će da se završi? Stotinu godina? Pet stotina godina? Hiljadu godina? Kad se prisetimo koliko smo malo znali o ljudskom telu 1900., a koliko smo znanja stekli za samo jedan vek, ima razloga za optimizam. Genetički inženjeri nedavno su uspeli da šest puta produže životni vek crva Caernohabditis elegans. Da li bi mogli da urade to isto za Homo sapiensa? Stručnjaci za nanotehnologije razvijaju bionički sistem sastavljen od million nano-robota, koji bi mogli da nasele naša tela, da odčepe začepljene krvne sudove, da se bore sa virusima i bakterijama, da unište kancerogene ćelije, pa čak i da preokrenu process starenja. Nekolicina ozbiljnih teoretičara nagoveštava da će do 2050. Neki ljudi postati a-smrtni (ne besmrtni, jer bi i dalje mogli umreti u nekoj nesreći, već a-smrtni, što znači da bi se u odsustvu pogubne povrede njihovi životi mogli produžavati beskonačno…
Živimo u doba tehnike. Mnogi su ubeđeni da nauka i tehologija drže odgovore na sve naše probleme. Trebalo bi samo da pustimo naučnike i stručnjake za tehniku da nastave sa radom i oni će stvoriti raj ovde na Zemlji. Ali nauka nije poduhvat koji se odvija na nekakvom višem moralnom i duhovnom planu od ostatka ljudskih delatnosti. Poput ostalih delova naše kulture, ona je oblikovana ekonomskim, političkim i religioznim interesima…
Zašto su milijarde krenule da se prelivaju iz vladinih i privatnih blagajni put laboratorija i univerziteta? U akademskim krugovima mnogi su dovoljno naivni da veruju u čistu nauku. Veruju da im vlade i privreda altruistički daju novac da slede bilo koji istraživački projekat koji im padne na pamet. Ali teško da ovo opisuje stvarnost ulaganja u nauku. Većini naučnih istraživanja sredstva se obezbeđuju zato što neko veruje da mogu pomoći da se postigne izvesni politički, ekonomski i religiozni cilj…
Sami naučnici nisu uvek svesni ovih ciljeva koji kontrolišu protok novca. Mnogi naučnici, u stvari, glume čistu intelektualnu radoznalost. Međutim, tek u retkim slučajevima naučnici zaista diktiraju naučni program. Čak i da želimo da finansiramo čistu nauku, netaknutu političkim, ekonomskim i religioznim interesima, to bi verovatno bilo nemoguće. Naša sredstva su ograničena…
Da bi se usmerila ograničena sredstva, mi moramo da odgovorimo na pitanja tipa “Šta je najvažnije?” i “Šta je dobro?” A to nisu pitanja kojima se bavi nauka.
Nauka može da objasni šta postoji na svetu, kako nešto funkcioniše i šta bi moglo da se desi u budućnosti. Po svom opredeljenju, ona se ne pretvara da zna šta BI TREBALO da se desi u budućnosti. Samo religije i ideologije traže da se odgovori na ova pitanja. Razmotrimo sledeću dilemu: dvoje biologa sa istog odeljenja, sa istovetnim profesionalnim znanjem, aplicirali su za sredstva za finansiranje svojih tekućih istraživačkih projekata. Profesor Slaghorn želi da proučava bolest koja napada vimena krava, koja uzrokuje pad od 10% njihove proizvodnje mleka. Profesorka Spraut želi da prouči da l krave mentalno pate kada se od njih odvoje telad. Pod pretpostavkom da je količina novca ograničena i da je nemoguće finansirati oba projekta, za koji od njih će se odobriti sredstva?
Nauka nema odgovor na ovo pitanje. Postoje samo politički, ekonomski i religiozni odgovori. U današnjem svetu, očigledno je da Slaghorn ima veće šanse da dobije novac. Ne zato što su bolesti vimena krava naučno zanimljivije od goveđeg duševnog stanja, već zbog toga što mlečna industrija, koja će imati koristi od istraživanja, ima mnogo veći političi i ekonomski uticaj od boraca za prava životinja. Nauka nije u stanju da postavi svoje vlastite prioritete. Ona isto tako nije kadra da odredi šta da čini sa svojim otkrićima… ukratko, naučna istraživanja mogu cvetati samo u sprezi sa nekom religijom ili ideologijom.. te moramo uzeti u obzir i ideološke, političke i ekonomske sile koje oblikuju fiziku, biologiju, sociologiju, gurajući ih u jednom pravcu, dok zanemaruju druge.”
Juval Noa Harari – iz knjige “Sapiens”, kratka istorija ljudskog roda, izdavač za Srbiju – Biblioner.
A evo i njegovog TED govora “Zašto je fašizam toliko privlačan?”
