fbpx

God Save the Queen

Godine 2016. povodom 400. godišnjice smrti Vilijama Šekspira, engleski eksperti otkopali su i poslednje podrumske slojeve pozorišta The Globe u Londonu. Samo pozorište već je rekonstruisano i u njemu se od 2011. ponovo redovno igraju iste predstave na novi-stari način. Nema mraka, nema krova, a kažu da je povratak Glouba otkrio nove, vrlo važne slojeve zamršenih Šekspirovih alegorija. Odjednom je sve navodno jasno, a naročito to koliko je moćna snaga mase kojom se sa scene upravlja dobrim dramskim tekstom i ubedljivom glumom. Upravo to je bio razlog zašto je u elizabetanskoj eri pozorište bilo cenzurisano, a često i zabranjeno, kao uostalom i u mnogim drugim društvima. Sesil je ogorčeno i strasno mrzeo pozorište. Bojao ga se jer je bio svestan njegovog potencijala u stvaranju javnog mnjenja i pokretanju masa.

Elizabeta je obožavala pozorište! Ono joj je dozvoljavalo da pobegne iz svoje stalno odgovorne, tvrde i često dosadne kraljevske stvarnosti i da se igra, tako da su se tih 40 godina, koliko su njih dvoje vladali u paru, smenjivali periodi kad je pozorište smelo da se igra i kad nije.

U Stratfordu na Ejvonu povodom jubileja rendgenom proučavaju sadržaj Šekspirovog groba, a nalaze će otkriti javnosti na Svetskom kongresu Šekspira, koji se održava svake četiri godine. Međutim, na internetu su procurile informacije da u grobu nisu našli ništa. Nema nikoga. Umetnik je odsutan. To ih nije obeshrabrilo, pa u Stratfordu otkopavaju i podrum kuće koju je tu “Vil” imao pod stare dane, gde su našli prostoriju koja je služila kao frižider i rernu. Rezultati će takođe biti predstavljeni javnosti na Svetskom kongresu Šekspira, na kom će se ovog jula, prvi put posle skoro sto godina, u Stratfordu okupiti ujedinjeni stratfordovci sveta. Do sad su britanski, a za njima i ostali internacionalni centri za istraživanje Šekspirovog stvaralaštva, među kojima su Britanska biblioteka, Bodlejanska biblioteka u Oksfordu, Nacionalni arhiv Engleske, Šekspirov institut u Birmingemu, pa i Francuski šekspirovski centar, Folgerova šekspirska biblioteka u Njujorku i neverovatan broj drugih institucija, dugo bili blokirani, pa i sabotirani u svom radu. Rivalstvo i neprijateljstvo je generisano u Stratfordu, u kući Vilijamovog oca Džona, gde je locirana samoprozvana Fondacija Šekspirovog rodnog mesta – The Shakespeare Birthplace Trust, koji zahtevaju da budu pitani za sve što ima veze s životom i radom “barda” – zato što su oni “baš iz Stratforda”. U Londonu je “bard” uradio sve ono po čemu je poznat, a na rečici Ejvon se rodio, oženio, imao decu, umro i bio sahranjen. Dok je on u prestonici stvarao uzbudljivu buduću svetsku kulturnu baštinu, njegova porodica je mirno živela seoskim životom 160 km severozapadno od Londona, baveći se prodajom vune, kože i hrane, pa u Stratfordu smatraju da je za njegov duševni mir u stvaralačkom procesu to bilo presudno. Ova vrsta “argumentacije” generalno odlikuje stratfordsku Fondaciju Šekspirovog rodnog mesta, što bi bilo baš smešno da se radi o Monti Pajtonovom skeču. 

Svim stratfordovcima, koji stalno nalaze nove načine da eksploatišu Šekspira, posebno je fascinantna “činjenica” da je najveći dramski pisac svih vremena bio običan čovek. Neuk i nepretenciozan, pristigao iz varoši bez pozorišta, ali hrabar, odvažio se u veliki svet bez igde ikoga, bio je vešt i božanski nadaren, i zato je imao sreće. Zaista fantastična priča!

Međutim, bez obzira na to koliko je lepo verovati u običnog čoveka i prirodnu nadarenost, muze i božansko-telepatske talase umetničke inspiracije, čime se objašnjava poreklo podataka koje Šekspir navodi, morala bi da postoji bar hipotetička mogućnost da je Vilijam mogao da stvori dela koja mu se pripisuju, što nam ovde stalno “izmiče”. Establišmentu ne smeta čak ni to što je u Šekspirovim delima, s retkim izuzecima, srednja i niža klasa predstavljena kao lako prevrtljiva, praznoglava masa, kojom se lako manipuliše sa nekoliko bakarnih novčića. Vilijam je bio baš iz tog sloja i nije nikad izašao iz njega, kao ni njegovo potomstvo, pa je ostalo nejasno zašto se konsekventno rugao svojoj klasi i čime je, uostalom, pravdao taj ugao gledanja. Vilijam je, svakako, tokom 20 godina života u prestonici stekao razne “gradske” navike; podigao je frižider, stavio je minđušu, a nedavno su mediji javili da su u dvorištu njegove kuće iskopali lulice u kojima su utvrdili tragove kanabisa i kokaina.

Elizabeta I, ”The Rainbow Portrait” 1593.

To zapravo nije čudno jer su te decenije bile vreme brojnih prekomorskih ekspedicija, kad su duvan, krompir, paradajz, kukuruz, paprika i mnogo toga drugog doneti u Evropu na elizabetanski dvor po prvi put. Krompir je dugo stajao kao ukrasna biljka na prozorima jer ima lep, ljubičasti cvet, a tek su posle petnaestak godina shvatili da se jede zemni plod. “Orijentalni”, tj. arapski, murski i turski ambasadori, koje je Elizabeta imala prva među evropskim vladarima, dok su ostali poslovali preko posrednika, i brojni pustolovi, plemići u propadanju, brodograditelji i kapetani, koje kraljica nije sama plaćala, ali su to radili plemići oko nje, doneli su sa istoka kanabis, a sa zapada lišće kokaina, duvana, burmuta i drugog bilja jakih mirisa. Znamo da je Elizabeta probala sve čuda velikog sveta, ali se lično “navukla” na crnu vanilu, koja ima sedativno dejstvo i moći skoro kao heroin, ali i adiktivnost u tom rangu. Vremenom je, zato, sve uzimala s vanilom, i hranu i piće, i imala od toga potpuno crne zube.    

God Save The Queen

Nije teško zamisliti da je Vilijam probao neku od uzbudljivih novotarija jer su bogatiji Londonci uvek imitirali aristokratiju, a ostali njih. Mlađa generacija plemića, većina erlova ovde pomenutih i njihovo društvo, koji su ponekad dolazili u Gloub, imali su ozbiljan višak slobodnog vremena i manjak smislenih obaveza. Čekajući spore, samožive, često apsurdne odluke Njenog visočanstva, dosta su pili, dangubili, imali seks s devojkama, ali i s momcima, koristili psihoaktivne supstance, jahali brze konje, putovali, čitali, svađali se, dosađivali se i očajavali u besmislu svojih dana. Ponašali su se, suštinski, vrlo slično pankerima iz osamdesetih godina 20. veka, ili čak hipicima i drugim haotičnim, ali strastvenim pokretima otpora vladavini “čelične ruke u svilenoj rukavici”. Povremeno su se malo takmičili na šarenim turnirima, ali nisu im dali da idu u ratove. Na elizabetanskom dvoru nisu smeli da rade ništa od onoga što suštinski čini i definiše odraslog čoveka – da biraju, odlučuju, delaju, menjaju i stvaraju. Svakim segmentom tog društva vladalo je veće staraca i sve je već bilo propisano, uknjiženo i rešeno. Od njih se tražilo da glume odrasle i odigraju date uloge u velikoj, zatvorenoj mašineriji moći, novca i verskog neprijateljstva, a zapravo samo koristoljublja.

Henry Wriothesley (1573-1624), from ‘Lodge’s British Portraits’, 1823 (engraving) by English School, (19th century); Private Collection; (add. info.: gained favour of Queen Elizabeth I; friend of the Earl of Essex; member of East India Company); English, out of copyright

Erlovi i njihove žene, ljubavnice i sledbenici često su plaćali i pozirali za portrete, kao što mi danas pravimo selfije, koji su bili kao neka vrsta medijske objave. Prestižne, nekad i političke, nekad protestne, često marketinške. Elizabeta je stalno pravila portrete kao svestan deo svog PR-a, a posle pedesete više uopše nije pozirala ona, nego neka mlada devojka koja je dovoljno ličila na nju. Haljine su bile sve simboličnije i nerealnije i imale su poruke, simbole i pozadinske likove. Kad je Sesil stupio na čelo špijunske službe, kraljica je, na primer, izdala portret s haljinom koju ukrašavaju stotine vezenih, ljudskih ušiju i očiju. Vrlo bizarno. Njen i De Verov riđokosi sin Henri Ratsli od Sautemptona u političko-satiričnom autoportretisanju nalazio je gotovo manični užitak, pa nam je od njega ostalo više od 40 raznih “selfija” u obliku crteža, ulja, medaljona, emajla i gravura. Imao bi neki natpis, a simboličkom odećom, pozom, frizurom i rekvizitama kršio je norme i izrugivao se lažnom svetu u kom je živeo. Kad je bio uhapšen i osuđen na smrt zbog veleizdaje, pa pomilovan i upućen na doživotni kućni pritvor (na najusrdniju Edvardovu molbu pred kraljicom), tražio je da mu u “Taueru” naprave “zatvorski portret” s mačkom Triksi, koja mu je bila važan prijatelj. Iznad glave je na latinskom pisalo “I u lancima nepobeđen”. Oblačio se kao neki kasno-renesansni Dejvid Bouvi, čak i kao žena, što je tada bio prekršaj i uvreda sistema vrednosti. Riđa, kovrdžava kosa, kao Elizabetina, prvo mu je bila ekstremno duga, gotska, hevimetalska, a onda je ošišao vrh glave, tako da mu je kosa na temenu stajala uzdignuta u čiroki, baš kao pankerima. “God save the Queen – the Fascistic Regime!” Kad je ostario, smirio je frizuru i investirao u pomorsku trgovinu u Indiji i razvoj kolonija u Americi preko Virginia Company, zbog čega je ostao zabeležen kao jedan od “otaca” Novog sveta.

Edward 1594, Kobeov portret

Pored Henrija, Edvard je imao još jednog vanbračnog sina, koga je priznao, pa se prezivao Vir, ali bez plemićke oznake. Dobio ga je s Elizabetinom dvorkinjom odmah nakon što ga je kraljica izbacila iz svojih odaja (i kompletnog društvenog života) kad je saznala da je zatrudnela sa njim. Duboko ožalošćen, bacio se u zagrljaj druge žene, a kraljica ga je, saznavši za “kopile”, odmah uhapsila zbog veleizdaje. Pod ekstremnim pritiskom Edvard se ubrzo oženio Sesilovom ćerkom i izašao iz zatvora. Navodno je Sesilu još od rane mladosti dugovao 3.000 £, na ime hrane koju je pojeo dok je bio primoran da boravi u njegovoj kući čekajući punoletstvo.

I đavo može citirati Sveto pismo za svoje potrebe!”

Kraljica mu je, takođe, godinama potraživala nekih 4.000 £ (što je sad oko 4.110.000 €!) za školarinu. Edvard je to sve vreme vraćao, prodajući, kako ih je postepeno dobijao, jedno po jedno od brojnih, velelepnih imanja koje je nasledio od oca. Nikad od kraljice nije dobio sva imanja koja su mu zakonski pripadala, a nije uspeo ni da otplati ceo svoj dug, iako je više puta plaćao. Treba imati u vidu da je Sesil bio glavni “rizničar” kraljevine, pa je tako čak i u Edvardovoj 50. godini kod kraljevskog računovođe pisalo da kruni duguje 20 £. To znači da je sve vreme držan u dužničkom ropstvu, a hapsili bi ga čim bi nekud krenuo bez kraljičine dozvole, koju mu je ona retko davala. Mnogo godina je šetao jedino po svojoj bašti, ali mu je to dalo vremena za pisanje. Edvard de Ver nije imao braće i sestara i bio je veoma, veoma usamljen. Najradije je nestajao u svetu mašte.

“Izrazi svoju bol rečju! Bol koja ne govori guši puno srce dok ne pukne.”

Danas bi psihijatri njegovo ponašanje okarakterisali kao “coping mechanism” i svrstali ga u normalno odbijanje poslušnosti (zarad opstanka sopstvenog identiteta) pred zlostavljačkim roditeljima-autoritetima, sa labilnim i promenljivim granicama, isprojektovanim ličnim ambicijama, emocionalnom sebičnošću i klasičnim narcisoidnim poremećajem ličnosti.

after Unknown artist, sold by Thomas Jenner, line engraving,
probably early to mid 17th century

Erl od Oksforda je Sesilovoj ćerki na kraju napravio dve devojčice (ona je sama, sa nekim drugim napravila još jednu, pošto on dugo nije hteo), kojima je dao folklorna engleska imena Suzan i Bridžet, i još dva sinčića, koji su umrli kao mali. Starom mešetaru Sesilu ipak se nije posrećilo da dobije unuka koji bi bio De Verova krv, a koga bi doveo na presto. Za njega je čuvao engleski tron. Probao je kasnije još jednom da venča svoju unuku (od De Vera) sa Edvardovim sinom iz sledećeg braka, pošto je Sesilu umrla ćerka u 31. godini. Konačno legitimni Edvardov sin je nasledio 18. titulu erla od Oksforda, mada nije više bilo mnogo šta da se nasledi. De Ver je i tog sina nazvao Henri, a ostao nam je zanimljiv, odlično urađen “selfi” dva (polu)brata Henrija na konjima, zagrljena, iz dana kad je mali već bio odrastao, a otac više nije bio među njima. Edvard je umro od depresije juna 1604. Sluge su jednom već bile javile da je “dobri erl mrtav”, ali je ipak još jednom ustao i napisao još nekoliko drama, u kojima ih je sve pobio!

Za života je izopšteni plemić i persona non grata broj jedan u Engleskoj svoju neutoljenu, a bezuslovnu ljubav pretakao u svoja dela i svoju decu. Naročito je obožavao Henrija od Sautemptona, koga je našao i sačekao da poraste. Od 1594, kad je dečak postao punoletan, često su bili zajedno, odlazeći najviše u pozorište. Upravo od tada Šekspiru komadi počinju da ispadaju kao iz rukava, izazivajući zaprepašćenje londonske publike i za tili čas Gloub postaje jedno od dva najposećenija pozorišta u zemlji. Edvard i Henri bili su stalno zajedno u javnosti, kad god je Oksford krišom ipak izlazio iz kuće. Uzdisati nad prošlim jadom najsigurniji je način da se privuče novi. Poručivali su portrete i provocirali “pošten svet”, s obzirom na to da skoro niko nije znao pravu prirodu njihovog odnosa. Kad Edvard nije imao para, sin mu je rado plaćao igranje predstava, i zato u zvanično Šekspirovim dramama imamo toliko posveta 3. erlu od Sautemptona. Po meni su najlepša njihova dva tzv. Kobeova portreta, koja su 2002. i 2009. izronila iz Kobeove privatne kolekcije u Irskoj, gde su dospela nasleđem od Sautemptona. Vrlo su realistični i vrhunski izrađeni, a čini mi se da su ih naslikali italijanski majstori, koji su mnogo bolje od engleskih dočaravali stvarne ličnosti. Englezi su, kao i u životu, previše pratili lažne kanone. Kod starijeg muškarca jasno se vide rupe smejalice, koje na tim obrazima nisu mogle da izniknu da je on stalno bio nesrećan, skrušen i slomljen pod teretom teške sudbine.

Vera u radost gotovo je ista kao i sama radost!”

Čitav niz stratfordijanaca i velikih medija odmah je poskočio, oduševljen što se konačno pojavio Šekspirov portret naslikan za njegova života. Bez ikakvih naučnih dokaza ili razumnih činjenica, zaključili su da je to on. Neki naučnici cepidlake sa univerziteta u Majncu su se iznervirali, pa je jedna žena doktorirala na biometričkom dokazivanju da to ne može biti on kad se uporede anatomske pojedinosti tog lika i ostalih likovnih predstava Šekspira koje imamo. Nema veze, “konačno pravi Šekspirov portret” već uveliko cirkuliše internetom i svetskim medijima, a inače su stratfordijanci dugo bili u mukama što nemaju nijedan pravi Vilijamov portret. Ni jedan nije autentičan. Rendgenskim ispitivanjem poslednjih decenija utvrđeno je da su neki Šekspirovi portreti prepravljene De Verove slike. Prepravke se jasno vide, a u 18. veku je na Šekspirov grob u crkvi u Stratfordu stavljena bista poete koja se odnekud pojavila bez dokumentacije i porekla. Ispostavilo se da je to verovatno dorađena bista njegovog oca, s klupkom vune prerađenim u jastuče sa perom. Svi novi Šekspirovi portreti imaju pisaljku, a povodom jubileja je Fondacija rodnog mesta dala da se napravi trodimenzionalni portret s pisaljkom, koju znamo da nije imao u kući. Na isti način je kroz vreme porastao i Vilijamov grb. Kad je njegov otac 1596. dobio odobrenje za titulu džentlmena i pravo na porodični grb u stratfordskoj opštini, i Vilijam je u Londonu mogao da počne da potpisuje tekstove u Gloubu sa “Gentleman W. Shake-speare”, pa “Master Shakespeare”. Erl od Oksforda je u Stratfordu imao neka imanja, što znači da je morao da ima kontakt s opštinom, gde su zaveli novi stalež i mali nacrtani grb s marširajućom ptičicom i pisaljkom, na brzinu dodat na isto parče papira. Taj papir postoji, a taj grb se dosad utrostručio, raširio, razleteo, dobio plemićki oklop, latinsku inskripciju i peruške, zato što “Prazne tikve prave najveću buku”.

Poslednji kostur u ormanu

Na osnovu brojnih podataka, sad već s velikom sigurnošću možemo da zaključimo da 17. erl od Oksforda nije smeo da se bavi onim što je najviše voleo i da je zato praktično otkupio ime Vilijama Šekspira da na papiru figurira umesto njega. Životne okolnosti mu nisu dopuštale da piše drame zato što je bio:

1. plemić najvišeg ranga, za koga je bila društvena sramota da se bavi (samo) tako neozbiljnim stvarima,

2. bundžija, jer je pisao opasne, satirične i politički provokativne drame, koje su bile sve gore kako je rastao pritisak na njega,

3. otvoreno biseksualan, što se još nije radilo javno u Londonu tog doba. Tajnih homoseksualnih klubova u prestonici je bilo još od 1320-tih i upravo tad se razvio termin “gej”, što izvorno znači “veseo”. Muških bordela je u Konstantinopolju bilo još 500 godina pre toga, a Rimljani su iznimno dopuštali gej brakove, dok su Turci seks s muškarcima smatrali privatnim životom, a sa ženama javnim. Nije to bilo sporno, nego je sve njih nerviralo to što erl nije hteo da se krije, da glumi kao svi ostali. Toliko im je to smetalo da su izvesni debelo kompromitovani plemići čak i pismo poslali Državnom veću žaleći se na Oksforda, dodajući ceo spisak “neprihvatljivog ponašanja” kojem se mora stati na put! Njegovi gresi su uključivali: ateizam, laganje, jeres, neposlušnost prema kruni, veleizdaju, poručeno ubistvo, seksualne perverzije i “pederastiju” s engleskim i italijanskim slugama (“tambura” po dečaku koji mu je kuvar i po mnogim drugim dečacima), pa redovna pijanstva, pretnje da će ubiti neke dvorjane i izjavu da kraljica ima loš pevački glas.

Ništa nije samo po sebi dobro, ni loše, zavisi samo šta o njemu mislimo.

Edward sa svinjicom, grbom loze Oxforda

Erl od Oksforda je jednostavno bio “sveseksualan”, jer mu je to bio najbliži supstitut za ljubav, koju skoro nikad ni od koga nije dobio. Pomerene seksualne granice prihvatao je od malih nogu, jer svi oko njega su živeli u političkim brakovima, imali paralelni ljubavni život i pravili se ludi, venčavali se unakrst s ljudima koje ne poznaju, spletkarili, ubijali i pravili savezništva preko kreveta. S ujakom je Edvard vrlo mlad učestvovao u prevođenju Ovidijevih Metamorfoza, koje su seksualno veoma eksplicitne i perverzne, pa je to delo dugo bilo skriveno od javnosti, dok je u tajnosti razbuktavalo maštu pismenim ljudima. I danas se ta predstava u pozorištima izvodi prema tom prevodu. Većina likova u Šekspirovim delima ima seks sa nekim s kim “ne treba”, što je verovatno i bilo poenta, jer svi odnosi oko njega bili su potpuno bolesni i on je to “morao” da ispolji. Smatrali su svoje ponašanje normalnim, a njega, koji sve to nije hteo, smatrali su nenormalnim i ucenjivali su ga glađu, izolacijom i, što je najgore, a često biva, oduzimanjem umetničkog identiteta i anonimnošću.

“Ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovek.“

Elizabeta sa 12 godina u kućnom pritvoru u Hatfield House

Do ove tačke većina oksfordijanaca uglavnom se slaže. Međutim, ima tu na dnu još jedna mračna tajna, koja ne menja suštinu i “može se bez nje”, ali tu je i najviše se zbog toga i dalje krije istina o Šekspiru. Naime, kad su Elizabeta i Edvard dobili sina, šef države je kraljicu morao da podseti na nešto što je ona očigledno sasvim potisnula ili što eventualno uopšte nije ni znala. Zaista nije mogla da se uda za erla od Oksforda, “iako ga mnogo voli” – jer mu je bila biološka majka! Još kao mladu tinejdžerku i siroče, Elizabetu je “očuh” (tj. novi muž očeve udovice) Tomas Sejmor proganjao i nekako na silu naterao na odnose. To je očigledno potrajalo, jer je lako mogao da je drži u pokornosti pod pretnjom da će svima objaviti da nije devica, što bi uništilo njene izglede za brak i bilo kakav napredak u životu. Nije se ni mislilo da će ona biti kraljica, jer joj je polusestra, katolikinja Meri Tjudor, čvrstom rukom držala očev presto (po čemu je nazvan koktel “Bloody Mary”). Sa 16 godina je Elizabeta zatrudnela, pa su je stavili u pritvor, a dečačić koga je rodila u aprilu 1550. ubrzo je dat na usvajanje povereniku i prijatelju Džonu de Veru, 16. erlu od Oksforda. Iako su bili stara loza, bio je protestant i uz nju sve vreme dok je bila u kućnom pritvoru u dvorcu Hatfild haus. Tu palatu je Sesil posle uzeo za svoju familiju, kao uostalom i Oksfordov dvorac Hedingem. Nova majka za malog Edvarda je bila na brzinu venčana Elizabetina dvorkinja Mardžeri Golding i iako ne možemo tačno da znamo šta je bilo, sve je ovo tehnički-biološki-sociološki moguće, a što je moguće, istorija pokazuje, ima običaj da se dogodi. Svi izvori pominju neprijatnosti koje je ambiciozni, perverzni očuh stvarao mladoj, napuštenoj princezi, ali se neki zadržavaju na lupkanju po guzi i grljenju u javnosti, a neki kažu da je to bio samo vrh ledenog brega. U svakom slučaju, kad je devet godina kasnije Bes krunisana za kraljicu, a Sejmor mrtav hladan ponovo počeo da joj se udvara, odmah je ostao bez glave.

Kraljica je brzo naučila da razdvaja javnu od privatne ličnosti i prvi je vladar za kog se zna da je svesno alternirala između vladarskog i privatnog lica. Markirala je to držanjem tela, bojom glasa i potpuno različitim rečnikom, a toliko su joj javni govori bili dobri da je većina sačuvana kao uzor.

Očigledno je da je mnogostruko podvojila svoja razna lica, a manje “savršenu” sebe je potisnula. Naročito onu malu i nejaku, nezaštićenu i nevoljenu, s jezivim iskustvima gubitka majke u trećoj godini (koju je otac obezglavio jer nije rodila muško), detinjstva u kućnom pritvoru, silovanja i totalne samoće na svetu. Danas znamo da ljudski mozak, da bi preživeo nove, zahtevne situacije, samo potisne i izbriše ono što mu je preteško da nosi, i u tome joj se “izgubio” i mali Edvard. Kasnije je bilo očigledno da svoju decu generalno nije shvatala sasvim kao svoju, mada ih je takođe sve silom držala u Londonu, navodno da joj ne poginu. Navodno nije htela da zna u koje familije su smeštani, ali više njih je bilo kovrdžavo i riđe i mogli su se prepoznati. Današnja psihijatrijska znanja bi sve to mnogo lakše protumačila nego što su mogli oni, i svrstala u “kouping mehanizam”, mada ima i jasnih poremećaja ličnosti koji su posledica prevelikog pritiska. Po Sesilovom nagovoru, Elizabeta se za dobrobit Engleske odrekla baš svega što je volela u životu, osim zabave, u kojoj je povremeno nalazila utehu. Davala je šta je imala, što su njoj dali, nije imala drugo. Edvarda više nije htela da vidi, pa je tako mogla ponovo da ga zaboravi, a on dugo ništa nije znao o svemu tome. Saznao je tek kad su dobili dete, koje je, srećom, bilo sasvim normalno, mada vrlo ekscentrično. Kad se to uzme u obzir, jasno je zašto De Verove drame imaju međusobno skrivene, mnogostruke paralelne realnosti, gde se lica reflektuju i množe kao u holu s ogledalima, a lud je samo onaj ko govori istinu.

I upravo će taj obrt, poznat u umetnosti kao hamletovski čvor, tokom narednih vekova olakšavati previše iskrenim ljudima, koji zbog sebe ne mogu da lažu, usamljeni put kroz otrovni mrak obmana, gramzivosti, laži i neznanja, makar samo za toliko što u tome nismo prvi, a ni sasvim sami. Kada izopšte kvalitetnog čoveka, a naročito ženu, jer neće da počini iste zločine kao oni, kada ludima prozovu one što govore o gresima u koje je progonitelj ogrezao, zatvarajući ih u psihijatrijske klinike ili manastire da ućute već jednom! Kad razbaštine, prikriju i uguše vrhunske umove i božansku nadarenost zbog svoje osrednjosti, koristeći “normalnost” i zakone koji su sami napisali kao bič Božji.

Lakše je s Hamletom, koji se lep, tužan, pametan i “lud” u prvoj sceni III čina ozbiljno zapitao nad svojim preotetim i unakaženim životom:

O, biti ili ne biti? – to je pitanje. /Da li je ljudskog duha dostojnije/Trpeti udarce i strele sudbine nasilne/Ili oružje dići na more muka/I otporom ih sve zauvek okončati?Umreti, samo usniti – i ništa više;/I tim snom reći da smo prekinuli/Naše duše bol i hiljade onih jada/Što ih priroda ljudska nasleđuje… Umreti, možda usnuti – a usnuti/Sanjati možda? E, tu je prepreka!/Jer zbog tih snova – koji bi nam u samrtnom/Spavanju mogli dolaziti kad se/iz ove buke i zbrke života samrtnog izvučemo…

Zbog tih snova nam se ne umire.

napisala: mr Anastasia Heidi Larvoll, istoričar

Svi citati: Vilijam Šekspir
Objavljeno 12. aprila 2016.
Na 466. godišnjicu rođenja Edvarda De Vera

Leave a Reply

Your email address will not be published.