Božanski matriks

Posedujemo svu moć koja nam je potrebna da bismo stvorili sve promene koje želimo da stvorimo.

Postoji mala ali veoma bitna razlika između delovanja prema cilju kao rezultatu nečega, i razmišljanja i osećanja iz tog cilja. Kada delujemo prema nečemu, upuštamo se u beskrajno putovanje sa neizvesnim ishodom. Iako možemo postaviti smernice i utvrditi korake koji će nas približiti željenom cilju, u svesti smo uvek „na putu prema” njemu, umesto da smo u iskustvu njegovog ostvarenja. Upravo je zato toliko moćno Nevilovo upozorenje da moramo ući unutar „slike” (onoga za čime naše srce žudi) i „misliti iz toga”. 

U jednom drevnom spisu o borilačkim veštinama nalazimo pre­divnu metaforu koja precizno pokazuje kako se u fizičkom svetu ispoljava taj princip rada naše svesti. Bez sumnje ste i sami nekada videli neku od demonstracija mogućnosti ljudi koji su obučeni u borilačkim veštinama i koji su u stanju da izvedu, spajajući svoju moć koncentracije i snagu u jedan jedinstven trenutak intenzivnog fokusiranja, neki inače neostvariv podvig – recimo, da razbiju ciglu ili daske naslagane jednu na drugu. Princip koji omogućava da se to dogodi isti je onaj koji je Nevil opisao u svojoj priči o izlečenom mladiću. 

Iako postoje „trikovi” koji se ponekad mogu upotrebiti da bi se i bez duhovnog elementa postigle takve neverovatne majstorije, kada se one izvode u svom autentičnom obliku, tajna uspeha krije se u onome na šta se u učenju svake borilačke veštine obraća najvi­še pažnje. Na primer, kada borac odluči da razbije ciglu, poslednja stvar na koju misli je mesto na kom će njegova ruka dotaći površinu cigle. Baš kao što je Nevil sugerisao bolesnom mladiću, tajna je u tome da treba usmeriti pažnju na mesto dovršenog čina: lečenje je već obavljeno, cigla je već razbijena. 

U borilačkim veštinama, pažnja se usmerava na tačku koja se nalazi ispod donjeg dela cigle. Jedini način da se ruka borca nađe na tom mestu jeste da je već prošla kroz prostor koji je razdvaja od te tačke. Činjenica da taj prostor zauzima nešto čvrsto, kao što je na primer cigla, tada više nije od primarne važnosti. Tako borac razmišlja iz tačke ostvarenog cilja, umesto da se koncentriše na teš­koće koje treba da prebrodi da bi stigao do te tačke. On se prepušta radosnom iskustvu postignutog cilja, nasuprot svemu onome što se mora dogoditi pre nego što se to desi. Ovaj jednostavan primer predstavlja snažnu analogiju sa načinom na koji, po svemu sudeći, funkcioniše naša svest. 
 

Lično sam iskusio taj princip kada sam imao nešto više od dva­deset godina. U tom periodu, moja interesovanja, koja su se do tada svodila na rad u fabrici bakra i sviranje u rok bendu, počela su da se kreću u drugom pravcu, ka sferi duhovnog i ka istraživanju unutraš­nje snage. Rano ujutru na moj dvadeset prvi rođendan, iznenada i sasvim neočekivano, osetio sam da me privlače trčanje na duge staze, joga, meditacija i borilačke veštine. Strastveno sam počeo da se bavim svim tim stvarima i one su postale „stena” na koju sam se penjao svaki put kada mi se činilo da se svet oko mene ruši. Jednog dana u dodžou (vežbalište za borilačke veštine), pre nego što je započeo čas karatea, prisustvovao sam moći fokusiranja svesti koji nije bio ni nalik ičemu s čim sam se do tada susreo, odrastajući u srcu severnog Misurija. 

Tog dana naš instruktor ušao je u prostoriju i zamolio nas da uradimo nešto potpuno različito u odnosu na uobičajeno uvežba­vanje dobro poznatih pokreta. Objasnio nam je da će sesti na tanku strunjaču na kojoj smo vežbali, zatvoriti oči i upustiti se u medi­taciju. Tokom meditacije, ruke će mu biti podignute i ispružene bočno u odnosu na telo, sa dlanovima okrenutim nadole. Zamolio nas je da mu damo nekoliko minuta da se „usidri” u tom položaju u obliku slova „T”, a onda će nas pozvati da učinimo sve što možemo da bismo ga pomerili s mesta. 

U našoj grupi bilo je dvostruko više mladića nego devojaka, i na časovima je uvek bilo prisutno prijateljsko nadmetanje između dva pola. Ali tog dana nije bilo nikakve podele. Svi zajedno sedeli smo blizu našeg učitelja, tihi i nepomični. Najpre smo ga posmatrali kako dolazi do sredine strunjače, seda prekrštenih nogu, sklapa oči, ispravlja ramena i menja način disanja. Sećam se da sam bio zapanjen i da sam izbliza posmatrao kako mu se grudni koš podiže i spušta sve sporije sa svakim udahom, sve dok na kraju nije bilo lako zaključiti da li uopšte diše. 

Kada nam je klimnuvši glavom dao znak, prišli smo mu i pro­bali da ga pomerimo s mesta. Mislili smo da će to biti laka vežba i samo nekolicina nas je uopšte i pokušala. Držeći ga za ruke i noge, vukli smo ga i gurali u različitim pravcima, ali bez ikakvog uspeha. Zapanjeni, promenili smo taktiku i okupili se svi sa jedne strane, udružujući svu svoju snagu da bismo ga bar malo gurnuli. Ni tada nismo uspeli da pomerimo ni njegovu ruku, niti jedan jedini prst. 

Posle nekoliko trenutaka, učitelj je duboko udahnuo, otvorio oči i, s duhovitošću koju smo poštovali, upitao nas: „Šta je bilo? Kako to da ja još sedim ovde?” Posle eksplozije smeha koja je dovela do popuštanja napetosti i s poznatim sjajem u očima, on nam je obja­snio šta se upravo dogodilo. 

„Kada sam zatvorio oči”, počeo je, „imao sam viziju koja je bila poput sna i taj san postao je moja realnost. Zamislio sam dve plani­ne, svaku sa jedne strane mog tela, a ja sam sedeo između njih.” Dok je govorio, i ja sam u svom umu odmah video tu sliku i osetio sam da nam on, na neki način, direktno prenosi iskustvo svoje vizije. 

„Spojene za svaku od mojih ruku”, nastavio je, „video sam lance kojima sam bio privezan za vrhove tih planina. Dokle god su ti lanci bili na svom mestu, bio sam spojen sa planinama tako da to niko ne može promeniti.” Učitelj je pogledao svakog od nas, a naši pogledi kao da su bili prikovani za njega dok smo upijali svaku njegovu reč. Sa širokim osmehom na usnama, zaključio je: „Ni razred pun mojih najboljih učenika ne može promeniti moj san.” 
 

Pomoću ove kratke demonstracije na času borilačke veštine, taj divni čovek svakom od nas pružio je neposredan osećaj snage ko­jom možemo promeniti svoj odnos prema svetu. Lekcija je manje govorila o reagovanju na ono što nam svet pokazuje, a više o tome kako da stvaramo sopstvena pravila za ono što biramo da iskusimo. Ovde, tajna je bila u tome što je naš učitelj doživeo sebe iz per­spektive trenutka u kom je već bio učvršćen na jednom mestu na strunjači. On je živeo iz rezultata svoje vizije. Sve dok on sam nije odlučio da raskine lance koji su postojali u njegovoj mašti, ništa nije moglo da ga pomeri s njegovog mesta na strunjači, kako smo se i mi sami u to uverili. 

Kako bi to Nevil rekao, najbolji način da postignemo ovakav podvig jeste da učinimo „svoj budući san sadašnjom činjenicom”. Jezikom u kom nema naučnih izraza, koji skoro da zvuči previše di­rektno i otvoreno, on nam precizno govori kako da u tome uspemo. Molim vas, nemojte dozvoliti da vas zavara jednostavnost ovih reči i nemojte olako shvatiti njegovo uputstvo da je sve što je potrebno da učinimo kako bismo svoju maštu pretvorili u stvarnost to „da se osećamo kao da je naša želja već ispunjena”.

U participatorskom univerzumu koji sami stvaramo, zašto bismo uopšte i očekivali da je teško imati snagu potrebnu za stvaranje? 

 ….

Autor: Greg Brejden; odlomak iz knjige „Božanski matriks“
Izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs