All Posts By: Bob Proctor

slow

Ne ‘pregovarajte’ s vremenom, izgubićete…

by Bob Proctoron October 29, 2017

Koliko cijenite svoje vrijeme? Jeste li i vi među onima koji stalno nešto odgađaju misleći kako to mogu obaviti i kasnije? Možda je vrijeme da promijenite mišljenje. Evo što o tome kaže priznati autor i savjetnik Bob Proctor… Jeste li ikad primijetili kako se ljudi zavaravaju kada je riječ o vremenu? Možda to i sami […]

Continue Reading

poliakov.zana

Kako li su sišli dole?

Kako li su sišli dole?

Duva vetar, nema sunca, padne i kiša, vlaga je, što bi se reklo - ne dolazite :)

Poliakov kratko iz Polignana, studio …

Igraj dok muzika svira.Mi pravimo fundamentalnu gr

Igraj dok muzika svira.Mi pravimo fundamentalnu grešku - život nije linearan, on je jedna simfonija. Kad odete na koncert ili samo slušate muziku, ne čekate da muzičari odsviraju poslednju notu pa da se oduševite. Lepota je, a samim tim i suština, u celom muzičkom putovanju, inače bi najbolji dirigent bio onaj koji najbrže dovede orkestar do kraja simfonije 🙂
Nema potrebe da žurimo a ni da čekamo, igrajmo sve dok čujemo muziku ... šuma blista, šuma peva 🙂
Photo Maja Vujić za Creative Rehab @majavujic87

Šta je ovo, leto već gotovo, a još nisam dobila

Šta je ovo, leto već gotovo, a još nisam dobila sunčanicu :)

Imam jedno pitanje - gde u Evropi ili tu negde bliže, je toplo preko zime… i zanimljivo, pritom? Recimo ako ne bih išla u tropske krajeve preko zime nego možda jug Španije, Andaluzija ili Krit, tamo je leto duže … a zime blaže, nadam se :)

Kamper otvara nove mogućnosti, pa razmišljam glasno… inače ćemo voziti do Indije :)

Na pijacu sam pošla ... pa vidi ovo, vidi ono, za

Na pijacu sam pošla ... pa vidi ovo, vidi ono, zamajem se sa zgradama :) Btw, Via Sicilia seče Via Dalmatia ili kako beše...

Možda deluje kao znam i da poziram, no u stvari s

Možda deluje kao znam i da poziram, no u stvari se pitam kako su zabogamiloga zelepili ovu glavu iznad vrata, to je sve od kamena, teško je tonu sigurno, kako fino stoji, ukrašava sam ulaz i balkon iznad ... a i ova fora sa interfonom na vratima kao moderna instalacija nije loša. A tek boja vrata... ovo je nežna boja Jadrana, vintage edition, i onda Maja škljocne :) photo Maja Vujić za Onasija photo sesije, za sve nas što ne umemo baš da poziramo @onasija.photography

Mali signali. Milica “Kao da si andjeo” me pra

Mali signali. Milica “Kao da si andjeo” me prati svugde :)

@chillika_

Nikad nisam videla niti jednu životnu transformac

Nikad nisam videla niti jednu životnu transformaciju koja nije započela time da se dotična osoba napokon umorila od vlastitih sr...ja. - Elizabet Gilbert o promenama.
Odlično, zar ne?

"Volim ljude I normalne i lude, I one što se ču

"Volim ljude
I normalne i lude,
I one što se čude
Sve dok se ne probude." - Ljudi imaju potrebu za poezijom koju industrija ne razume, i svako malo mi se javi neko ko piše pesme... neko kome je lakše tj prirodnije da piše pesme nego priče ili tekstove.
- Pišite onda pesme, otkud mi znamo kuda to može da nas odvede...
Kad pozovemo muze, neka se osete dobrodošlim, šta god da imaju za nas, hvala im. Nekad je to cela pesma, nekad stih, nekad ideja, crtica, jedna rečenica. Nekada Milica govori a ja se smejem i zapisujem - E to je fenomenalno, kako si rekla: karma, dharma, sarma, hahaha, odlično je 🙂
Pre neki dan mi je poslala pesmicu, iz kancelarije.
- A da stavimo to u Canvu? - kud rekoh, to i uradih. Ja sam onaj brzi tip ( manifesting generator po human dizajnu) što brzinom svetlosti sve uradi 🙂 Pa moram da sačekam druge dok prodju kroz svoj dizajn :) @chillika_ Milica Perišić na slici, ko-autorka sa mnom na knjizi "Kao da si andjeo", prigodno sa andjekom, tu je nastala i ideja za Onasija photo sesije @onasija.photography koje maestralno fotografiše Maja Vujić @majavujic87 trenutno na trudničkom radovanju, kao i naš projekat @soulfood.serbia

Ponedeljkom menjamo perspektivu :)

Ponedeljkom menjamo perspektivu :)

Kod svakog čovjeka stalno se neke misli vrte u gl

Kod svakog čovjeka stalno se neke misli vrte u glavi. Ako se pusti taj proces da ide svojim tokom, na vrh će izaći negativne misli, jer smo najviše zabrinuti zbog onoga što nas plaši, nervira, brine, ugnjetava ili izaziva nezadovoljstvo.

Tokom hiljada godina formirala se čovjekova psiha pod uticajem destruktivnih klatna, kojima je korisno da čovjeka drže u strahu, da bi uspješno manipulisali. Zbog toga ljudi imaju nejasnu predstavu šta zaista žele, ali tačno znaju šta ne žele. Davanje oduška negativnom “misaonom-mikseru” – znači ući u igru sa destruktivnim klatnom i emitovati energiju u njegovu korist. To je veoma nepovoljna navika.

U vašem je interesu da je zamijenite sa drugom navikom – da svjesno kontrolišete svoje misli. Kad god vaš razum nije naročito zauzet, na primjer, putujete javnim prevozom, šetate, ili radite posao koji ne zahtijeva koncentraciju – uključite pozitivne misli. Ne mislite o tome šta nijeste mogli da ostvarite – mislite o tome šta želite da postignete, i to ćete dobiti.

Recimo ne sviđa vam se kuća u kojoj živite. Kažete sebi: “Muka mi je od ove kuće. Ovdje me sve nervira. Kada se preselim na novo mjesto, biću srećan, radovaću se, a sada dok ne mogu pomoći sebi – mrziću je. “. Naučite da takvim mislima, nećete dobiti to što očekujete. Čak i da je preseljenje na novo mjesto – riješeno pitanje, u novoj kući čeka vas masa razočarenja.

U redu, kažete, ali ja napuštam ovu štalu i prelazim u luksuznu kuću! Kakva još razočarenja mogu da me čekaju? Povodom toga ne morate da brinete. Što veće neprijateljstvo osjećate prema prethodnom domu, tim vas više neprijatnih iznenađenja čeka u novom dvorcu. A neprijatnosti će biti veoma raznovrsne.

Česme će se lomiti, farba ljušti, zidovi rušiti, komšije uznemiravati – uopšte, biće sve da bi se sačuvali parametri vašeg negativnog zračenja. Novi dom ili stari – u čemu je razlika? Uvijek će se naći linije života u skladu sa svim sadržajima, gdje ćete kao i do tada biti nezadovoljni. U prostranstvu varijanti za vas ima mnogo luksuznih domova, gdje ćete se osjećati kao u paklu.

Ako još uvijek nemate gdje da odete, tada još više, jer ostajete da živite u atmosferi punoj mržnje.
@transurfing.vadim.zeland

Too much is just right, jel da? :) Kad pomislim da

Too much is just right, jel da? :) Kad pomislim da sam preterala sa bojama, teši me sopstveni citat, a tavan je, mračnije je, treba neki accent wall… evo Adriatico boja zida, pa na Jadranu smo :)

U knjizi “Napiši svoju knjigu, već jednom”, imam poseban deo posvećen - prostoru za pisanje, ili bilo koji drugi vid kreacije, zovimo ga studio, atelje, laboratorija … počinje sa “Hoću svoju roze sobu!” - kad unutrašnje dete traži svoj zavičaj.

Prostor za igru nam je važan i kad izadjemo iz dečije sobe kod svojih roditelja.

- Sjećanje je stvarnost. Osjećaš ga cjelim bićem… samo što znaš da nije sada. - deo iz knjige “Boemove kćeri” koju je napisala Snežana Dabović, a ovo smo nas dve na Santoriniju pre par godina dok se knjiga još “stvarala” i “otvarala” pred nama :)
@snezana_dabovic

Mudrost je znati gde da uputite svoju pažnju, gov

Mudrost je znati gde da uputite svoju pažnju, govorio je Tom Best. Energija ide kuda ide vaša pažnja.

Opa, butik na plaži 🙂
Letnja rasprodaja je u toku.
Haljine su stigle iz Indije, ha ha :)

Btw, ovde kažu da je leto gotovo od 1. septembra, ne naplaćuju parking više, mnogo manje je ljudi na plažama i do 15. septembra svi ambreloni i ležaljke nestanu. A Jadran je i dalje topao …

Kažu da svet pripada onima koji RANO ustaju. Nije

Kažu da svet pripada onima koji RANO ustaju. Nije istina. Svet pripada onima koji RADO ustaju. - iz dnevnika zahvalnosti za Mesečevu decu, nabaviti svoj primerak u dobrim knjižarama ili direktno kod Lepe Marković @lemarko.radionica , ko-autorke, uslikala divna žena, naša izgubljena sestra bliznakinja, booklover i traveler Alis za Čitaj knjigu, @citaj_knjigu

Roze pozdrav suncu, prekrasni izgleda a to znači

Roze pozdrav suncu, prekrasni izgleda a to znači biće vetra danas :)

Channeling my inner Barbie... ne stigoh ni da gled

Channeling my inner Barbie... ne stigoh ni da gledam film, a pratim dignutu prašinu, baš mi je zanimljivo sad sa ove "istorijske distance" :)

Prvo, ja nisam imala ni jednu, NIJEDNU, niti jednu Barbie lutkicu, a nije da nisu postojale u to vreme, samo je morao neko da ti donese, valjda iz inostranstva. Ne znam, čini mi se, memorija je varljiva i kvarljiva roba, možda neko od vas zna bolje pa neka javi. No, u srednjoj školi imala sam jednu drugaricu koja je obožavala Barbike i imala je ozbiljnu kolekciju.

Meni je ta njena pasija bila uzbudljiva, lutkice barbike i ne toliko. Svi su podržavali njenu strast i uvećavali njenu kolekciju... Nisam je videla dugo, recimo deceniju ili dve, u medjuvremenu sam i ja zavolela roze boju. Bila mi je tzv autorski potpis u mnogim radovima, ne samo u knjigama.

Sretnem je ponovo, recimo pre godinu-dve, danas je profesorka u školi - sa istim žarom u glasu i predivnim osmehom mi je rekla da i dalje skuplja Barbike. I što da ne, pasija je pasija, nema vremensku odrednicu :)

Hvala svima na čestitkama, naravno da slavimo či

Hvala svima na čestitkama, naravno da slavimo čitave godine!! I ja ću da pratim trendove te da stavim sliku oskudno obučena ili u kupaćem kostimu sa sloganom "pedesete su nove tridesete". Ha, i mi konja za trku imamo :)

Koga briga, pitate se vi a pitam se i ja, no sad kad imam vašu pažnju, da zapišem šta se dešavalo :) Ove nedelje svi su mi čestitali jubilarni i "nije mala stvar" rodjendan. I nije mala stvar - pola veka, čoveče, ženo slatka, sestro mila and fluid gender.
Ove godine neki su mi čestitali rodjendan kao da su me malo i tešili. Druge perspektive i wow, kakve sam sve "zanimljive" priče čula. Čula sam da su pedesete vreme kad postajemo krunisane carice. "Ako te do sad bilo imalo briga za mišljenje drugih, tek sad neće" ... "Nema više zajebavanja, u drugom si poluvremenu." "Ne priliiči više da ženi od pedeset godina govorim kakve sise ima", i takve stvari... moji prijatelji su duhoviti. Kad su ga pitali koliko godina ima, jedan moj prijatelj je odgovorio: Jednom nogom u grobu a drugom na kori od banane :)

Možda sam bila malo osetljivija nego inače, ko nije izmedju ova dva Puna Meseca, intezivan je avgust, stare priče odlaze a nove priče još nisu stigle. Htela sam rodjendan da slavim u Rimu ali 36 stepeni me sprečilo. Kao i to da je neko upao u kamper dok smo bili na plaži i ukrao Karlu novčanik i telefon. I još neke moje torbice i gluposti, nisu baš lopovi profitirali. No, kreditnu karticu lako blokiraš, nije to čak ni bio problem, rešili smo jednim pozivom, ali telefon danas ako izgubiš ili ti neko ukrade, wow, madre mio que porque miseria. Kao za inat, ne pamti baš najbolje ni passworde, u icloud ne mož da udje, a gmail sa kompjutera traži ti code sa telefona. Kao i za sve drugo, ni društvene mreže... ako probaš sa drugog kompjutera, opa, ne pušta te Google, sumnjivo mu je. Evo danima se vrtimo u krug...
i dobrodošli da smo u društvo passworda i kontrole.

Šta sam radila za rodjendan, u stvari? Nisam bila u Rimu, nisam se odmarala na plaži nego sam angažovala sve mozgovne kapacitete, jer retrogradni Freddie Mercury. I baš mi je bilo zanimljivo da posmatram kako je nama teško da pustimo svoje stare priče... čak i u vidu mobilnih telefona. Dole…

Malo pirka vetrić... ovde kad dune, odnelo bi ti

Malo pirka vetrić... ovde kad dune, odnelo bi ti kuću da nije od kamena :)

Zahvalnost retko dolazi od onoga za koga ste nešt

Zahvalnost retko dolazi od onoga za koga ste nešto učinili. I ne očekujte to. Dodje sa potpuno druge strane. Odakle nikada ne biste očekivali.
A što li sam po Italiji šetala ovaj ceger sa roze kamperom iz Montenegra, pojma nemam 🙂
Ima priča o tome, pre jedno dva leta sam bila u Montenegru, tek smo izlazili iz karantene, prvi let mi je bio do Podgorice na "Soulfood" premijeru u CNP koju je maestralno adaptirao i režirao Slavko Kalezić. Tad i nismo mogli gde smo poželeli da putujemo, preko zime nisam bila u toplijim krajevima i uželela sam se mora. Prvo na premijeru pa posle odem do Perasta na 5 dana, za mene najlepše mesto u Boki Kotorskoj i to van sezone, u maju mesecu. Sve sam imala i sunce i kišu. Prekrasno, nisam imala auto, ali su dobri ljudi dolazili po mene do fantastične kamene kuće u Perastu i otkrivali mi Boku. Imala sam i svog turističkog vodiča Božu.
Dogovorim se potom, u trenu, skoro pa preko noći sa Sonjom, Not An Angel i Montenegro Lover da se u junu spustimo i nadjemo na primorju, samo da ovaj put ja dodjem kolima. Hajmo-hajde, baš je bilo tako. Ona doleti iz Beča. Jadran se nije još zagrejao ali smo kolima istražile sve plaže okolo - nakon što smo malo primirile svoje nervne sisteme u vodi, sklopile smo strukturu za njenu knjigu "Nesveto trojstvo", Čigoja izdavaštvo je posle par meseci i štampalo.
Umesto planiranih par dana, ostadoh triput duže, Crna Gora ima taj built-in Law of Attraction, jednom kad dodješ, ne odlazi ti se više 🙂 A sve što sam pomislila, manifestovalo se, bukvalno. Čak i šašave male stvari poput maske za spavanje koju sam zaboravila da ponesem. Tražim da kupim. Nema. I nadjemo jednu predivnu čipkanu na parkingu kod Dukley-a pored nekog auta, wtf?!
Oko 1. jula je već počela da se gužva magistrala i turbo folkeri su već najavljivali svoje prisustvo, a baš je bilo fino, tiho i mirno bez njih, budvanska rivijera je stvarno bila rivijera a ne vašar, te sam iskoristila i window of opportunity kad je Hrvatska rekla "izvolte možete ući", onih nedelju dana 🙂
To je već druga priča o instant manifestaciji kuće na moru, no pre odlaska iz Crne Gore, kupim ovaj ceger.
-Lepo bi bilo imati mali kamper, i to roze, smejale smo se.

Omg, septembar, oktobar, novembar, decembar i stiže Nova godina :)

Load More... Follow on Instagram