– Odem tako na vipasanu i na 10 dana predam telefon, kompjuter, knjige, sve sveske za zapisivanje, da malo ćutim. Mislila sam kad upalim ponovo telefon, ko zna ko me je sve tražio i kakva sam sve čuda propustila… kad ono znaš šta se dogodilo? – entuzijastično mi priča jedna od mojih polaznica na mentorship programu, radimo zajedno na njenoj ideji za knjigu. – Iznenadjenje. Ništa. Niko me nije tražio, ništa nisam propustila. Odmorila sam se od života.
– Nekada sam imala život, sad se sve pretvorilo u kolotečinu. Rutina. Frustrira me to, nekada sam imala strasti, nekad sam prolazila kroz svoje strahove, sad sve isto svakoga dana. Frustrira me sve, pa krivim sve i svakoga. I od toga sam umorna. Umorna sam od života. – malo kasnije razočarano mi saopštava druga polaznica.
Hajmo polako, ne postoji nesretni put do sretnog mesta. I nezadovoljstvo je dobar znak, kao i frustracija. Znači da smo u otporu, nešto ne dopuštamo da “dodje“ do nas. Treba mi neko vreme da me uopšte čuju dok verglaju svoju priču šta im sve smeta, nemam vremena, ne stižem, muž, deca, posao, ne stižem, tužno detinjstvo, nesretan brak, djak vukovac, malogradjanska sredina, tandaramandara, nemam vremena... i tako u krug. Neka… frustracija je sastavni deo procesa, frustracija jeste proces. Krenemo negde, ili nas nateraju okolnosti da se probudimo iz svog sna.
Treća je ophrvana poslom, žonglira, sve joj ispada i samo razmišlja kad će na odmor. More, žudim za morem… a to je samo 2 nedelje, šta je sa prestalim danima u godini? Zašto mi vodimo živote iz kojih jedva čekamo da izadjemo, da odemo na odmor, i koji nas umaraju? Pa za 2 nedelje telo ne može ni da se odmori ni da se obnovi, te zapravo počne a mi već nazad da sanjamo opet o sledećem odmoru. Dve polaznice žive na moru pa opet nemaju vremena jer ima tu sad raznih dogadjaja, ne smeju da ih propuste. Svi su zauzeti dok im se život dogadja.
FOMO je izraz koji sve češće čujem, fear of missing out, strah da ćemo nešto propustiti koji nas tera da svake večeri izlazimo, pratimo medije ili provodimo sate na društvenim mrežama. Koliko nas košta naše blejanje – da li nas umara ili odmara? Zašto mislimo da je tako nemoguće raditi ono što voliš, imati luksuz slobodnog vremena, život koji nas podržava i uzbudjuje od ranog jutra sa verom da sve što nam je potrebno dolazi do nas. I to upravo tada kada nam je potrebno.
– Jebo me Jamie Oliver i njegovo kuvanje za 15 minuta – psuje moj blesavi prijatelj u svojoj gradskoj kuhinji. Pa gde može tom brzinom i šta se ja uopšte ložim… Sama pita, sama odgovara. Ali je stvarno dobro pitanje, zašto mi sve pokušavamo da uradimo brzo, kad neke stvari su jednostavno bolje kad im daš malo više vremena. Na primer, umesto da žurimo da jedemo, uživamo u pripremi hrane. Kad jedemo, samo jedemo. Energija koju koristimo za pripremu se nalazi upravo u toj hrani koju nameravamo da pojedemo.
– Znaš šta sam skoro otkrila kao odličnu stvar? Supa od šupljih kostiju, kuva se satima.
– Pa kakav si ti to vegetarijanac?
– Nikad nisam sebi lupala etiketu bilo kakvu. Zanimalo me da probam. Čitala sam “Eat Fat Get Thin“ knjigu, masti su se vratile na velika vrata. A ta supa se inače koristi kao lek i kao dodatak drugim jelima. Znaš mene, ako ne eksperimentišem, nije mi zabavno… Jesam istraživala kako da budem produktivnija i fokusiranija sa smart pilulama, potom sam nabasala na razne biohakere poput mene – Dave Asprey i njegov “Bulletproof Diet“. Otud i bulletproof kafa, to je ono kad u kafu stavljaš maslac, kokosovo ulje i ghee.
– Jao, bljak!
– Aha, tako svi reaguju a onda odlepe kad im napravim da probaju. Masti su hrana za mozak.
Nekada jurim za pričom a u stvarnosti priča juri mene. Kad sebi dopustim raskoš vremena, strpljenja, pažnje i mira. Kad ne žurim nigde, sve stižem. Kad uhakujem sopstveni mozak. Da, da, mindhacking ( knjiga Mind Hacking, Sir John Hargrave).
Naš mozak je zapravo stari zavisnik, zavistan od smeća kojim ga obasipamo svakodnevno, vrti stalno jedno te isto. Analizira i paralizira nas. Ili smo u emotivnoj magli. Nismo prisutni tu gde jesmo. Od toga smo najviše umorni.
A svaka naša misao ima svoju hemijsku realnost. Ne znamo da upravljamo svojim mislima i emocijama a to je naš jedini posao u ovoj igri zvanoj život.
Ove godine birajmo svoje misli pažljivije nego što biramo odeću. Ili kupaći kostim. Bolje će nam stajati.
….
napisala Žana Poliakov
prvi put objavljeno kao kolumna u magazinu Lepota i zdravlje
photo Maja Vujić za soulfood.
