Long time no see. Dugo se nismo čuli a ni videli mi. Nit sam romorila, nit sam govorila, a kamoli šta pisala od poslednjeg teksta Još jedan pečat u pasošu mog života. Na kraju ovog “putovanja” sam vam obećala da se javim sledeće godine.
E sad, nije da sam udarala pečate pa me zato nije bilo ali se bome svašta zbilo. Uzela sam voznu kartu u jednom pravcu. Sada se vi pitate odakle i za gde?
Ajmo sada kao na filmu…Nekoliko meseci kasnije ili da budem preciznija, 2 godine kasnije.
Napustila Brisel, došla u rodnu grudu da se napijem vode sa Izvora. Ostala bez verenika ali dobila posao, išla u nesvesno, prihvatila promenu svesno, dobila muža, rodila sina….ma kažem vam lepo, svašta je bilo, svašta se u meni i oko mene zbilo.
Nego da počnemo od početka…
Decembar 2021. godine. Sletela na rodno tle i misila da dobro je.
Posao sam našla baš tamo gde sam i želela da budem, baš na mestu koje me je već jednom prigrlilo, iscelilo, obnovilo i oporavilo. Novi Sad je ponovo bio moj grad (ne trčite pred rudu jer vozna karta nije bila za Novi Sad, već za jedan drugi grad, nego da se mi vratimo na pravi kolosek). Sve je delovalo obećavajuće, verenik koji se čeka da dođe, posao iz mojih mladalačkih snova, savršen stan, savršen životni plan…ali…savršeno je jedno poglavlje završeno.
Ulaskom u 2022. godinu, posečem ja svoju ruku, da ne kažem odsečem sebi prst i shvatim da tu nešto ne štima (ne mislim na prst već na sebe, na svoj život). Baš tada sam shvatila da sam u toj vezi jako patila, da sam tuđe želje oberučke prihvatila a svoje potrebe zanemarila i zbog toga sam iznutra krvarila ( a malo i spolja). Odlučim ja da samu sebe shvatim, da svoje želje pratim, a samim tim i da manje patim. Rešim se da uzmem stvar u svoje ruke (jedna je bila malo klimava ali je štimala) i kažem sebi:
čekaj stani razmisli malo kome je do tvog ŽIVOTa stalo osvesti se diši sama svoj ŽIVOT ispiši ustani budi se ponovo se rodi i živi na slobodi
Krenem na terapiju, na putovanje u nesvesno. Kroz to intenzivno putovanje me je vodio čarobnjak iz Oza (mislim osećaj je takav, prosto neverovatan). Putovala sam kroz svoje nesvesno, zadirala u najdublje strahove, prodirala u blokade, letela u daleku prošlost, videla budnućnost, bila ja, bila neko drugi… Pojavljivali su se i smenjivali mama, tata, nana, baba, prababa, Sveta Petka…i sada ne znam ni ja više da li sam krenula od kraja ili od početka.
Na ovom “putovanju” ili bolje u ovom “nesvesnom stanju” sam otkrila da iako naši preci možda nisu prisutni u fizičkom smislu, efekti njihovih ideja i načina života se i danas mogu osetiti. Tako sam skoro ceo svoj život osećala ogromnu bol i tugu svoje babe koja je samo par dana pre mog rođenja sebi oduzela život, ali o tome drugi put.
Nije ni malo lako čeprkati i kopati po tamnim budžacima, spoznati i saznati bolne i tragične porodične priče. Nije lako sve to otkriti jer nas sve to promeni, sve to nas navede da se i naš život promeni. Sve to nas dovede i do sopstvenih, skrivenih strahova.
Ova terapija me je promenila pa sam tako i ja svoj život naglavačke okrenula. Ostavila sam verenika za stalno. Prihvatila sam svoju iskonsku potrebu da postanem majka i zato sam vrebala muškarce iz prikrajka (ovo je naravno šala, mada nije da nisam bacala oko na počasne nosioce testosterona). Padala sam u krize, očajanja, u razna stanja i sranja. Na kraju Tihog okeana od suza, zabolela me je guza i samo sam sebi rekla kada je poslednja suza potekla:
i to će proći
i sve će na bolje doći
samo nežno i polako
sa verom u bolje sutra
sa verom u srećnija jutra
u Sunce iza oblaka
u svetlo posle mraka
Nastaviće se….
….
Napisala Ana Stambolić Maksimović
