Danas sam po otvaranju očiju pisala jutarnje stranice uz čašu vode, što je veoma komplementarno, ako voda pomaže da emocije teku. Onda sam se istuširala, da sperem sve što nisam rečima. U planeru su bili zabeleženi poslovni sastanci, radionica keramike i dejt. Ostale obaveze tekle su u skladu sa mojim osećajima.
Rad od kuće je vrsta luksuza – ne moram da ustajem u pola sedam ujutru ili ranije, spremam se za posao, žurim na voz, pređem u autobus, provedem dan u kancelariji, pa obrnutim putem dođem kući, umorna. Umesto toga, mogu da se probudim u pet do devet u bilo kom gradu i doručkujem dok čitam mejlove; da imam mnogo mirniji dan, u kome su pauze u radnom danu one da napravim voćnu salatu ili se protegnem kroz jogu, istuširam se ili prošetam po suncu, dan u kome mogu da radim na terasi apartmana ili u krevetu.
Zar ne zvuči bizarno da je luksuz imati slobodu da kreiraš dan, nedelju, život onako kako želiš, u skladu sa svojim željama i potrebama? Zar ne treba sloboda da bude na suprotnoj strani spektra – egzistencijalna potreba za normalno, zdravo i lepo funkcionisanje?
Jedna od definicija luksuza je da je to nešto što ne zadovoljava osnovne potrebe, već doprinosi da se živi udobnije i lepše. Svako je prevodi na svoj način; za mene, luksuz je provođenje vremena onako kako želim. Između ostalog, ne u razmišljanju o obezbeđivanju sredstava za ugodan život. Novac jeste gotovo neophodan sastojak, isključivo zato što kupuje slobodu. Kada sam tražila posao, želela sam da ga nađem u Pančevu, iako sam znala da će biti manje plaćen od radnog mesta u Beogradu. Ali, znala sam i za protivtežu, da će oduzimati manje vremena, i energije, koji će mi onda ostajati za privatan život. U tom trenutku je to podrazumevalo provođenje vremena sa ljudima, a sada je usavršavanje u stvarima koje volim. No, u slično vreme kada sam se zaposlila, raskidala sam sa jednom Vodolijom. Raskidao je, zapravo, on sa mnom. Između ostalog, rekao mi je da od posla i viđanja sa mnom, nema vremena za sebe. Nije se sećao kada je poslednji put sam gledao neki film, istakao je. Nisam razumela na šta misli. Šta je vreme za sebe?
Taj raskid je započeo najgoru i najbolju godinu mog života, zato što sam konačno napravila pauzu od muškaraca, i ljudi generalno. Neki prijatelji su otišli sa njim, drugi, deceniju mlađi, došli su sa osvežavajućim perspektivama, i naravno da sam posle par meseci počela ponovo da se zaljubljujem i da se povređujem, ali ono što ovu pauzu od posvećene veze čini posebnom je činjenica da sam živela sama. Nisam bila ni u porodičnom, ni u studentskom domu. Bila sam potpuno sama. Socijalizovala sam se na poslu, imala nove prijatelje, ali odjednom sam imala i toliko slobodnog vremena da nisam znala šta da radim sa njim – i sa sobom.
I tako sam otišla kod druga u Kopenhagen – prvi put sama u inostranstvo, prvi put sama avionom. Bilo je divno. Sama sam obilazila i vojvođanske gradove. Organizovala sam prvu tarot čajanku. Uradila izazove trideset dana joge i trideset dana poezije. Išla na dva poslovna puta i primetila svoju transformaciju kroz tri meseca između njih. Otkrila sam čarolije Tindera, koje su me odvele na put po Istri sa Italijanom i upoznale sa karmičkim komšijom koji mi je bio simpatija iz autobusa. Pretvorile su me i u jednoroga – razbila sam glavu posle jednog lošeg dejta. I da, dugo sam bila potpuno otupela i plakala sam u autobusima i dok hodam ulicom, a kamoli kod kuće. Ali, oslobađajući sebe, ta Vodolija je dala i meni slobodu.
Kada nije bilo nikoga da gleda – i osuđuje – ono što radim i ono što jesam, mogla sam da upoznam sebe i počnem da izlazim sama sa sobom na koncerte i izložbe. Otvorila sam set vodenih boja koje sam dobila u osnovnoj školi, ali su bile tako lepe i skupe da ih nikad nisam koristila i počela da na vratima spavaće sobe pišem citate iz Netflix serija i filmova, a oko njih bojim baš tim bojama. Plašila sam se da pređem na papir, ali sam počela da kupujem platna i akrilne boje, uljane i meke pastele, da ih gomilam dok se nisam usudila da dotaknem belinu novog početka. Iskočila mi je reklama za otvaranje baletske škole u Pančevu – prijavila sam se i bila na prvom času. Nastavila sam da učim italijanski i upisala kurs astrologije i sve više postajala ono što, zapravo, jesam. Mislim da se ljudi ne menjaju, već samo vremenom mogu da dozvole sebi da budu ono što jesu.
No, koliko god da mi je izolacija pomogla da isprobam stvari za kojima sam osećala potrebu, ne bih to mogla bez novca. Onaj isti posao mi je pomagao da upisujem sve te kurseve i treninge, kupujem umetnički materijal i kristale, putujem i lepo jedem, renoviram stan, čak i da uštedim za nove avanture ili ulaganja. Dao mi je opuštenost kada sam u prodavnici, a jedan od vidova luksuza je i privatno zdravstveno osiguranje koje mi firma plaća i tako dodatno umanjuje stres.
Ipak, mislim da je najveći luksuz ulagati u svoje strasti. Svaki put kad legneš da spavaš, fizički osetiš razliku ako dušek zameniš skupljim. Ali, šta je sa gomilom četkica, boja i papira? Naučeni smo da se fizičko telo mora održavati u određenom stanju i obliku, pa sam malo drugačije posmatrala časove baleta i časove astrologije, iako su radili sličnu stvar – činili različite delove mene gipkom. Pa, i ovaj mentorski program je za mene vid luksuza. Nisam naučena da dajem sebi i ugađam sebi i još uvek učim da budem lagana u trošenju novca na sebe. Zato su sve edukacije – investicije u mene – veliki iskorak i pokušaj da se opustim. Koliko god novca da imam, kao da sam i dalje zarobljena u oskudnijim godinama detinjstva i moram da se snalazim sa onim što imam.
Luksuz mogu biti i sitnice koje učine svakodnevicu svečanom – avokado, deluxe proizvodi iz Lidla, svileni ogrtač i sveže cveće, Mesec i zec nakit i kupka u kadi. I sve to dajem sebi. Više ne čuvam stvari za specijalne prilike. Radujem se svakom odlasku u restoran, što je, opet, nešto za šta nemam pedigre, već sam vremenom počela da poklanjam sebi. Danas sam probala fensi palačinke i naručila po ukusu, ne po ceni, i srećna sam zbog toga.
Vrhunac luksuza bi za mene bio život koji provodim putujući, istražujući nove destinacije i ukuse, stvarajući inspirisana svime što doživim. Život u kojem nemam obaveze i sama ga krojim. Život u kojem imam vreme za sebe.
I ta realnost je sve prisutnija u mojoj svakodnevici.
….
napisala Miljana Vidosavljević, alhemičarka koja pretvara život u uživanje uz pomoć intuicije, astrologije i tarota – za još magične prašine, svrati na Moj mali mesec
