Oko Balkana se uvek neko otima, a neko ne da za živu glavu! Zbog njega su se polomila mnoga koplja i skovane su mnoge zavere, a vidimo da se i sada otimaju za balkanske teritorije svakog dana. Beograd je grad koji je najviše puta u istoriji osvajan iznova, čak 115 puta, i postavićemo umesno, ali retoričko pitanje: A zašto, Boga mu poljubim?! Šta to stalno hoće baš ovde, na prljavom i jadnom, iseckanomi zakrvavljenom Balkanu, punom kostiju, zamršenih karmi i neoprosta? Kada nema svesti, ne može ni da se oprosti, i sve teče dalje u izmaglici uma, bez odluke, bez odgovora, balkan-stajl.„Mož’ da znači, al’ ne mora da bidne!“
A zapravo, uopšte nema velike misterije što se baš tu oduvek prelamaju države, kulture, jezici, politički blokovi i crkveni okruzi (ponajviše). Razlog je jednostavan i sasvim razumljiv, samo nam je skriven (čitaj: sklonjen) od očiju jer ne čitamo stare knjige. Uz plodno, valovito zemljište, obilje voda, prijatne klime i bujne vegetacije i svih prirodnih pogodnosti banja i ruža vetrova, koje su nam poznate, tlo Balkana je oduvek bilo krcato i nezapamćenim količinama srebra i zlata, koje su mnogi želeli da imaju.
Lepenci i Starčevci su živeli u mlađem kamenom dobu, što znači da uopšte nisu koristili metale, ali već Vinčanci su uveliko shvatili „neke važne stvari u životu“ i počeli su da sakupljaju, kopaju i ispiraju svetlucavo grumenje koje se u vatri pretvaralo u tečnost, a onda oblikovalo po želji. I koliko god se puta pretopi, opet će isto da sija.
O, čuda! O, blaga sunčevog na zemlji!
U srebrnim i cinoberskim pećinama Šuplje stene na Avali, kao i u drevnom rudniku bakra u selu Boru kod Zaječara početkom 20. veka našli su nekoliko setova praistorijskog oruđa za kopanje i vađenje rude. Knjiga kaže i da se početkom 20. veka praistorijska arhitektura po Srbiji još uvek jasno razaznavala.
Posle Vinčanaca je jedno vreme na Balkanu bilo ledeno doba, kao uglavnom i svuda po Evropi, a kad se led otopio i brda ozelenela, domileli su raznorazni, jaki i pokretljivi narodi u šarenoj odeći. Sunčana, a kontinentalna klima, mnoštvo reka i povoljna topografija, puna prirodnih skloništa, činili su region odličnim mestom za život sve pametnijeg čoveka i žene. Ubrzo je bilo ljudi visoko na planinskim vrhovima, u pećinama i jamamai zato uopšte nije čudno što su Srbi milenijum kasnije nastavili da grade svoje tvrđave na vrtoglavim liticama iznad ponora nekog brzaka. Počeli su ubrzo da prave i zemunice, kolibe u drveću i sojenice na jezerima i rekama, kao i danas, naročito na Savi. Zime na Balkanu su, doduše, još uvek bile toliko jake da su ih po zlu spominjali u literaturi starih Grka kao, na primer, kod Ksenofona, Herodota, Takitusa i Prokopiusa. Ovaj poslednji je, na primer, zapisao da tu kada zimi dune vetar niko ne izlazi iz kuće, jer je „udar vetra toliko jak, da podigne konja i junaka uvis, pa ga onda udari tako o zemlju da umre“.
Novi stanovnici Balkana uglavnom su se bavili sakupljanjem i ispiranjem metalnih zrnaca iz rečnog peska, najviše zlata i magnetita, a u daljem razvoju ove lukrativne delatnosti pojavljuje se namensko kopanje na suvom u planinskim vencima između Dunava i Jadranskog mora. Grci su sa izvesnim čuđenjem pisali da su to uglavnom vrlo radni ljudi i naročito su im vredne bile žene, mada su bile zapanjujuće povlašćene i slobodne za njihove pojmove. Pored samog vađenja i čišćenja metala, bili su jako vešti i u njegovoj obradi. Ubrzo su postali majstori u pravljenju oružja i lovačkih alatki, noževa, kopalja, strela, a svoje vrhunske proizvode su prodavali, čak izvozili, u okolne zemlje. “Antički” narodi su kupovali od njih i puno zapisivali, tako da iz ovog perioda imamo iznenađujuće mnogo zapisa revnosnih Grka i Rimljana, koji su živeli svako na svojoj strani brkatog Balkana i gledali šta mogu da ućare.
Prema rečima svedoka, na zlatonosnom, ali klimatski i topografski vrlo nepredvidivom balkanskom poluostrvu vrvelo je od opasnih zveri, među kojima su bili i lavovi! Grčki kralj Kserks kukao je da su ga na proputovanju kroz južni Balkan više puta napali lavovi, a Herodot, „otac“ naučne istorije, zapisao je pre 2.500 godina da su mu lavovi tuda svake noći napadali kamile kojima su putovali, te su jedva ostali živi! (Zamislite kakva bi šteta bila za naučnu istoriju da su Herodota pojeli balkanski lavovi). Ima još zapisa o „kraljevima životinja“ u Podunavlju, kao i masa nadgrobnih spomenika sa njima, takoda nije čudno što su baš lavovi ušli u heraldiku i simboliku brojnih potonjih vladara ove regije i Evrope uopšte, na primer kod Brankovića, Republike Venecije, kasnije Engleza i drugih. Širenje zemljoradnje i slobodan lov brzo su istrebili lavove, ali je sve do kraja srednjeg veka Balkan bio bogat drugim velikim zverima, koje su lovcima podizale adrenalin. Najpopularnija je bila jedna veća vrsta risa, koju su Rimljani zvali urus, a srednjovekovni Srbi „тоур“ i „тоурица“, dok ih nisu svepotamanili, pa ih sad više niko i ne pamti.
Balkanski narodi jesu okopavali i sejali svoju zemlju, ali im to nije bila primarna delatnost. Vodena masa od otopljenog leda slila se u doline i poterala mnoge silovite i podivljale reke, koje su plavile zemlju. A ovi ljudi su bezbedno, na proplancima i liticama spektakularnih pogleda, pozelenele i nabujale prirode posle ledenog doba, gajili svoju stoku, najviše konje i čupave bizone, koje je Plinije zaveo u svoj tefter kao iubati bisonte, a znatno kasnije aktuelni, srednjovekovni Srbi zvalisu ih runjati zubr. Balkanski bizoni su izumrli, ali su, recimo, u Škotskoj isti takvi bizoni opstalii vole ih kao nacionalni simbol. U Italiji je takođe opstalo nešto malo bizona od čijeg mleka se i dalje pravi mala, bela, prava mocarela.
Ovuda po Balkanu nikome nije bilo lako da opstane i u tome su, bar za izvesnovreme, uspevali samo oni koji su imali snage da se prilagode dramatično promenljivim uslovima i da ipak, nekako, uporno i neometeno osećanjima nastave da rade svoje svakodnevne stvari potrebne za održanje života. U tome su balkanske žene ubrzo postale majstori. One su revnosno i vešto pravile grnčariju, spravljale prehrambene proizvode za svoja domaćinstva i za prodaju. Tkale su i šile odeću, koja je svim „starosedeocima“ Balkana bila od najvećeg statusnog značaja. Naročito su im važne bile ogromne šubare i bunde, kožne pantalone, na koje su se Rimljani bečili, i jarko obojene, šarene košulje i haljine od konoplje. Svaki narod imao je svoj dezen, kao Škoti, ili kao što se u Pirotu još uvek tkaju neke posebne, crvene mustre, ili kao što mnoge srpske porodice „oduvek“ slave svaka svoju slavu.
Balkanke su takođe bile mnogo dobre krčmarice i trgovci na malo, a svi su vrlo spretno rukovali oružjem, čak i deca. Balkanci su bili fenomenalni lovci, spremni da pođu za najopasnijm šumskim zverima. Divlji bikovi ogromnih rogova, risovi, lavovi i dunavske ribe-čudovišta,zubate i duge po nekoliko metara, bile su njihov plen, koji nije bilo lako „strpati u mrežu“. Od velikih, dunavskih somova, što ih i danas znamo, potekle su mnoge evropske mitološke i (prema njima oslikane) umetničke slike jezivih, vodenih monstruma razjapljenih čeljusti, koje iskaču iz mutnih, rečnih voda i odvlače svoje žrtve na dno. A to što su Balkanci lovili nemani koje niko drugi nije smeo, doprinelo je tome da su susedi počeli da ih gledaju sa dozom podozrenja i straha, jer „ti Balkanci su stvarno surovi i sirovi.“
Svoj ulov su delom koristili, a delom prodavali, a preduzimljiviji među njima su svojim prvim „špediterskim“ uslugama razvozili balkansku robu širom Evrope.Tako su se dunavska riba i balkanska divljač postali jedni od najvećih delikatesa „starog sveta“, što su ostali sve do početka „naše epohe“ 1500-tih. Poručivali su ih na prefinjenim svetskim trpezama Rima, Konstantinopolja, Damaska, Bagdada, Egipta i Kine, a po ugledu na razvijeni Istok, neki Balkanci su radi lakše međunarodne trgovine kovali srebrne i bakarne novčiće sa grčkim natpisima. Glavna „veletržnica“ bila je na ušću Neretve, koja se kod Rimljana posle zvala Nerona, sa zgodnim, zaklonjenim prilazom moru. Na tom mestu je kasnije, u srednjemveku, bila velika, ilegalna pijaca robova. Bande su ljude otimale i prodavale, a Katalonci su robove brodovima prevozili dalje.
Starosedeoci Balkana veoma su cenili svoju slobodu i često su je branili. Bili su brzi i izdržljivi ratnici, snalažljivi kroz prašumu i planinu i često su radilikao najamni ratnici za vojsku koja najviše plaća. Kod Tribala, prvih zabeleženih stanovnika Balkana, i žene su išle u rat. Tribali su se smestili u međurečje velikih reka Angros (Ibar i Zapadna Morava) i Brongos (Južna i Velika Morava), koja se kod Rimljana posle zvala Margus. Njih niko nije mogao da pobedi, a ni da prođe kroz njihovu teritoriju živ. Par puta su Tribali ozbiljne muke zadali Filipu i Aleksandru Makedonskom, te zato ovo i znamo, a jedini koji ih je ikada pobedio bio je Aleksandar Veliki 334. godine stare ere, i to sa ogromnom vojnom silom. Međutim, umesto da ih sve pobije, on se pogodio sa njima i tako se jedan odred Tribala priključio Aleksandrovim trupama u slavnom pohodu na Persiju, ekranizovanom nedavno u filmu Olivera Stouna.
Baveći se mirnodopskim životima jakih Balkanaca, istoričari Polibije i Teopomp opisuju česte terevenke Ilira, „sa kojih su žene svoje napite muževe vodile kući“. Ilirke su, inače, bile poznate po snazi, vrednoći i velikom poštovanju koje su uživale u svom društvu. Prema rečima malo kanijeg Varona, savremenika Cicerona, lepe i vrle Ilirke „strpljivo čuvaju stoku, vuku drva na ognjište, gotove jelo i pritom rađaju i doje decu s lakoćom“. Njihove komšije Autarijati, u užičkom regionu, bili su najugledniji među svima, jer behu visoki i držahu do date reči i časti. Od njih su ime dobili planina i reka Tara. Ponosne Autarijate su, direktno, sa zemlje zbrisali Kelti, koji su na Balkanu napravili puno zbrke i doneli duh obesnog, plahovitog osvajača, što će ostati da vreba u gustim, balkanskim krošnjama zauvek.
Oko 280. godine stare ere na Balkan su pristigli i vredni Skordijci, koji su zapravo osnovali Beograd, ali su im Kelti oteli slavu. Time beležimo i prvi slučaj, kasnije tradicionalne, balkanske prakse krađe autorskih prava. Skordijcisu bili vrlo hrabar, radan, trezan i preduzimljiv narod, koji se fino dogovorio o suživotu sa Tribalima i Mezima sa obe strane reke Morave i Save. Strabon je uredno registrovao da su na samom ušću Save u Dunav Skordijci naslagali vrlo lepu, prvu beogradsku tvrđavu. Međutim, kratko potom su preko Alpa i Panonije, kao tajfun provalili Kelti i preoteli im tvrđavu, dali joj ime „Singidun“ i to zapisali. Ništa na njoj nisu menjali, nisu se mnogo zadržali i ubrzo su pojurili dalje. Čim su Kelti otišli, Skordijci su se vratili iz šuma, u kojima su sačekali da napast prođe, i nastavili su da grade i vode jedan vrlo konstruktivan život u našoj prestonici.
Najviše zlata su imali Dačani, koji su živeli uz samu ivicu Dunava ka Rumuniji. Oni su bili majstori optakanja u zlato svakodnevnih predmeta, delova ratne opreme i slično, mada su to svi balkanci radili. Najbrojniji su, izgleda, bili Tračani, mada je i Ilira bilo mnogo. Tračani su živeli u poligamiji i njihove žene su bile znatno potčinjenije od Ilirki, ali su zato više pile. Inače su Tračani bili poznati kao „ozloglašene pijanice“, a kao izraz vrhunske moći i statusa su, umesto zlata, koje se ipak lako gubi, i Tračani i Tračanke imali običaj da se tetoviraju iglom i bojom svud po licu i rukama. Tako su izgledali veoma opasno i takvi su, sa tetovažama i ogromnim šubarama, prikazani na Trajanovom stubu u Rimu, u nizu njih milion.
Svi ovi ljudi uopšte nisu nevažni za genetiku ovog podneblja. U potrazi za ljubavlju, ovi narodi su se međusobno ukrštali i usavršavali balkanske gene. Još na prelazu stare i nove ere registrovana su plemena nastala kao plod takvih „aktivnosti“, recimo, Kelta i Ilira, koji su se zvali Japodi. U startu mešanci nisu bili najomiljeniji, nego su formirali sopstvena naselja. Bilo je sela od „mešanih“ Tračana, Dačana i Ilira, ili starih Meza sa Grcima i antičkim Makedoncima i slično. Vremenom su se običaji menjali, tolerancija je postajala veća, a kako su im se mešali geni, tako su im se mešala i božanstva i tradicija. Ipak, svako je, makar u dezenima i simbolima, ostao „svoj“ i tačno se znalo ko je kog porekla. Balkanska posla!
Većini balkanaca vrhovna božanstva bili su bradati bog svetlosti i groma i njegova žena lovac u različitim varijantama imena, od kojih izdvajam boga Zbeltiurda i boginju Bendis. Zanimljivo je da je on prikazivan na razne načine, a ona uvek sa lukom i strelom na jelenu, što kazuje da je ona u njihovoj vezi bila poprilično samostalna. Ipak, stari Balkanci su ubedljivo najviše slavili boga Savadija, donosioca blagostanja i slobode, koga su pozdravljali bučnim žurkama i orgijama.
Žitarice koje su gajili nisu bile samo za ishranu, već su od njih, još češće, spravljali „praistorijska piva“ – od prosa, ječma, pšenice, trava i korenja. Tračani su svoje pivo zvali bruros i zanimljivo je koliko reč „bruros“ liči na germansko-latinske varijante za ovu tečnost: brew (bru) i Bier ili birra. Iliri su svoje pivo zvali sabai ili sabaium, a Panonci kamum. Na graničnom prelazu sadašnje Srbije i Makedonije živeli su Pejoni, koji su svoje rajsko piće zvali parabin ili pivov![9] Pejonska reč „pivov“ je tako jasno povezana sa „srpskom“ reči pivo da tu nema smisla ništa dodavati.
Vremenom se raširila i upotreba vina, koje su mnogo voleli Grci i Rimljani. Balkanci su prvo samo trgovali njim, a onda su naučili da gaje grožđe i sami prave vino, i dobro im je išlo. Mnogi su prešli na vino, što znamo iz podatka da je u vreme intenziviranja rimskih napada na „necivilizovane“rudnike srebra i zlata oko Đerdapa i Srebrnog jezera, na primer, dačanski kralj Burebistana govorio svoj narod da poseku vinograde, kako bi im vojne jedinice bile treznije i poslušnije u tom teškom vremenu. Dačani su najduže Rimljanima pružili otpor, skoro vek i po duže od ostalih plemena, što vrlo lako može da ima veze sa ovim detaljem.
Iako su se svi, po grčkim i rimskim standardima, na Balkanu ponašali „čudno“, najviše ih je zgražavao način života koji su vodili Dardani, iz budućeg Niša i okoline do Kosova polja. Za njih kažu da uopšte nisu čistili svoje kuće, nego su živeli „pod đubretom“! Kad se setimo današnje južne Srbije i sveg đubreta od plastičnih kesa, boca i građevinskog otpada pod kojim oni žive, videćemo da se neke navike jako teško menjaju. Za Dardane znamo joši da su stalno sa sobom vukli neke smrdljive robove, koje su prodvali i preprodavali, a uveče su se svi, i deca, zabavljali sviranjem na fruli i po žičanim instrumentima, pijući teške alkohole. Grci nisu mogli čudom da se načude što bi ujutru, posle neprospavane noći, svi normalno ustali i otišlina posao, kao da ništa nije bilo.
Konačno, na južnom Jadranu, gde su danas Crna Gora i Albanija, živeli su „neprijatelji svima“ – pleme Ardijeja, koji su svaki dan jeli i pili strašno neumereno i bili su ozloglašeni gusari. Njihovi kraljevi Agron i Gencije opijali su se do besvesti, a Agron je i umro od pića. Rimljani su posle imali problema sa njegovom ženom, koja je nastavila muževljevu gusarsku praksu i tražila reket zaprolaz rimskih brodova kroz južni Jadran. Na njihovom mestu su danas samo neki drugi organizvani gusari i šverceri droga i seks-trefikinga, koji uglavnom i ne znaju da voda i podneblje na kome žive ima taj „kod“ u svojim stenama duže od 2.000 godina.
Činjenica je da je mnoštvo ljudi izginulo na prelasku starog i novog milenijuma, u brojnim talasima rimskog osvajanja Dunava u potrazi za zlatom i prirodnim resursima. Međutim, treba imati u vidu da su na ovaj način ginuli, uglavnom, muškarci. Žene su ostajale na svojim zemljama, u tim istim kućama i poslovima i živele su dalje, čekajući da vide ko će da im se vrati iz svih tih bitaka.
Ako uzmemo u obzir koliki je broj ljudi, zapravo, živeo na Balkanu kada su ga Rimljani osvojili, što nam može reći primer da su Dačani samo za jedan okršaj „na oružje podigli“ 200.000 vojnika, dakle, odraslih muškaraca, da su Iliri izašli sa 215.000 pešaka i 8.000 konjanika, a da je Trajan iz Dakije na kraju doveo 500.000 ratnih zarobljenika, koliko god da je ovo precenjeno, jasno nam je da je „starosedelaca“, sa ženama, decom i starima bilo veoma mnogo. Svi ti ljudi, sa svojim navikama, krvlju, nosevima, pesmama, oruđem i naravima nisu nestali bez traga, pobijeni i zbrisani, kao što se često stiče utisak u literaturi. Ostali su im roditelji, žene i deca; stoka, oruđe i tragovi stvaralaštva.
U gornjem desnom uglu je bog Danubius ( Dunav) koji pomaže ratnicima.
Srećom po nas, večnost je u prošlosti. Nije u budućnosti, gde je mnogi uzaludno i, rekla bih, nerazumno, traže pošto se ona tek stvara. Sve što se desi ostaje nepromenljivo i samim tim je večno, zapamćeno, a često i zabeleženo u nekom obliku, makar u fragmentu. Prošlost je živa u toliko što iz nje proističe svako sada i u tome što nas stalno okružuje i postoji – u slučajno preostalom temelju, imenu, knjizi, nožu, lobanji, bregu, minđuši, viljušci, navici, pesmi, pismu i vodi, koja sve vreme prolazi kroz tu zemlju. Kada podignemo glavu i pogledamo sunce, slika koju vidimo je prošlost od pre 8 minuta. Naš pojedinačni život je relativno mali, ali život ljudi sve vreme traje, već blizu 500.000 godina i u tom nizu smo veoma privilegovani, jer smo živi sada, za razliku od svih onih koji postoje samo u senima.
Možemo da menjamo svoj odnos prema (nepromenljivim) događajima iz prošlosti spoznajom i osvešćenjem. Onda prošlost neće nad nama bacati zlokobne senke od kojih nas je strah, i ne može da nas drži u začaranom krugu nesvesnog ponavljanja grešaka. Isto kao u životu svakog od nas. Kada vidimo da sve jako dugo traje i opstaje i da nije samo sada „najgore vreme“, i kada skupimo podatke i razumemo mehanizme koji su nas doveli do ovde, prošlost postaje uporište sigurnosti i unutarnjeg mira. Posle svakog „najgoreg vremena“ čovečanstvo krene u uspon, pa u pad, pa u uspon, i posle kiše sija sunce. Onda opet pada kiša i priroda buja.
U najgora vremena za stara, balkanska plemena, kada su im Rimljani nezaustavivo otkidali komad po komad zlatonosne zemlje, snalazili su se kako je kako mogao. Čak dva izvora pominju Liburnjane na jadranskom obodu Balkana, kojima su žene bile „kraljice“i „neko su vreme stajale na čelu naroda“. Ima zapisa dasu balkanske žene po muževljevoj smrti preuzele komandu nad zemljom i vojskom, što je Rimljane jako iznenađivalo i fasciniralo. Inače su njima mlade Ilirke bile vrlo privlačne, quas virgines ibi appelant,„mada“ su bile veoma slobodne i ponosne. Kretale su se bez pratnje i smele su da imaju decu nezavisno od društveno-utvrđenih odnosa, što se ispostavilo vrlo zgodnim za masu rimskih legionara i penzionisanih generala, koji su odmah prekomandovani u divlje i bogato Podunavlje.
Nisu Rimljanima sva balkanska plemena bila pojednako „draga“. Trezne i pametne Skordijce (što sagradiše prvi Beograd) nisu hteli da trpe napodručju Balkana, jer im behu jedan od težih zalogaja u nužnom osvajanju dunavske granice. Ono Skordijaca što je ostalo u životu posle konačnog pokolja raselili su u Panoniju, da marljivo i tvrdokorno rade i grade na nekom manje strateški važnom proplanku. Malom Singidunu dodali su nove, kamene zidove, jedno „moderno“, latinsko „um“ – Singidunum i savremeno, mehaničko oružje, napravivši od ovog utvrđenja glavno uporiše daljeg i potpunog osvajanja Balkana.
Godine 106. nove ere mladi car Trajan je od „upornog balkanskog problema“ opšte, spoljne politike Rimske imperije napravio svoj glavni politički cilj. Isplanirao je da mu to bude odskočna daska za dalje napredovanje, što može lako da se razume kad zavirimo u beležnice njegovog doktora i biografa, koji su ga pratili u pohodima, gledajući umiranje balkanske praistorije sa obližnjeg brežuljka. Kao današnji novinari, Titus Statilius Crito i Fasti Ostiensis pribeležili su da je Trajan u Rim samo od Dačana doneo ratni plen od 5.000.000 funti zlata i 10.000.000 funti srebra. 1 funta je 453 g i to je 2.777 tona zlata i 5.555 tona srebra! Doneo je mnogo drugog blaga, među kojim je nejupečatljiviji bio jedan izuzetno veliki, volovski rog optočen 24-karatnim zlatom, iz koga je dačanski kralj Decibaldo kraja pio svoje vino. Decibal je izvršio samoubistvo i nije se predao, a Trajan je iz Dakije u Rim doneo njegovu glavu u korpici i 500.000 krupnih, zdravih robova.
S tim silnim parama car je platio sebi večnu slavu, društveni napredak i zidanje kamenogmosta preko Dunava, koji je od tada pa do kraja bio severna granica Carstva. Platio je slavni i rečiti Trajanov stub u Rimu, na kome su i Tračani sa tetovažama i šubarama i Dačani sa rogovima. Platio je trijumfalni luk u Rimu i Trajanovu tablu u Đerdapu, koja sve to objašnjava, i dao je mnogo para (svom) narodu u milostinju i za stimulaciju rađanja, tako da su svi bili srećni što je Balkan konačno „pao“.
U rimske teftere nova teritorija zavedena je kao Mezija ili Središnja zemlja, a Rimljani su se odmah bacili na izgradnju infrastrukture i vađenje metala. Pored velikog broja građevinara i legionara raznih etniciteta i boja kože, koji su odmah došli, pristigao je polako i veliki broj odsluženih rimskih generala da tu uživaju u zasluženoj penziji. Mezija je za njih bila odlično mesto zbog lake dostupnosti Rimu, svih banjskih voda i prijatne hladovine. Penzionisani generali su dobijali rimsko državljanstvo (ko nije imao), parče balkanske zemlje, stoku, robove i seme za useve, a žene su nalazili sami ili su one nalazile njih. Promenjen je zakon tako da su vojnici dobili pravo da se žene, a malo kasnijim zakonom su balkansku zemlju počeli da dobijaju i kao neotuđivo nasledstvo, tako da su im i deca automatski postajala zemljoposednici.
Za kratko vreme naseobina veterana na Balkanu zahvatala je celu oblast od Dunava do Prizrena i Skoplja, kao i dolinu Drine i Neretve. Njihove kuće bile su građene od opeke i kamena i, za razliku od pređašnjih drvenih sojenica i zemunica, imale su česme, oslikane zidove i mozaike. Zimi su se grejale toplim vazduhom, koji je sprovođen keramičkim cevima (tubuli) ispod poda i u unutrašnjost zidova. Nad vratima najbogatijih kuća često je stajao natpis „Deus nobis haec otia fecit“, tj. Bog nam je stvorio ovaj mir, što im je verovatno bilo potrebno da bi se oslobodili griže savesti prema onim jadnim Balkancima kojima su oteli sve. S obzirom na bezvremensku žensku praktičnost (od koje život opstaje) i ljubav prema Bogu, udobnosti i statusu, te činjenici da nije bilo smetnji u mentalitetu, ni u zakonu da se svi oni druže i rađaju decu, polako su preostali„starosedeoci“ Balkana genetski upijeni u strukturu i kulturu još uvek moćne Rimske imperije. Uprkos tome, mnogi običaji, oruđa, etno-motivi, jezički oblici, hrana i životne navike ostali isti kao pre, pa su se Rimljani prilagodili njima.
Ubrzo su svuda po balkanskim putevima, međama i raskršćima bili dvojezični natpisi, latinski i grčki, pošto su „starosedeoci“ od „svetskih jezika“ najviše koristili grčki, a cilj je bio da se razume. Tradicija korišćenja dva pisma na ovim prostorima veoma je stara.
Odavde pa nadalje vidimo da se ozbiljno i nepovratno zavrtela krvava „balkanska vrteška“ otimanja i preotimanja Zlatnog brega. Tri-četiri veka kasnije Rimljane su zamenili srednjovekovni Srbi, koji su izgradili rudarsku imperiju na glamskom srebru što je sadržalo 1/5 zlata, pa se jako lepo presijavalo. Njih su prvo izdrobili evropski katolici, kroz investicione fondove i godišnje zakupe rudarskih okana, a onda su ih porobili Turci, Mađari i konačno Austrijanci. Oslobodilo ih je vreme i Srbi 19. veka, izmenjeni, potamneli, orijentalizovani i nepismeni. Odmah su došli Rusi da otvaraju visoke škole Liceje (današnji Filološki, Matematički, Elektroteknički i Filozofski fakultet, na primer). Na to su se Austrijanci poplašili da im Rusi ne pobrkaju račune, te su hitno poslali svoje ljude da (ipak) na Balkan uvedu detaljnu i neprobojnu, habzburšku birokratiju, sa masom papira i neljubaznim činovnicima, koji svojim narodom „upravljaju“ kao da je tuđ. Usput su još jednom u svesti lokalne populacije pobrkali lončiće, zamenjujući teze i mrseći lobiste, dok su istovremeno odnosili u Beč ono što su stigli od rimskog i srednjevekovnog blaga, skulptura, mermera i zlatnika, preostalih posle 400 godina Turaka.
Gotovo svi podaci iz ovog teksta potiču iz stare srpske Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Istorija Srba I i II bečkog profesora Jozefa Konstantina Jirečeka iz 1918, kad je i umro, a koja beleži sve ovo, izašla je na nemačkom. Negde u dubini srca osećam da je on znao daće biti zloupotrebljen i da je možda bolje bilo da ništa nije pisao. Jer, prvom mogućom prilikom, 6. aprila 1941. Nemci su, leteći tačno iz pravca Novog Beograda ka savskoj padini, ispalili svoje prve dve fosforne rakete direktno u Odeljenje starina Narodne biblioteke, uništivši ga potpuno. Danas je teško naći i fotografiju stare Biblioteke, a kamoli podatke iz nje. Za ovu Jirečekovu knjigu, poslednji put štampanu 1952. godine, sam barem pet puta u sadašnjoj Narodnoj biblioteci Srbije dobila odgovor da knjiga nije na mestu. Međutim, našla je ona mene.
Većina ljudi na Balkanu danas nema pojma da živi na ubedljivo najpoželjnijem prirodnom resursu evropske istorije.
Preovladava, nažalost, uverenje da je problem Balkana u siromaštvu. Zato vidimo da i dalje balkanski muškarci mnogo ginu – u okršajima oko grude i slobode, u okršajima kriminalnih bandi, u rizičnim poslovima i putovanjima, kao i pre, ili odlaze u široki svet da drugim društvima doprinose onim što imaju na svojim repertoarima usluga. Nasuprot njima, Balkanke masovno ostaju tu. A ako odu, onda se uvek vraćaju. Rado se udaju za strance, koji i dalje pohode ove krajeve u potrazi za resursima, a mnoge se čak radije mešaju sa strancima nego sa svojima. Manevrima neobjašnjivog sadržaja i motiva neretko ubede i svoje muževe ili ljubavnike strance u to da i oni godinama, iracionalno „ne mogu“ da napuste Balkan. Decu šalju u svet, jer je tamo mnogo bolje, ali ih vezuju za zemlju i poreklo. Žale se da gube vreme, žale se na teret koji nose, ali ostaju tu.
Čuvaju zemlju.
……..
mr Anastasia Heidi Larvoll, istoričar
Pirotski ćilimi nisu promenjeni od predrimskog perioda.
