Najveća laž koju roditelji prenose svojoj deci nema veze sa Deda Mrazom, nego sa prećutnim obećanjem da će ih igračke učiniti srećnim.
U stvari, verovanje nas čini nesretnim jer nas tera na neprestanu trku. Priželjkujemo neki predmet, automobil, cipele, ili bilo šta drugo i počinjete da verujete da će vas posedovanje tog predmeta učiniti srećnim. Onda ga zamišljate, prizivate, želite ga i najzad kad ga dobijete, vrlo brzo ga zaboravljate i bacate oko na sledeći, koji će vas, naravno, učiniti srećnim ako ga posedujete. Toj potrazi nema kraja. Ljudi mogu da voze audije, ferarije, da žive u luksuznim apartmanima i da putuju privatnim avionima ali će ubediti sebe da im samo još jahta fali da bi bili srećni. Naravno, oni koji su daleko od skupih automobila i bilo kakvog glamuroznog lifestyle-a to vredja i oni misle da bi bili zadovoljni kad bi samo malo bili bogatiji nego što jesu. Samo malo veći stan, ubedjeni da bi ih to zadovoljilo i posle toga ne bi želeli više ništa. To je uvek zabavno saznanje ali kome god materijalnom cilju da težimo, uvek želimo više čim ga dosegnemo. Trka bez cilja, koju ne moramo da shvatimo kao trku nego kao igru. Pa dobro, želećemo nešto, dobićemo to i potom ćemo se igrati neko vreme i onda opet tražimo novu igračku. Kad svesno trku pretvorimo u igru i život će prestati da bude naporna borba i besomučno osvajanje.
I u redu je da imamo sve igračke. A u redu je i da ih delimo sa nekim. Ili sa mnogima. Moja prijateljica Nataša koja živi na Baliju već par godina, nakon što je napustila Berlin jer joj je tamo bilo hladno mi priča kako je drugačije počela da diše od kad se oslobodila svih svojih stvari. – Ovde mi ništo od toga što sam imala u Berlinu ne treba. Od jednostavnih stvari poput onih odvratnih najlon čarapa, čizama, cipela, kaputa… do ogromnih računa za gas, struju, lizing za auto, kredit za stan, životno osiguranje, sve te iluzije udobnosti i lažne sigurnosti. Nekako se osećam slobodno…
– Ali da to sve nisi prošla ne bi znala da to nije ono što zaista želiš. Ja uvek podržavam ljude da krenu u ostvarivanje svojih snova, kakvi god oni bili, sasvim su legitimni, jer u tom procesu otkrivamo šta je ono što je “naš san“ a šta smo negde pokupili ili nam je neko dobro “izreklamirao“ i ”prodao“ kao ideju. Druga, moja poznanica, kupuje sve što vidi kod drugih osoba, i to je u redu. Put je cilj. Tako ona uči šta je njen a šta san nekog drugog.
Nema potrebe da osudjujemo ljude oko nas šta god oni radili. A ni sebe. Sve što smo uradili do sada je dobro. Sad je pravo vreme da napravimo popis svega što jesmo napravili i postigli a sigurna sam da to nije malo. Često se fokusiramo na ono što nemamo a zaboravljamo sve što imamo. Primećujemo ono što nismo uspeli a nipodaštavamo ili podrazumevamo sve ono što jesmo uspeli. Nekada su me nove godine rastuživale jer sam uvek upadala u sumacionu krizu i nervirala se zbog svega što nisam postigla. Što nisam tamo gde mislim da mi je mesto, što nemam ovo ili ono, nisam završila sve što sam planirala… ma izbezumljivala sam i sebe i onog pored sebe. Dok nisam počela drugačije da se igram sa svojim mislima. Kad napravite popis svega što ste uradili u protekloj godini, videćete da to nije malo. Svaki, pa i najmanji korak je značajan.
Svako ima pravo na svoje mišljenje a vi imate pravo da sa svojim životom radite šta želite. Ne morate nikome da polažete račune ali čestitajte sami sebi. Koliko god da imate godina, dobro je. Privilegija je i ostariti, moja prijateljica Milena koja nije više sa nama u ovoj dimenziji ( a i Dragana Ćosić na slici pored mene, www.cyberkuhinja.com) nema više tu privilegiju da strahuje od godina ili bora, ili da je muči celulit, nedostatak novca i ljubavne dileme a meni je to bila vredna lekcija. Sve naše brige i strahovi su besmisleni, mi smo ti koji im daju moć upravljanja.
Gde god da se nadjem, vežbam da budem prisutna. Možda nije po mom zamišljenom planu ali ako sam već tu, sigurno ima razloga. Vladimir se javlja da će kasniti jedno dva dana a to je idealna prilika upoznam ovo ostrvo Bogova i družim se sa prijateljima koje dugo nisam videla uživo. It is all about the journey, not the destination.
Kad se već igramo, da se igramo svi zajedno. Napravite popis svojih dostignuća. Pogledajte sve svoje “igračke“, koliko se zapravo igrate sa njima ili ih podrazumevate. Na čemu ste zahvalni, šta je vaša privilegija, prebrojte svoje blagoslove, divno je što smo još uvek svi zajedno u ovom Vremenu. Budite svesni da to svakog trenutka može da se promeni. Zašto onda ne biste bili srećni sada?
You can be happy now.
Jer svaki trenutak sadrži večnost.
prvi put objavljeno u Soulkitchen kolumni, magazin Lepota i Zdravlje, širom Balkana, 2015.
Nalazi se u knjizi “21 dan MIND DETOX izazov“, objavljena 2015 u izdanju Vulkan izdavaštva.
photo credits Jovana Tomašević na večeri u Hyatt Hotelu povodom Elle Style Awards, 2015.
Tada sam poslednji put pričala sa Draganom Ćosić.
