Zero fucks club

Kakav klub, kakvo ludilo… o čemu se zapravo ovde radi? Postoji čitav pokret zero fucks club u svetu, mogu se kupiti majice s tim natpisom, šolje, posteri, bedževi, torbe, čak i jastuci. Uglavnom su kupci žene, jer muškarce ionako nikada ta tema nije tangirala. Radi se o stanju zadovoljstva i smirenosti koju dobiješ kao nagradu kada prestaneš da mariš za tuđe mišljenje. Put ka unutrašnjem miru definitivno je „posut“ ne davanjem zero fucks šta drugi misle. To se jednostavno dogodi s godinama i mudrošću koju dobijamo iskustvom.

Nedavni tekst Gejl Mekenzi Smit „The Pleasure of Not Given a Damn“[1] me je inspirisao da se pozabavim ovom uvek aktuelnom i bolnom temom po žensko biće. Nikad dovoljno dobra i žensko „suviše“ je neiscrpna tema i u 21. veku. Njena spoznaja i osećaj slobode koji ju je preplavio otkad je prestala da brine ko šta misli o njoj zauvek joj je promenio život na bolje.

Dobrodošle u zero fucks club[2]*

Divna je stvar kada žene prihvate u potpunosti sebe i više se ne obaziru šta ko misli o njima. Kada im više nije stalo da li se uklapaju u iskrivljene društvene norme, postanu imune na terore lepote i mladosti, ne zanima ih više da li su suviše: mršave, suviše debele, suviše temperamentne, suviše glasne, suviše tihe i tako unedogled… Dakle, potpuno prihvatanje sebe drage dame, što ranije to bolje. Najbolja stvar je u tome da kako godine odmiču prestaje da nam je stalo do tuđih mišljenja i stavova u vezi nas i otvara se prostor za taj mir za kojim čeznemo tokom celog života. To stanje zadovoljstva i mira je neprocenjivo, kakva sloboda i olakšanje! Koliki samo teret s leđa spadne, a dodala bih i s duše.

 

Da li ste možda “suviše“?

U svom tekstu „100 godina feminizma“ Elena Ferante[3] piše: „Jedna mlada draga žena mi je rekla: imala sam problem sa muškarcima dok se nisam naučila pravoj meri. Naučila je da ne bude suviše lepa, suviše pametna, suviše obzirna, suviše nezavisna, suviše velikodušna, suviše agresivna, suviše fina. Žensko „suviše“ izaziva nasilne muške reakcije, a i neprijateljstvo drugih žena koje se svakodnevno bore među sobom za mrvice sa muškog stola. Dok muško „suviše“ izaziva opšte divljenje i donosi položaje moći. Tako da ne samo što je ženska moć ugušena radi reda i mira u svetu i u kući – nego je i same gušimo. „

Gore spomenuta pisac i art direktorka Gejl Mekenzi u svom tekstu takođe obrađuje žensko „suviše“ iz ličnog iskustva. Bavi se isto tako kako njen muž s godinama stari i kako društvo reaguje i prihvata njega u odnosu na nju, počevši od njihove ćerke pa do slučajnih prolaznika. Po njoj, njenom mužu definitivno godine idu u prilog, on ima šezdeset godina mršav je i žilav i deluje kao neki roker poput Iggy Popa. Ona je četiri godine starija od njega i nekako se zaoblila s godinama. On gde god da se pojavi izaziva oduševljenje. Njihova ćerka ga naprosto obožava i on je uvek bio i ostao cool daddy, dok za Gejl stalno ima sugestije kako bi trebalo da izgleda i šta da obuče.

Da li joj je to ikada zasmetalo i da li je bila ljubomorna na svog muža? Pa možda malo, svakako nema nameru da sebe svrstava u neprivlačne, čak naprotiv, za sebe piše da je kao mlada bila slatka … Nema problem s tim, mislim, nema više, ali ranije su stvari ipak izgledale dosta drugačije.

Nije se lako nosila sa svim tim, stalno se preispitivala kako izgleda i brinula hoće li s vremenom više ličiti na njegovu majku nego na ženu. Opterećivala se kako izgledaju u očima drugih. Sve dok se nedavno kod nje nije desio preokret. Konačno je prestala da mari šta drugi misle! Eto tako, zero fucks! Sada je i ona postala ponosna članica tog kluba, shvatila je to kad je izašla iz kuće u različitim japankama. I ne samo što se nije vratila kući kad je to primetila, već je okačila sliku na fejsbuk! Baš tako, zero fucks given!

 

  

 

Ceo život je, kako kaže, provela brinući se šta drugi misle o njoj, od glasnog smeha do konfekcijskog broja. Bila je mršava u 80im, debela u 90im. I nikad nije bila dovoljno dobra. I nju je snašlo žensko „suviše“. Bila suviše divlja, suviše konzervativna, suviše zahtevna, suviše opuštena, suviše nesamouverena, suviše agresivna, suviše osetljiva, suviše neosetljiva… Gejl sada ima 64 godina i kako kaže po prvi put u životu se oseća slobodnom.

Ne moramo da čekamo njene godine da bi to osvestile i osećale se slobodno i rasterećeno. Može to mnogo ranije da nam se desi i da živimo tu lakoću postojanja kada te stvarno zabole šta ko misli o tebi, koliko bora ili kilograma imaš, više nemaš nameru da se zamaraš time, da, zero fucks dame!

 

Nikad dovoljno dobre

I mene nije zaobišlo žensko „suviše“ zato se i bavim ovom temom. Na poslu je to posebno dolazilo do izražaja. Bila sam manje plaćena od muških kolega za isti posao, a imala sam uglavnom i veće obrazovanje i iskustvo. A ni pojedine koleginice nisu bile oduševljene mojom pojavom, gledale su me popreko, doživljavale kao uljeza, držale na distanci, iz nekih razloga osećale su se ugroženom, te mi pronalazile razne mane i falinke, ponavljala se stara pesma „nedovoljno dobra“. Bila sam: suviše pametna, suviše iskrena, suviše lepa, suviše rečita, suviše duhovita, suviše hrabra, suviše slobodoumna, suviše sposobna, suviše ozbiljna, suviše nezgodna, kažem šta mislim i imam stav. Iz iskustva od svih stvari mislim da žena sa stavom (naravno sa „suviše“ stava) najviše bode oči, čitaj ego. Dakle to je to, nikad dovoljno dobre …

Kada se sve uzme u obzir ja baš mislim da treba da se pojačamo, do kraja gas, da budemo pune sebe, da se smejemo iz svog glasa, da iskoristimo maksimalno sve što nam je dato i lepotu, pamet, šarm, znanje, talente. A ne da se snebivamo, umanjujemo, i stišavamo jer smo „suviše“ za tamo nekog i nebulozne društvene norme. Smatram da treba da aktiviramo sve što nam je „suviše“ dato, budemo ono što jesmo i to u punom sjaju. Zašto bismo se predstavljale manjima nego što jesmo i zašto bismo pristajale na to?

 

Podeli to što imaš sa svetom

Neka budemo ako treba samopromoterke, da promovišemo i podržavamo kako sebe tako i jedna drugu, uzajamno se pomažemo šta god radile, da li se izražavale kreativno ili politički šta god. Bilo bi divno da postoji to žensko pleme koje će uvek biti uz nas, da nas razume i podstiče da rastemo, negujemo i zalivamo to naše žensko „suviše“. Pre svega verujući u sopstvenu vrednost i snagu, to je naš oslonac, da ne ućutkujemo ni sebe, ni naše ćerke, sestre, drugarice, tako što ćemo ih savetovati da se ne ističu, ne štrče jer vrede i nekome to može da zasmeta. Ne zakopavati sve što imamo u sebi već podeliti sa svetom. Poništavanje sebe u ime nekog ili nečeg društva/sistema ničemu ne vodi.

Osnažene žene je ono što nam je potrebno oduvek, a ne oslabljene i gurnute u ćošak.
Tako da sve što ne podržava osnaženu ženu, svima koji imaju problem sa našim „suviše“ i nismo im dovoljno dobre,
imam tri reči za njih zero fucks given!

……..

 

napisala Tijana Pavlović
ilustracija 

fusnote

[1] https://www.purpleclover.com/relationships/8361-pleasure-not-giving-damn/ prev. zadovoljstvo kad te nije briga više.

[2] Definicija: Zero fucks given: The inability to give even one fuck about someone or something, i.e. the situation in which one is unable to care.

 

[3] https://pescanik.net/sto-godina-feminizma/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *