fbpx

Perfekcionista se ne radja, perfekcionista se postaje

Perfekcionizam je po svoj prilici jedinstven oblik mazohizma. On ljude pretvara u robove uspeha – ali ih u isto vreme i fokusira na neuspeh, što rezultuje stanje doživotne sumnje i depresije. Danas, ovo ponašanje, čak ide dotle da izaziva unižavanje svakog uspeha.

 

Možemo sa pravom reći da je perfekcionizam zločin protiv čovečnosti. Pitate se zašto. Pa, dok je prilagođavanje karakteristika koja omogućava jedinki da opstane – perfekcionizam je karakteristika koja uzrokuje njeno rigidno ponašanje. Drugim rečima, ograničava ljude u trenutku kada ovaj moderni vrtlog života traži fleksibilnost i prihvatanje nedoumica; pravi od njih robove uspeha.

Ono što eksperti danas znaju o perfekcionistima je to da se perfekcionista ne rađa, već to postaje i to u glavnom u ranim godinama. Takodje znaju i da je ova anomalija u porastu. Prvi razlog je taj što se danas na decu vrši ogroman pritisak ka uspehu. Odnosno, roditelji se maksimalno trude da sebe ostvare kroz njih tako da taj pritisak ka ostvarenju, sam za sebe, deca vide kao kritiku za greške gde je kritiziranje u stvari sadržano u njemu. Perfekcionizam je takodje jedan vid roditeljske kontrole, a roditeljska kontrola potomstva je u novoj ekonomiji i globalnoj trgovini, veća no ikada, inače pojmovi vrlo nejasni za današnje roditelje.

“Ne razumem”, rekao mi je jedan zbunjeni student, koji je govorio u ime još njih petoro dok su sedeli za ručkom u manjem koledžu na severozapadu. “Moji roditelji su bili sasvim zadovoljni sa svojim trojkama i četvorkama, a od mene traže samo petice”. Ostali su se takođe složili sa njim. Današnji roditelji ne samo da su prezastupljeni u životima njihove dece oni čak traže i perfektnost od njih u školi.

Ako igde postoji detaljan opis za razvijanje psihološke iznurenosti, to je onda to. Perfekcionizam ulazi u svaku poru psihe i prožima ličnost. Sputava ljude da učestvuju u razmeni iskustava; takvi ljudi obično nikada ne saznaju šta zaista vole i ne uspeju da stvore sopstveni identitet. Perfekcionizam utiče na veselost i apsorbovanje znanja; ako ste stalno fokusirani na sopstvena dostignuća i na samoodbranu, niste u mogućnosti da se fokusirate na bilo koji zadatak. Ako uzmemo u obzir da je globalna trgovina nešto bez čega današnji svet ne funkcioniše, eto još jednog polja u kome za perfekcionizam nema mesta jer on negativno utiče na spremnost za rizikovanje i samim tim smanjuje kreativnost i inovaciju.

Ali tu nije kraj. On je vrlo ozbiljan izvor negativnih emocija. Oni koji su pod njegovim uticajem fokusiraju se samo na ono što žele da izbegnu – negativnu ocenu. Dakle, perfekcionizam uzima ulogu đačke knjižice; pravi od ljudi egocentrike isključivo zaposlene oko neprekidnog samoocenjivanja, osuđene na anksioznost I depresiju.

 

Na ovom polju neprikosloven je psiholog Rendi O. Frost, profesor na koledžu Smit. Njegova istraživanja u protekle dve decenije su pomogla u definisanju dimenzije perfekcionizma. Po njemu, perfekcionizam se prepoznaje u sledećim tvrdnjama:

“Ako neko uradi posao ili zadatak bolje od mene, ja sam onda potpuno podbacio na tom istom poslu ili zadatku”.

“Neki ljudi se mire sa nižim standardima, ja ne”.

“Moji roditelji od mene očekuju da sam u svemu najbolji”.

“Kao dete su me kažnjavali kada nisam davao perfektne rezultate”.

“Ja u glavnom kasnim sa poslovima jer stalno radim sve iznova”.

“Valjanost je veoma važna za mene”.

 

Svaka od ovih izjava sadrži aspekt perfekcionizma.

 

Briga oko grešaka: Perfekcionista je sklon da svoje greške poistovećuje sa neuspesima.

Visoki lični standardi: Perfekcionista ne postavlja samo visoke standarde već i pretrano naglašava važnost standarda vezanih za samoocenjivanje.

Očekivanja roditelja:Perfekcionisti su skloni da veruju da im roditelji postavljaju visoke ciljeve.

Roditeljska kritika: Perfekcionisti su svesni da su njihovi roditelji previše kritični.

Sumnja u uspeh: Perfekcionisti sumnjaju da su sposobni da obave zadatak.

Organizacija: Perfekcionisti su skloni naglašavanju reda.

 

Imati visoke standarde, samo po sebi ne znači odmah da je ta ličnost perfekcionista. Čini jednu od njihovih odlika ali nije i jedina. – Većina uspešnih ljudi postavlja sebi visoke standarde, objašnjava Frost, – oni teže osećanju zadovoljstva. Ono što život pretvara u kaznenu trku ka perfekciji graniči se sa trenutkom kada ljudi počinju da brinu oko grešaka.

Briga oko grešaka i sumnja u krajni ishod su preduslovi za perfekcionizam. Perfekcionisti se plaše da će njihove greške navesti druge da misle loše o njima; aspekt delovanja je siština viđenja njih samih. Njih proganja nesigurnost pri svakom završenom zadatku, što ih sprečava da bilo šta smatraju završenim. ”Ljudi ne smatraju uvek da su pogrešili,” objašnjava Frost, ”oni samo nisu potpuno sigurni; sumnjaju u kvalitet svojih postupaka”. Intolerancija nesigurnosti karakteriše obsesivno kompulzivnu poremećenost, a takođe i uopštava anksioznu poremećenost.

Međutim jedno je stremiti perfekcionizmu, a sasvim drugo je potreba za njim. ”Preterana zahtevnost i kritika roditelja izaziva veliki pritisak na decu da uspeju,” kaže Frost. ”Naša istraživanja su pokazala da upravo ove pojave dovode do perfekcionizma”. On može čak biti i nasledan na jedva primetan način. Postoji takođe i modelisan efekat, tako da roditelji koji su obsesivno zabrinuti oko grešaka u tom duhu i podižu svoju decu. I na kraju postoji interpersonalni efekat koji emituje autoritativna figura u životu deteta koja je preterano kritična i zahtevna.

Briga oko grešaka je refleksija onoga što Frost naziva srž perfekcionizma, neizrečena vera ili sumnja koja raste u umu deteta: ” Ja sam nekompetentan ili bezvredan”. To vodi ka hiperkriticizmu i rigidnoj privrženosti striktnim standardima delovanja u svim uslovima. To je element perfekcionizma koji je najviše povezan sa psihopatologiji. To se sve dešava jer je dete naučeno da je potvrda njegovog rada neizvesna.

Da bi se ustanovila uslovljena ljubav dovoljno je reći ” to je način na koji je čovekova sredina gradjena,” kaže Frost. ” Ako roditelji pokazuju entuzijazam samo ukoliko dete nešto postigne ili potroši mnogo vremena radeći na nečemu, onda je to, istina, neizrečena uslovljena ljubav, ali demonstrirana od strane sredine”.

Stremljenje ka perfekciji protivrečno je dečijim potrebama ka razvijanju. Ako se detetovo razumevanje njega samog svodi samo na dostignuća, lako dolazi na ideju da je dobro onoliko koliko ostvaruju. Uvučeni u svet postizanja tog nemogućeg ideala, perfekcije, oni postaju neotporni i usmereni samo na sebe.

 

”Postoji velika razlika između odličnog i perfektnog”, objašnjava Mirjam Aderholt, psiholoski instruktor na Dejvidson Komjuniti Koledžu u Leksingtonu, Severna Karolina i autor knjige Perfekcionizam: Šta je to loše u tome biti previše dobar? Biti odličan znači uživati u tome što radite, dobro se osećati kada nešto naučite i izgrađivati sigurnost u sebe. Perfektnost znači loše se osećati usle ocene za jedan stepen manje od najbolje i uvek pronalaženje grešaka bez obzira koliko vam dobro išlo. Dete ima sve petice i jednu četvorku, i sve mu je jasno kada vidi podignutu obrvu roditelja.

Međutim pravi subverzivni aspekt perfekcionizma je taj da ljude vodi ka prikrivanju njihovih grešaka. Na žalost, ta strategija sprečava osobu da dobije povratnu vezu koja u isto vreme i potvrđuje vrednosti grešaka i afirmiše vrednost samoga sebe – neostavljajući prostora za opravdanu sumnju da vrednost zavisi od perfektnog delovanja. Potreba za prikrivanjem grešaka na kraju tera ljude da izbegavaju situacije u kojima su skloni greškama. To se najbolje vidi u primeru sportaša koji dostignu određeni nivo uspeha, a zatim u potpunosti napuštaju taj spor.

Frost se takođe bavio sposobnostima u pisanju kod studenata. ” Došli smo do zaključka da oni koji su veoma vodili računa u greškama su zapravo lošije uradili test. Ljudi uče da pišu tako što svoj rad pokazuju drugima i slušaju kritike. Perfekcionisti izbegavaju da se njihov rad ocenjuje. Takođe i izbegavaju kurseve u kojima se podrazumeva razmenjivanje testova. Oni nisu razvili svoje sposobnosti pisanja zbog toga što sebe ne izlažu pravom okruženju”. Tako pritisci perfekcionizma onemogućavaju te ljude da razvijaju svoje socijalne sposobnosti i emocije, jednom rečju regulativne sposobnosti, koje im koriste pri snalaženju u životu.

Perfekcionizam je samoponištavanje i u mnogim drugim situacijama. Neprekidna briga oko grešaka zapravo podriva dostignuća. Kanadski psiholozi Gordon Flet i Pol Hjuit ispitivali su slabljenje efekata na sportistima koji su bili opsednuti perfektnim rezultatima. Oni su otkrili ”perfektni paradoks”. ”I ako izvesni sportovi traže od sportista da postižu perfektne rezultate, njihova konstantna težnja ka tome u stvari im samo podriva performanse”. Preokupacija oko perfrktnosti takođe podriva performanse pri kognitivno baziranom akademskom radu kao što je matematika, posebno među najboljim studentima koji imaju superioran kapacitet radne memorije. Takvi studenti su najčešće podobni da posustanu pod pritiskom što inače razjeda njihov memorijski kapacitet.

 

Kontrola preemotivnosti

 Na velikoj šemi pojmova, perfekcionizam je nametljiva forma roditeljstva koja stremi ka kontroli psihološkog sveta deteta. Postavlja se pitanje odakle potiče ta psihološka kontrola? Na lovenskom katoličkom Univerzitetu u Belgiji, razvojni psiholog Luk Gosens i njegove kolege su identifikovali dva jasna izvora psihološke kontrole. Jedan je roditeljski perfekcionizam ili preterana briga oko grešaka. Roditelji cene svoju decu samo ako su visoki standardi postignuti. Koristeći skrivenu – indirektnu tehniku – čežnju, strateško ćutanje, podignuta obrva – roditelji perfekcionisti pribegavaju psihološkoj kontroli dece, koja potom postaju samokritična.

Sledeći izvor kontrole je roditeljska separativna brižnost. Odrasli su previše vezani za decu i brinu oko njihove rastuće autonomije, stalni razvoj deteta sadrži u sebi pretnju od emotivnog gubitka i napuštanja od strane roditelja. Takav osećaj krivice kod deteta izaziva želju da ostanu vezana za roditelje. Roditelji pribegavaju tome da drže decu zavisnim od njih, a u stvari njihov međusobni odnos nije ispunjen.

Bilo da su uznemireni zbog straha, zbog mogućnosti gubitka ili zbog potrebe za statusom, roditelji koji pribegavaju psihološkoj kontroli prvenstveno se fokusiraju na sopstvene potrebe, a ne na potrebe razoja svoje dece.

Sanja Luter uopšte nije bila pripremljena za otkriće do koga je došla u vezi sa pritiskom koji se danas vrši nad decom. Deca iz viših klasa čiji su roditelji visoko obrazovani, suočavaju se sa istim problemima kao i deca iz nižih klasa, a u nekim slučajevima i sa većim. Luterova je pratila izvor njihovih problema. Prvo i najvažnije je pritisak na dostignuća. ”Deca sa visokim nivoom stremljenja ka perfekcionizmu, inače deca koja neuspeh u radu smatraju ličnim neuspehom, pate od depresije i anksioznosti, kao i deca čiji roditelji reaguju samo na njihova dostignuća, a ne na njihov lični karakter”

Ključna tačka u svemu ovome je ta da su mladi pod velikim pritiskom dostignuća upravo zbog toga što će se suočiti sa roditeljskim kriticizmom. Takođe smatraju da ako ne postignu visoke standarde to će ozbiljno ugroziti njihov individualni status kod roditelja.

Stremljenje ka perfekcionizmu predstavlja visoku cenu koju deca plaćaju. Ono što je najveći problem kod perfekcionizma je taj da stiču utisak da u njemu leži uspeh u životu. U tom svetlu uspeh manje zavisi od toga da se sve uradi kako treba nego kako se suočiti sa greškama. Ovde, kreativnost, strast i istrajnost dolaze do izražaja. U realnom svetu ljudi ne postaju moćni zato što ih je neko gurao da budu perfekcionisti već dopuštanjem da budu strastveni sa onim što obuzima njihovo interesovanje.

Da ironija bude veća, upravo su deca iz radničke klase, klase koja sačinjava doseljenike u Ameriku, što je činilo svako peto dete u 2006-oj, imala najprivilegovaniju poziciju. Uz roditelje koji su jedva govorili engleski i imali malo znanja o tome kako se funkcioniše u novom sistemu, nije imao ko da ih gura napred. Bili su prisiljeni da se sami snalaze.

U razgovoru sa ženom, predsednikom jedne kompanije, saznao sam da je pri svakom zapošljavanju mladih gledala da to budu upravo oni iz prve generacije doseljenika. Oni su bili obavešteni, vredni i odlično su rešavali probleme. Mladi koje je zapošljavala, a čiji su roditelji jedva pričali engleski, morali su sami da nauče kako da se probijaju kroz život i nisu mogli da se oslanjaju na roditelje, a što je sve ukupno na kraju predstavljalo njihovu prednost nad decom kojoj je sve pruženo u životu.

Upućivanje dece težnji ka perfekcionizmu znači zarobljavati ih u iluziji. Kao što anoreksičari očajnički žele da budu još mršaviji, perfekcionisti sve više uništavaju svoju ličnost. Među mnogim paradoksima perfekcionizma postoji još jedan, a to je konačna destrukcija ličnosti žrtvovanjem kompletne psihe.

 

Teško je pustiti nekog ili nešto da ode

Perfekcionisti strepe da ako se odreknu perfekcionizma neće više ni u čemu biti dobri. A zapravo perfekcionizam šteti svakom delovanju. Najgora stvar u vezi ovoga, kaže Rendi Frost, je verovanje da ako se nešto ne uradi dobro onda je osoba bezkorisna. Moguće je osloboditi se takvog razmišljanja.

  • Prvo, gledajte film ili zalazak sunca ili se uključite u neku aktivnost koja ne podrazumeva vašu težnju ka perfekcionizmu. Obratite pažnju koliko vam to donosi uživanja.
  • Potom uključite se u neku aktivnost, na primer, tenis, što je subjekat vašeg perfekcionizma. Koliko ste u tome uživali?
  • Pitajte sebe: Znači promašio sam poen, šta to znači za moje pouzdanje?
  • Primenite ove primere na sve vaše aktivnosti i postavite sebi pitanje da li je vaš perfekcionizam vredan tog zadatka?
  • Sada morate da eksperimentišete sa različitim načinom ocenjivanja vas i vaših izvođenja. To ćete uraditi tako što ćete na primer namerno izgubiti poen u tenisu.
  • Pitajte se: Da li vaš protivnik ima loše mišljenje o vama? Da li publika ima loše mišljenje o vama? Ako protivnik napravi grešku, da li vi onda imate loše mišljenje o njemu?
  • Igrajte tenis i skoncentrišite se samo na pokrete vašeg tela. Da li ste tada više uživali u poenu?
  • Razumite prirodu greške. One su te od kojih učimo, a ne od uspeha.
  • Gledajte na propuste kao na informacije, a ne kao na statične ishode. To je signal da treba da pokušamo nešto drugo, još jedna šansa da naučimo.

 

 

Kako kritikovati

Velika stavka koja utiče na moć opažanja roditeljskog odnosa je kritikovanje. Kritikovanje podrazumeva da je odobravanje uslovljeno postizanjem dobrih rezultata. Ono što je destruktivno je prestanak odobravanja pokazivanjem ljutnje kada dete uradi nešto loše.

  • Nikada ne recite deci da je drugo mesto nedovoljno dobro. Ako osetite razočarenje, konstruktivno mu to pokažite. Njega pitajte da oceni svoj rad: ”Da li si ti zadovoljan time?” ”Zašto?” ”Šta si iz ovoga naučio?” ”Šta ćeš sledeći put uraditi drugačije?”
  • Pitajte dete šta mi je potrebno da bi bilo zadovoljno sobom. Možda je vašem detetu potrebno više sna ili da nauči šta su prioriteti.
  • Ponudite verbalnu ili praktičnu pomoć. Saosećajte se sa vašim detetom: ”Ovo je baš teško, zar ne?”
  • Ako je dete ostavilo učenje za poslednji dan i zbog toga dobilo lošu ocenu nemojte naglašavati: ”Eto, rekao sam ti”. Umesto toga podstaknite ga da samo sagleda svoj propust: ”Nije ti baš drago zbog loše ocene, zar ne?” Pitajte ga: ”Šta ćeš sledeći put da uradiš da bi dobio dobru ocenu?”

 

 

Kako pohvaliti

Pohvala upućena na loš način može pojačati potrebu za perfektnošću.

  • Nagradite rad i trud, a ne talenat i sam proizvod. Rad i trud si činioci ka uspehu.
  • Kada dete dobije odličnu ocenu pokušajte da ne kažete: ”Ti si brilijantan”. Umesto toga recite ”Odlično razmišljaš”. Budite konkretni ”Dobro si povezao X sa Y”. Ili postavite pitanje koje fokusira pažnju na razmišljanje ”Šta te je zainteresovalo za ovaj predmet?” ako hvalite dečiju inteligenciju, a oni potom negde zaribaju, oni onda misle da više nisu pametni i tako gube interesovanje za učenjem. Deca kod kojih je hvaljen trud lakše se nose sa poteškoćama.
  • Ključ mentalnog ydravlja je takođe jedna od beneficija hvaljenja truda. Mozaj je napravljen tako da generiše pozitivne stavove, a negativne odbacuje dok se trudi da dođe do razumnih ciljeva.
  • Ne nagrađujte materijalno dostignuća vaše dece. Umesto toga čestitajte mu. Pitajte usled čega je sve tako dobro ispalo i čemu pripisuje uspeh. Svaki roditelj želi da dete razume tačno koji se trud isplati u kojoj situaciji. Neprikladno nagrađivanje ubija unutrašnju motivaciju i pretvara aktivnost u inspiraciju – ubijanje rada.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *