fbpx

Kako se nositi sa tugom?

Pitanje je svih onih koji su se ikada rvali s njom. Kako opisati tugu kad te zahvati taj neopisiv bol usled gubitka nekog svog voljenog, ili žalost za nečim/nekim? Nije lako opisati tu moćnu silu i to svoje stanje kad se nađeš u vrtlogu tuge. Ona te zapljusne svom snagom i uvek bez upozorenja, praktično dok shvatiš šta te je snašlo , ti si već uveliko zahvaćen celim svojim bićem tom supersilom, protiv koje ne vredi da se boriš, to je zaista kao borba s vetrenjačama.

Tuga te tera da priznaš njeno postojanje u sebi, da joj odaš počast, da joj se prepustiš, i za naše najbolje dobro bi bilo da je u potpunosti osetimo i proživimo. Jer što više negiramo i potiskujemo tugu svesno ili nesvesno, moramo se pripremiti na sve veći , snažniji i učestaliji talas, ona neće nestati tako što je mi ignorišemo.

Jeste li spremni za ludu vožnju?

Talas tuge je nepredvidljiv, dolazi nepozvan, zapljusne te svom silinom, zalepi za zid i onda te rastavi na hiljadu komadića koje kasnije kao posle brodoloma, sastavljaš se deo po deo. Taj dolazak sebi ume da bude mučan i dugotrajan proces. Zato toplo preporučujem da kad vam tuga bane na vrata prihvatite je oberučke, uzviknete: dobar dan, tugo![1] i upustite se bez dvoumljenja na surfovanje tog moćnog talasa koji istina, ne zna se kuda te vodi, neizvesno je u kom pravcu te nosi, nema rasporeda vožnje, niti pravila. Vožnja je puna nepredvidljivih zaokreta i preokreta, juriš munjevitom brzinom i usput se dobrano izubijaš i ulubiš. Sve u svemu pripremite se da vas razvali svom silinom.

Nakon šest meseci povodom gubitka Raje, svoje velike ljubavi, srodne duše i prijateljice, Elizabet Gilbert se s tim u vezi oglasila na svom Instagramu[2]. U tom kratkom obraćanju svojim čitaocima opisuje šta je ona naučila na temu tuge i kako se nosi s njom. Nalete tuge doživljava kao posete cunamija. U momentu kada je izašao njen tekst i sama sam bila pod naletom jednog takvog cunamija, i kako ništa nije slučajno tako i ovaj tajming je bio „savršen“. Njen tekst, istovremeno lekovit i bolan, osetila sam direktno u predelu solarnog pleksusa. Oh, sestra Liz udara pravo u centar kao obično.

Potom nastavlja snažnim rečima koje su mi odzvanjale dva dana u ušima i stomaku. Naučila je kako kaže: da je tuga energetska sila koja ne može biti kontrolisana niti predvidljiva. Dolazi i odlazi po svom rasporedu i nahođenju. Tuga se ne potčinjava našim planovima ili željama. Tuga nam radi šta god ona poželi i kad to poželi. U tom pogledu tuga po njoj ima puno toga zajedničkog s ljubavlju. Jedini način kako se nosim s tugom ili kako izlazim na kraj s njom je isti onaj način kako to činim s ljubavlju , tako što se ne nosim i ne izlazim, I dodaje da jedino što joj preostaje je da se pokloni toj moćnoj sili u potpunoj poniznosti.

 

Ono kroz šta ona prolazi poznato je manje-više svima nama. Svi smo mi u nekom trenutku u životu osetili bol i tugu povodom gubitka nekoga, nečega…Reklo bi se da smo mi na ovom podneblju „eksperti“ za tugu i bol. Naša turbulentna istorija govori u prilog tome. Ratovi, haos, strahote i enormni gubici, ožiljci koji nastaju kao posledica svega proživljenog, sve to kada se skupi bude previše za naše napaćene duše. Sa isuviše bola kako ličnog, tako i kolektivnog je moralo nekako da se rukuje i izlazi na kraj, čisto da bi se opstalo i fizički i psihički. I zato što pre budemo spremni da se suočimo s tugom i bolom pre ćemo doći k sebi. Zvuči tako jednostavno, ali nimalo nije. Kad smo voljni da proživimo tugu, damo sebi dozvolu i pristanak da se pustimo da nas taj moćni talas ponese i odnese u nepoznatom pravcu, tek onda ćemo biti u stanju da se presaberemo, oporavimo i nastavimo dalje.

Suočavanje s tugom je neizbežno ukoliko želimo oporavak. Ona neće nestati i ne možemo je izbeći, ma koliko se trudili. Gilbert nas podseća da je tuga šansa da se poklonimo svemu što je veće od nas samih, i da na tugu ne gledamo kao na prepreku.

 

Prihvatanje tuge je veliki korak ka isceljenju. Većina nas nije ni svesna koliku tugu nosi u sebi dok se ne desi neki okidač pa nas odalami svom snagom. Tuga ima dosta sličnosti i sa strahom, na isti način snažno obuzima, ume da blokira i parališe.

Bitno je da osvestimo tugu za početak kao neizostavnu pojavu u životu i da se neopiremo kad nas zadesi i damo sebi vremena i prostor da odbolujemo svoje gubitke.

Naravno da nije lako prepustiti se tom cunamiju nad kojim nemamo apsolutno nikakvu kontrolu. Ljudska bića ne vole kad nemaju kontrolu nad stvarima u životu, emocijama… hvata nas panika, prestravljeni smo. I tada pružamo otpor, negiramo, guramo pod tepih, potiskujemo tugu u nadi da će proći. Neće. U onom momentu kad to konačno shvatimo i prepustimo joj se, stvari nekako lakše idu. Nismo više u otporu, ne rvamo se bespotrebno, ne trošimo uzalud energiju.

Istina je da ne postoji neki univerzalan lek ili recept kako izaći na kraj s tugom, kako se nositi s njom. Ne postoji mapa ili alatke koje bi nam poslužile i olakšale taj proces, a tugovanje jeste proces, ume da potraje. Isto tako svako od nas tuguje na svoj način.

„Gubitak izaziva različite psihološke procese, svesne i nesvesne. Procesi izazvani gubitkom nazivaju se »žalost«. Žalost je proces koji se tiče svih nas, bilo da čovek može sa njom da izađe na kraj, bilo da se zaustavi na pola puta, bilo da ostane blokiran, ili da čak i ne prepozna potrebu za tim. »Zdrava žalost« je uspeli pokušaj pojedinca da prihvati promenu u svom spoljašnjem okruženju tako što menja unutrašnju prezentaciju svog sveta, reorganizuje se i preorjentiše svoje naklonosti i vezanosti.

Veliki broj psiholoških sila je na delu za vreme procesa žaljenja. U psihološkoj teoriji i praksi navodi se pet faza u procesu žaljenja za umrlim:

Faza I: »Udar žalosti« – Ovu fazu karakteriše ukočenost, šok, neverica, konfuzija, nemir, doživljaj nerealnosti, neprihvatanje, regresija i bespomoćnost, »stanje alarma«, može biti prekidana izlivom očajanja ili ekstremnog besa.

Faza II: Svesnost o gubitku – Karakteriše je strah zbog odvajanja, konflikti, impulsivno reagovanje, prolongirani stres, traganje za izgubljenom osobom.

Faza III: »Hibernacija« – Ovu fazu karakteriše osećanje bespomoćnosti, beznadežnost, smanjena socijalna podrška. Ovo je najteži period cijelog procesa žaljenja, nalik teškoj depresiji. Ovoj fazi mogu slediti ili ozdravljenje ili psihopatološko reagovanje.

Faza IV: Ozdravljenje i tačka preokreta: Osobe u ovoj fazi preuzimaju kontrolu, restruktuiraju identitet, prihvataju kognitivno i emotivno gubitak, menjaju pogled na svet kako bi se prilagodili realnoj situaciji. 

Faza V: Obnova- Ovu fazu odlikuje nova samosvesnost, prihvatanje odgovornosti, učenje da se živi bez umrlog.“[3]

 

Tuga nije linearna

Iako je poželjno biti upoznat sa svim ovim fazama tugovanja, ipak tuga kao moćno energetsko polje nije linearna i ne kreće se gore navedenim ili bilo kojim hronološkim redom.

Znajući ove faze kao i prepoznavanje istih, sigurno nam može pomoći da donekle olakšamo taj proces, ali nema ’sigurice’ i plana u procesu tugovanja, koga ukoliko se striktno pridržavamo brže i lakše će proći. Tuga te nosi svojevoljno kud poželi, a mi možemo da preskačemo iz jedne u drugu fazu zadržavamo se onoliko koliko moramo ili nam je potrebno, ali shvatimo da nema red vožnje i pravila. Kad nas dohvati taj snažni talas, ja to doživljavam više kao ludu vožnju u luna parku, rollercoaster nad kojim naravno da nemamo kontrolu, suludo je i pokušavati to kontrolisati, unapred izgubljena bitka. Kad te provoza ta moćna sila, bićemo svojski premlaćeni i slomljeni pod tolikom njenom težinom, a onda joj se i poklonimo kako kaže Gilbert. Potom sledi olakšanje. Protutnjala je kroz nas, dozvolili smo joj, nismo se opirali, sve onako raščupani, izgrebani i poderani od lude vožnje, ali ne mari, jer smo hrabro sve to izdržali, polako se uspravljamo, stajemo na noge opet i možemo da nastavimo dalje lagano, korak po korak.

 

Bez diskriminacije u bolu

Iako se maltene svi u nekom trenutku očaja zapitamo zašto baš ja ili zašto baš mene ovo da zadesi, ono što sam shvatila rvajući se sa sopstvenom tugom, da gubitak nikoga ne diskriminiše. Ne postoji grupa ljudi koji na njega imaju nešto kao „ekskluzivno pravo“ . Niko nije pošteđen toga, pre ili kasnije svi okusimo neki gubitak, manji ili veći, jer tuga kao i radost je sastavni deo života, i ukoliko živimo i dovoljno dugo volimo, tugovaćemo, to je jednostavno tako.

 

I to će proći.

Da se ne zavaravamo, neće. Vreme leči sve i to će proći ne važi ovde. Iz prostog razloga jer je nemoguće zaboraviti voljene naše koje smo izgubili i da nas to prođe. Bili to članovi porodice, prijatelji, ljubavi, kućni ljubimci… Kao ljubav, tako ni tuga za voljenima ne prolazi, bez obzira koliko ih dugo nema u ovoj fizičkoj dimenziji. Smrt po svemu sudeći ne ubija ljubav, ona je neuništiva, večna i neprolazna. Zato ljubav i tuga imaju puno toga zajedničkog. Mogu da menjaju oblik s vremenom i intenzitet bola možda nije isti, ali taj nedostatak voljene osobe zauvek osećamo. Zaboraviti na gubitak voljene osobe nije realno. Gubitak majke u mom slučaju je zauvek načinio jednu prazninu u mom životu koju je nemoguće ispuniti drugom majkom, tako nešto ne postoji, nešto poput adekvatne zamene za takav gubitak. Tuga za njom je večna kao i ljubav prema njoj. Kako godine odmiču rekla bih da nekako više tiho tugujemo za dragim osobama kojih više nema jer ih i dalje volimo i nedostaju nam.

Meni je od velike pomoći bila muzika i ples. Generalno bilo koja fizička aktivnost dobro dođe u procesu tugovanja. Te teške emocije su smeštene u našem telu i ukoliko se ne pokrenemo kao da ostaju zarobljene u nama i mi u tom bolu. Nekako kroz pokret tuga lakše protutnji kroz nas i svakako mnogo bolje se osećamo posle. To sam intuitivno osetila da ukoliko se pokrenem kroz ’suze i znoj’ uslediće oslobođenje i olakšanje, i tako je i bilo. Sve je povezano um, telo, duh, tako da preporučujem od srca muziku, ples ili neku fizičku aktivnost koja vam prija i pomaže da se osetite bolje bilo to trčanje, šetnja, plivanje, vožnja bicikla itd.

Iz ličnog iskustva mogu reći da ljubav kao i tuga ne prestaju za voljenima, ali dobra vest je da s vremenom naučimo s tim da živimo, zdravo se nosimo i normalno funkcionišemo.

…..

Napisala i kroz proces tuge prolazila Tijana Mišić Pavlović
photo credits Unsplash

fusnote:

[1] Istoimeni roman Fransoaz Sagan, 1954.

[2] https://www.instagram.com/p/Bjr8FFTDS3j/?hl=en&taken-by=elizabeth_gilbert_writer

[3] http://www.zenasamja.me/zdravlje/462/gubici-specificnost-procesa-zaljenja

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *