fbpx

Yoga stresa

Kako je moguće da u avionima nikad ne rade mikrofoni koje koriste stjuardese? Mislim, ajde ti veruj u tehničku ispravnost aviona kad im to govno stalno prekida pa čuješ: „Dragi…….nici, dobrodoš….… na let za….. vaš kapetan je Vlad…..… ić i zajedno s pos…“.

To sam hteo da pitam Ines dok smo se ukrcavali, ali je ona već jurila posadu kako bi proverila da su registrovali njen zahtev za vegetarijanski obrok.

„Debelo smo platili kartu, bolje da odmah proverim da ne bude posle: ‘Pork or chicken?’, pa mi na moje ’Vegetarian’ daju jabuku. An apple is not a meal“, dodaje, te sedamo na svoja mesta.

Još mi je u ušima odzvanjalo njeno Vedžeteeeeeeeeerian, kad su nas ponudili pićem. Vegetarijanka je ljubazno zatražila dva dupla džina, pa se okrenula i pitala: „’Oćeš ti neku cugu?“

Nisam baš ovako zamišljao polazak u Indiju. Više zvuči kao nadrkana šoping-vikend-tura u Beč. Ne samo da se ne osećam spremno za Indiju, nego nisam ni za taj Beč. Odzvanjaju mi citati iz jogičkih knjiga koji podvlače da od sebe ne možeš pobeći, ali, ipak, verujem da će se na ovom putu nešto promeniti.

Ines, joga učiteljica iz Zagreba i moja saputnica, koju gotovo i ne poznajem, već mi ne prija. Kasnije ću shvatiti da nije svaka joga učiteljica mir, ljubav, vera i nada, već ih u tom svetu ima i samo radi fiskulture.

Sam si izabrao, neka te sad. Teško da ćeš s ovom da ćutiš u nekom hramu i nađeš svetlost po koju si pošao. Ma, mogu i sam kod Ame u ašram, da se grlimo, ubeđujem sebe. Izguglaću gde je tačno kad stignemo, pa idem… Šta me briga. Zamišljam osmeh sve vreme, onaj koji mi se smakao s lica, ima već godina.

Upoznao sam je u januaru na joga seminaru a, evo, već u martu smo u avionu za Gou, prvu stanicu našeg putešestvija po Indiji. Ideja da se pustim u celu ovu avanturu bez ikakvog plana i s nepoznatom osobom ne zvuči tako dobro kao one pijane večeri kad smo online kupili karte.

– Ići ćemo i vozom tamo, čula sam da su prizori nestvarni!
– Polako, raspitaćemo se.
– Ma, nećemo da slušamo nikoga. Ovi što su bili… Samo se prave pametni.
– Ništa ne planiramo, nego…
– Spontano!!!
– Tako, bre! Jednom u životu nešto bez plana.
– Ali, brate, Indija!
– Pa, šta?! Ako je Indija nije Mars!
– Hoću da probam ajurvedu i tantru, i da mi odrede došu kako bih znala koja mi hrana prija.
– Ja ću i govno svoje da pojedem ako treba tamo, samo da opet osetim radost.

*

Nema mi pasoša! Neko me je pokrao! Help! Help! Cika na engleskom dolazi i do mog pisoara. Brže-bolje istrčavam iz WC-a na aerodromu i vidim Ines kako se panično vrti ukrug. Pored nje, na podu, plastična kesa. U nju je gurnula putovnicu kad smo izlazili iz aviona, ali je to izgleda zaboravila.

„Ajde se malo obuzdaj! Samo se ti čuješ na celom aerodromu. Vreme je da se utišamo, stigli smo“. Zvučim kao ćale, a to nikad nije dobro.

Welcome to Goa!
Taksista nam govori da u Indiji ima svega – i joge, i raznih festivala, i hašiša – samo je pitanje ko je po šta došao. Ines, željna svega i u četrdesetoj, odgovara: „All, all“, te se okreće ka meni i kaže: „Moraš me obuzdati kad je riječ o trošenju novca“.

Sleteli smo usred noći, pa smo i na prvu destinaciju, Arambol, stigli dok je još bio mrak. Srećom, radi lokalna prodavnica, te sedamo ispred, na rance, uzimamo pivo i nazdravljamo! Sat kasnije će svanuti, a mi pijani, s novim drugarima Bonijem i Hasanom, koji su obećali da će nas ujutru odvesti do smeštaja. Saznajemo da je noćas bila ogromna proslava poslednjeg dana festivala Holi (fuck!), i da ne pamte kad je bilo toliko dobro.

„E, jebiga baš, ispušili smo za Holi“, ravnodušno je prihvatila Ines. Boni nam priča da je radio nakit za Aleksandra Mekvina, ali ga nikad nisu platili, a Hasan da mu je bivša devojka trenutno u vezi s Majkom Tajsonom. Shvatam da je nedelja, sedam ujutru, i da smo pijani s lokalnim, još pijanijim vucibatinama. Pitam ih šta zapravo rade ovde, a Hasan mi pokazuje nadograđenu šupu na već postojećoj šupi preko puta prodavnice.„To je naš poker klub, imamo biznis“.

„Ma, tako je, jeb’o Mekvina, poker u Indiji je budućnost“, šalim se s njim.

Vreme je da pronađemo Little Indian village, naš dom u Arambolu za narednih nedelju dana. Normalno, izabrali smo autentični smeštaj, nećemo hotel i klimu, već da osetimo sve kako treba – pa mi smo jogini!

„Divna nam je ova kućica od pruća i marama“, govori Ines dok nam Soni, vlasnik, pokazuje sobu.

„A, izvini, gde ćemo ovde srati?“, prvo je pitanje nakon što ostajemo sami. Gledam oko sebe i pitam se isto, pa vidim raširenu maramu u uglu sobe.

„Vidi šta je iza“.
Odlazi, pomiče maramu i izgovara: „Eto nam odgovora!“.

Vlasnik pansiona, Soni, nudi nas čajem dobrodošlice. Ines mi u prolazu kaže: „Aj ti ako ti je ćeif, ne mogu više s kojekakvima da pijem. Pružiću se malo na onaj kamen od kreveta“.

Sedam u turski sed pored Sonija, spreman da počnem da upijam Indiju. Tu je i Pili, pas koji ga prati u stopu. Govori mi kako je Indija čudesna. Putovao je mnogo i kaže da je sve što u životu zna – naučio, da ništa nije smislio. I kaže još, dok pijuckamo čaj, da je vrlo bitno da sami krčimo svoj put, a ne da neko drugi to čini za nas. Pijuckam onaj čaj, tamo u Indiji, i dalje nesvestan da ću spavati pod vedrim nebom, i mislim se: Ima boga, vidiš kakvo je čudo ova Indija, mudrost sama dolazi do mene. Vratiću se kući ko nov čovek! Pitam ga je li srećan, a on kaže: „Nabavi životinju“, pokazujući na usnulog Pilija.

„Kad vidim njega, znam da sam i ja tu negde“, dodaje.

*

Ulicom koja vodi do plaže prelivale su se najintenzivnije boje – šareni sariji, nepoznato jarkoljubičasto i narandžasto voće, mirišljavi štapići u prahu, štandovi, kuće… Sve je veselo i živo, kao naša realnost pojačana na kub. Tom vidokrugu dodajem i veliki promet krava koje šetaju, obuće ispred svake prodavnice, te meni prezanimljivo hodanje po pločicama supermarketa bosih nogu. Od svoje saputnice, dok čekamo red na kasi, čujem: „Otići će mi jajnici ovde“ i besnim jer i dalje ne umem da ućutkam taj glas u svojoj glavi. Od svega što ovde vidim prvi put u životu, moj fokus je i dalje na njoj. Prizivam razgovor sa Sonijem, te opet počinjem da upijam ovde i sada, sve boje i mirise na ulici, kad evo nam poznatog glasa: „Ajme, Isuse, kak sam bijela! Ja ne idem doma dok ne dobijem bojicu“.

Na plaži opet pokušavam da se opustim. Teško je jer je plaža – ružna. U more se ne sme, to su nam odmah rekli, a boja peska je nekako čudna, pa cela plaža izgleda kao da je na naftnoj bušotini. Barem je tih dana tako bilo. Često pomislim kako je naš doživljaj nekog mesta u jakoj vezi sa raspoloženjem i društvom. Možda mi je zato Goa i do danas ostala u pamćenju kao destinacija na koju se ne bih vratio. Shvatam da odbrojavam koliko nam je ukupno dana još ostalo, svestan ideje da možda postoji šansa da je ceo ovaj put kurac. Treba mi mali guru za saputnika, a ne ova nedojebana glupača, čujem sebe, te se dodatno smorim odvratnošću sopstvenih misli, i to ovde, u Indiji, gde je sve oko nas sveto, ili se bar tako govori. Ne znam osobu koja je bila u Indiji da je došla nesrećna, svi se vraćaju prepuni utisaka, mira, svi su kao nešto osetili, shvatili.

Nisam ovo ovako zamišljao.

Plaža je, zapravo, tokom dana mesto trgovine. Lokalne devojke i žene prodaju marame, nakit, nude tetoviranje kanom, i tako ceo dan, ukrug. Julia, prodavačica marama, tog dana nas je pozdravila ukupno pet puta. „Hello! I am Julia“. Ines je prvi put pogledala marame i nezainteresovano rekla „Later“, jer se s drugom grupom lokalnih trgovkinja dogovarala oko mnogo ozbiljnije ponude – depilacije koncem. Pola nogu hiljadu, cele noge, i prepone, dve hiljade rupija.

„Promise me?“, upitala je Julia gledajući je pravo u oči, ali je Inesina energija bila usmerena na cenjkanje, pa je samo dodala: „Yes, yes“.

Dogovor je pao, devojke stavljaju konac među zube i počinju da mrdaju glavama napred-nazad, te tako, valjda, čupaju dlake. Odmah pomišljam da je dogovorila i prepone, pa me zanima kako će to izgledati malo kasnije kad dođu do tog dela tela, tu na gradskoj plaži. U Indiji.

„Kako se zovete?“, pitam ih.
Rosa, Dojna i treća, najsitnija, neće da kaže ime.
„Ona se stidi“, dobacuje Rosa, nijednog trenutka ne prekidajući pokret glavom, s koncem među zubima
„Hoće one tebi tako i prepone?“, pitam Ines koja čita knjigu. Diva usred zabiti!
„Platila sam, normalno da hoće“, odgovara nezainteresovano.

Budi prisutan, budi prisutan, ponavljam sebi i vraćam misli ka Rosi. Ima šesnaest godina i pokazuje mi sve minđuše koje ima na telu. Na prstu na nozi nosi verenički prsten, a za svadbu je dobila ogrlicu i veliku minđušu za nos. Ona je, kao i bindu, ukras na trećem oku, znak da je udata. Velike minđuše su, takođe, dokaz da je žena udata. Posle sam se pravio važan znanjem kad sam na ulici uočavao da sve žene, bez obzira na stalež, imaju velike minđuše, bindu i prsten na nozi, dok devojčice ne nose nikakav nakit.

Sve to moja putna prijateljica nije primetila jer je čitala knjigu, a posle kukala kako ima podlive i kako je preplatila uslugu.

„Dve hiljade rupija za šta? Pa vidi, pola noge su mi promašile!“, kukala je dok smo pakovali peškire i kretali nazad. Baš u tom trenutku besa, nailazi i Julija.

„Hey, you promised!“, viče izdaleka.
„Go away!“, sikće Ines.Hoću da sve ovo ne postoji, u Indiji sam.
„But, you promised“, ponavlja Julija.Beži, ženo, ako boga znaš mislim se, ako poludlakava reši, sve će nas sad pobiti.

Oko nogu mi se mota mačka, pa se malo mazimo, dok joj ja tepam. Kako je neobično što životinje uvek dozivamo svojim jezikom, bez obzira na to na kom smo kontinentu. S ljudima u stranoj zemlji govorimo na engleskom, sa životinjama na maternjem jeziku.

„Ajme, Isuse, kak sam izgorila!“, prekida mi misao saputnica, pokazujući kažiprstom bele tragove po upaljenoj koži.

*

Naredne dane, manje-više, provodimo kao klasični turisti na plaži, masažama, lokalnim pijacama. Ines je u dva dana stigla da isproba čak tri različite masaže, tvrdeći da naredna mora biti bolja od prošle. Gledala je na internetu i te masaže koje Indusi rade su baš moćne, ali ona nema utisak da ih ovde znaju raditi. Tako je, dok smo zajedno bili na ajurvedskoj masaži, sto do stola, sve vreme pridikovala maserki, da bi mi kasnije rekla: „Ma, ova ne zna osnovnu anatomiju. Htela sam napraviti ajurvedu, a ne ovo. Sve vreme me masira nadole, a i moja Doris u Zagrebu zna da krv treba da teraš ka glavi!“.

Uveče je pročitala da se na ovoj masaži masira u smeru rasta dlake, pa je teške volje priznala da je maserka bar to dobro uradila.

U četvrtak ju je zadesila dijareja, pa sam na plažu odlazio sam, dok je Soni negovao Ines čajevima.

„Povraćanje je čišćenje“, podseća Soni. „Rekla si mi i da te boli koleno – to je strah. Naše telo je pametno, samo ga treba slušati“.

U petak je već bila bez snage, da bi u subotu bleda, tužna i ispijena briznula u plač. Prvobitni plan bio je da na sledeću destinaciju, Koči, krenemo u nedelju.

„Ovakva neću moći da letim tri sata“, kukala je Soniju, a on nam je spremio prirodne mešavine koje će joj zatvoriti creva i osigurati da stignemo bez problema. Pozdravio nas je uz reči: „Prvo treba da prihvatiš, a onda da se boriš“.

*

„Nije fer“, šapuće mi dok se smeštamo u hotel u Kočiju. Poučeni iskustvom, sada smo rezervisali hotel sa pravim toaletom, klima-uređajem, pravim krevetom i zavesama.

„Zašto se uvek meni dešavaju ovakve stvari? Idi napolje, vidi gde smo, kontam da je ovde lepše. Valjda ću sutra moći s tobom“.

Ostavljam joj sve što je potrebno i na kratko izlazim da vidim okruženje. Na svakom koraku je poneki hram, te se vraćam po Ines u hotel i odlazimo u jedan iza ugla.

Odjednom, kao da se sve promenilo. Oboje smo tihi, prisustvujemo obredu koji ne razumemo, ali posmatramo s poštovanjem. Jedan od sveštenika nas poziva da stanemo u red kako bismo dobili blagoslov.

Te noći smo rano zaspali, ona već dovoljno fizički izmučena, a ja već ustaljeno psihički slab. Probudila me je oko tri, u suzama, i rekla: „Mnogo mi je loše, mislim da moramo u hitnu.“

*

Noć u hitnoj pomoći bila je višnja na šlagu koji se odavno otopio. Šizeo sam od straha u čekaonici, dok sam slušao kako Ines povraća u ordinaciji. Niti znam kome bih mogao javiti, niti zašto bih javljao. Preispitujem se je li ovo zrelost – sedenje u čekaonici hitne pomoći u Indiji, bez ikoga koga bih nazvao, kome bih ispričao da se stvarno plašim, da smo potpuno sami na drugom kraju planete. Ona u jednom trenutku otvora vrata ordinacije i izmučenog pogleda izgovora: „Hvala!“.

Nakon infuzije sam je vratio u hotel, gde smo oboje spavali dvanaest sati bez prekida. Sutradan smo, na ručku, gotovo uglas izgovorili „Mislim da treba da idemo kući!“, pa je ona nastavila: „Znaš šta? Ne znam šta se pokrenulo, ali nešto je. Puklo me je i da sam loša sestra, i loša kćer, i najgora kolegica, nikakva ljubavnica, prosečna učiteljica…“

„Ja samo više ne mogu“, prekidam je i nastavljam: „i nadam se da se nalazim u onoj najzakopanijoj tački, kad se sve raspadne da bi se, valjda, oblikovalo novo.„Ako ćemo se već raspadati, da mi idemo doma na vreme“, zaključuje Ines.

„Tužno mi je ovo, samo želimo da naučimo da budemo u miru. Što nam je toliko teško?
„Da ga jebem. Ili nismo dorasli ili nije naš način“, odgovara.

Grlimo se, a ja dodajem: „Gledao sam na netu. Možemo da menjamo karte. Idemo kući za četiri dana.“

*

Poslednje dane putovanja proveli smo na fantastičnom izletu, u kanuu kojim se umesto veslom upravlja drvetom bambusa. Eto Indije iz knjiga i predela od kojih stereotipno zastaje dah. Gotovo da ne progovaramo ni reč. Tužan sam što bežim odavde, ali se trudim da prestanem da budem pushy prema sebi i ne serem po sopstvenim izborima. Ne brine me ni to što ću put otplaćivati još narednih deset meseci, sve se nadam da će mi doći neki znak, da sve ovo nije uzalud. Svestan sam da sam propustio mnogo oko sebe jer sam bio u sebi. Vozimo se i posmatramo lokalce dok pletu kanap od kokosove kore. Pitam se razmišljaju li i oni o sreći.

*

Drag…. ici,… dobrodoš…….na let za…. Vaš kapet…. i posa……vam žele ug….. ut.

„Ej, ti nisi prijavila vegetarijanski obrok?“, pitam Ines koja je već namestila pojas, izula patike, pokrila se ćebetom i žmuri.
„Ma, koga briga“, izgovara uz osmeh. „Samo mi je žao što ne znam koja sam doša“.
„Doći ćemo opet ako treba“, govorim i sebi i njoj.
„Pa nije Indija na Marsu!“

_____________________________________________________________
SRĐAN MILJEVIĆ (1985) diplomirani je filolog opšte književnosti i teorije književnosti i master menadžer u kulturi.Angažovan je na projektima u oblasti ljudskih prava i pomirenja.Njegove priče nagrađivane su na regionalnim konkursima u Zagrebu, Banja Luci, Beogradu, Nišu…Priča „Ja, dželat“ nagrađena je drugom nagradom na Festivalu europske kratke priče 2017.Na projektu „Write the Change“ bio je mentor kreativnog pisanja mladima iz regiona. Prvu zbirku kratkih priča „Svima nam je prvi put“ objavljuje 2019. godine. Krajem 2021. osvaja drugo mesto na konkursu Udruge „Skribonauti“ za priču „Iza“.
Vlasnik i osnivač brenda Jebiga.
Trenutno priprema svoj prvi roman.
Živi i radi u Beogradu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.