fbpx

Čovek je svetlosno biće uronjeno u more energije

“Samo naše postojanje je dovoljan razlog za sreću, a ako još dišemo, hodamo, mladi smo, sreća bi trebalo da bude potpuna”, kaže dr Zoran Mančić, lekar tradicionalne medicine. Nakon svega što sam čula od doktora Zorana Mančića, kome je zbog potpunog odsustva potrebe za publicitetom ovo prvi intervju za pisane medije, imala sam osećaj da sam ga, uprkos njegovom strpljenju i dobronamernosti, omela u nekoj važnoj misiji. On je doktor sa mnogo nekonvencionalnih znanja koja je sticao i proširivao, radeći, između ostalog, i u zabitima Srbije, u Kini, Japanu, na Cejlonu… Brz, energičan, rečit, nekonvencionalan, spontan, doktor Zoran Mančić se nije bojao da odabere, da padne, da ustane, da promeni, da kaže, da se pobuni, da misli izvan uobičajenih, bezbednih tokova, često i “jeretički”. Zbog principa i načina na koje leči, čista srca bismo mogli da ga definišemo kao – narodnog lekara. Oženjen je, ima dve ćerke od kojih je jedna lekar, a druga studira medicinu.

Ordinacija, koju dvadesetak godina uspešno vodi bez ikakve propagande zove se “Šan” (na kineskom se tako kaže planina), a to je pojam koji uključuje: vetar, toplotu, vrelinu, suvoću, vlagu, hladnoću, tj. osnovne principe energije Chi (Ći) koja je osnovni činilac postojanja i nestajanja, uzrok, proces i proizvod nastajanja svih stvari.

“Šan je simboličan naziv za činjenicu da sve teče,” kaže dr Mančić, “a planina je mesto sustizanja, na njoj smo bliži nebesima i višim sferama. I na kraju – planina se ne pomera lako. Kad imate ime koje je tako jako i veliko, gde god da idete ono vas čuva.”

Tradicionalna kineska medicina (TKM), kojom se dr Mančić najviše bavi, jeste složen i precizan sistem zdravstvene zaštite koji je ozvaničila i Svetska zdravstvena organizacija, prema čijim podacima je to i najzastupljeniji metod lečenja u svetu (između ostalog i zato što se njome leči najbrojniji narod na svetu), iza kog slede homeopatija, fitofarmacija, pa tek onda klasična zapadna medicina. TKM u celom svetu ulazi na velika vrata zato što je jeftina, ima holistički pristup, što znači da za svakog čoveka ima poseban, individualan odgovor i zato što njene dijagnostičke metode nisu agresivne. Za kinesku medicinu simptomi bolesti nisu centar interesovanja jer ona posmatra kompletno psihološko-fiziološko stanje pacijenta, skupljajući sve činjenice o toku bolesti, načinu ispoljavanja, njegovim životnim navikama i karakteristikama.

Njen metod zasniva se na teoriji da nijedna stvar na ovom svetu ne može da funkcioniše sama za sebe zato što je deo neke celine. TKM nastoji da sve simptome koje pacijent ima uklopi u celokupni karakter i ponašanje čoveka, bolest se uvek stavlja u kontekst njegove ukupne “biografije”. Ponikla na osnovama taoističke filozofije, kineska medicina ljudsko telo vidi kao mali univerzum sa nizom međusobno povezanih sistema koji kada su u ravnoteži održavaju zdravo funkcionisanje ljudskog organizma. Praćenjem dešavanja u prirodi, drevni Kinezi pokušali su da razumeju zakone života i energije Chi koja stvara život, nevidljiva je i nečujna, a nalazi se svuda.

“Kinezi tu energiju zovu Či, Japanci Ki, Indijci Prana, Hrišćani Sveti duh, Indijci poseduju znanja o čakrama i kundaliniju, Koreanci imaju Su đok medicinu, brojni narodi se leče travama specifičnim za različite geografske širine i dužine… Čini se da je sve to različito, a u stvari je drevno znanje u jednoj jedinoj objedinjenoj medicini koju nazivam Medicinom drevnih. I mi imamo znanja o kiropraksi, lečenju biljkama, mineralima… sve je to u dubini kolektivne svesti ljudi koji žive na ovim prostorima, a to je, po mom mišljenju, najstariji medicinski sistem na zemlji, ali su svi koji su bili nosioci tih znanja na žalost uklonjeni sa javne scene nakon završetka Drugog svetskog rata.

 

Plemeniti cilj: zdrava nacija

Srbija je, u odnosu na Kinu koja ima preko 700 nacija i toliko iskustva, velika kao zrno pirinča. Ta ogromna zemlja objedinila je sva ta parcijalna znanja, napravila institute i angažovala timove stručnjaka da dalje izučavaju i usavršavaju silna znanja: farmakologe, biohemičare, fizičare, kvantne fizičare…

Sve je upregnuto u plemeniti cilj da se stvori zdrava nacija. I to daje rezultate: Kinezi su, po mom mišljenju, trenutno najzdraviji narod na svetu. Naš narod koristi na stotine biljaka koje su dokazale svoja lekovita svojstva, ali je ovde istraživanje, prikupljanje i čuvanje znanja prepušteno malobrojnim pojedincima. Naša država bi učinila veliki pomak kada bi osnovala Institut za proučavanje drevnih znanja koja su ovde sačuvana, a ja se nadam da će se to u budućnosti i dogoditi.”

Nešto od tih znanja upražnjavala je njegova prababa po ocu, a zatim i deda koji je bio narodni lekar, vidar, travar, bavio se bajanjem i mikrohirurškim intervencijama. Živeo je na Svrljiškim planinama i bio je čovek koji je ostvario snažan uticaj na našeg sagovornika. Iako mu nije preneo svoja znanja, Zoran je kao mlado biće zapazio, zapamtio i usvojio da kada nešto znate da izlečite, možete to da uradite odmah – u toku jednog, najviše dva ili tri susreta. Njegovi roditelji, oboje radnici, upoznali su se na nekoj od brojnih radnih akcija kojima se u ono vreme mladost Jugoslavije držala uz ideju obnove i izgradnje zemlje.

Rođen je u Zemunu kada su se njegovi roditelji doselili u taj lepi grad, sada beogradsku opštinu. Njegovo detinjstvo bilo je puno igre i istraživanja po poljima koja u ono vreme nisu bila posuta betonskim soliterima, uz moćni i hiroviti Dunav, u mističnom kompleksu stare ciglane.

“Kao dete sam bio izuzetno bolešljiv. Do sedme godine sam preležao četiri upale pluća, žuticu i brojne prelome, jer sam bio izuzetno nestašan dečak, uspelo mi je čak da se izmigoljim “naoružanom” doktoru i pobegnem sa operacije krajnika. Lekari su mi delovali kao ogromne, moćne figure, jer je svaka zdravstvena ustanova ustanovljena kao hram, a oni kao njeni sveštenici koji, kada ih pitate šta mi je i koliko će moja nevolja da traje, uglavnom ćute. Zato sam odlučio da sve to naučim, pa da pitam sam sebe, iako je Medicinski fakultet meni, koji sam čitavo detinjstvo proveo na planinama čuvajući ovce, delovao elitistički, dakle nedostižno. Interesovale su me i elektronika i elektrotehnika, pa sam se prijavio na oba fakulteta, ne očekujući ništa.

Budući da sam pre toga završio ozbiljnu i zahtevnu Zemunsku gimnaziju, glatko sam primljen na medicinu. Kada sam je završio, osećao sam se izneverenim, jer nisam dobio znanja koja sam očekivao. Negde na početku studija došao sam do knjige Kineska tradicionalna medicina koja mi je otvorila potpuno novi svet u posmatranju ljudskog tela: energetske tokove koji kao reke energije povezuju sve u telu.

Na početku, naravno, ništa nisam razumeo, ali sam vremenom počeo da shvatam tu složenu materiju i da na sebi proveravam neke od tih principa. Povreda kolena mi je dugo stvarala veliki bol zbog koga nisam mogao da sedim duže od 10 minuta. Jednog dana sam uzeo iglu i ubô je u određenu tačku na kolenu. Bol je ubrzo prestao. Doneo sam odluku da ozbiljno počnem da proučavam KTM i narednih pet godina proveo na obuci za akupunkturu kod profesora Škokljeva, Maleševa i Marića koji su iz Kine doneli to, za nas, revolucionarno znaje. Osluškivao sam te principe, učio, a koga god sam mogao da uhvatim vežbao sam na njemu: na mami, tati, babi… Svi su vrištali i bežali od mojih iglica, ali kada su videli da im je od njih bolje, počeli su sami da traže pomoć.”

 

Niste bili od onih koji su posle završenog fakulteta sedeli u prestonici i vajkali se što za njih nema posla…?

“Odmah po završetku studija video sam da u Krupnju traže lekara opšte prakse. Sa suprugom i ćerkom otišao sam tamo da radim, a narednih nekoliko godina u tom gradu i sedam okolnih sela lečio sam, prišivao, operisao, nameštao kosti… u Banji Koviljači sam učio ortopediju i opštu hirurgiju, a krajem 70-ih preselili smo se u Zvornik u Bosni zato što su mi tamo nudili mogućnost za specijalizaciju: najpre iz ginekologije, a zatim iz anesteziologije koju sam najviše voleo i koju sam završio u KBC Dr Dragiša Mišović u Beogradu. Zatim smo se vratili u Kladovo, u kome sam oformio novi, moderan KBC i kao njegov načelnik osnovao prvu intenzivnu negu sa makrobiotičkom ishranom u Srbiji. Rezultati oporavka bili su impresivni: nije više bilo intrahospitalnih infekcija, pacijenti su ustajali dan nakon operacije a konci su im skidani nakon tri dana.”

Kako ste dospeli u Japan na specijalizaciju za KTM?

“Stalno sam promišljao o tome kako bi bilo dobro upoznati i savladati sistem koji je brz, efikasan, jeftin i da ima sposobnost da čoveka dovede u stanje pre razboljevanja. Videvši da sam zanesen, profesor Malešević mi je dao knjigu o Ryodoraku medicini (put dobre električne provodljivosti). Na njenom kraju našao sam upitnik koji sam popunio i poslao, i nakon nekog vremena dobio poziv od japanske vlade da dođem na šestomesečnu obuku, subspecijalizaciju iz Ryodoraku medicine na Institut za elektrofiziološka istraživanja u Tokiju. Sve mi je bilo plaćeno, računajući i put, i ja sam taj poziv, naravno prihvatio.

 

Svako može sebe da isceli

Vratio sam se s idejom da u Kladovu osnujem Regionalni centar za Balkan za Ryodoraku tehniku, da uz podršku japanskih stručnjaka otvorimo školu akupunkture, organizujemo seminare i promovišemo ovu drevnu tehniku. Izložio sam ideju direktoru KBC u Kladovu, on je sazvao kolegijum na kome je 19 lekara specijalista jednoglasno zaključilo da akupunktura uopšte nije potrebna našem narodu. I zabranili mi da se njome dalje bavim.

Vratio sam se u Beograd i otvorio privatnu praksu. Verujem da postoji duh koji je svedok svega i da određuje najbolje puteve za svakoga od nas, mada nam se često čini da je ono što mi mislimo najbolje. Sve što primenjujem u svojoj praksi danas brusio sam dok nisam napravio efikasan sistem koji sjedinjuje iskustva srpske tradicionalne, narodne medicine, a to kombinujem sa KTM. Sprovodim ga u duhu onoga što sam naučio kao mali: da na najjednostavniji način, ako je moguće, odmah rešim problem.”

 

Koje su osnovne i najznačajnije razlike u poimanju čoveka i bolesti između kineske tradicionalne i zapadne medicine?

“U KTM čoveka posmatraju kao celovito biće, u zapadnoj kao rezervni deo. Sistem KTM zasniva se na teoriji da nijedna stvar na svetu ne može da funkcioniše sama za sebe, zato što je deo neke celine. Ono što neće da nam kažu je da postoji paralelna, bioinformaciona medicina koja je ustanovila da svaka ćelija priča sa drugom. Ne samo ćelije jednog organa, nego ćelije jetre na primer komuniciraju s ćelijama prsta na nozi ili slepog creva. Ako odstranite deo tkiva ili organ, one znaju da nema njihovog suseda. Ako stavite ortopedsko pomagalo, nema više sinergije, povezanosti između tkiva i organa. Trajnog i ozbiljnog napretka u lečenju ne može biti sve dok zdravstveni problem posmatramo iz ugla jednog specijaliste jer se tako ne može sagledati uzrok bolesti. A najčudnije je što svi mi lekari završimo opštu medicinu, dakle imamo holistički pristup – i onda se on negde izgubi.”

Police kineske apoteke izgledaju sasvim drugačije od modernih apoteka na koje smo navikli. Na njima leže staklene tegle sa raznim korenjem, cvetovima, semenkama, supstancama životinjskog i mineralnog porekla… Kako izgleda jedan vaš pregled?

“Aparatom neuro softver izmerim strujna kola (energetske tokove) pacijenta, rezultat unesem u listu i na osnovu toga mu kažem kako funkcionišu njegovi organi, a oni ne moraju biti bolesni, nego samo umorni ili preopterećeni. Naravno, nije poenta u tome da mu otklonim samo bol ili smetnju, nego da otkrijem njen uzrok, jer tada mogu da delujem na suštinu problema. Za to je potrebna iskrenost, u ličnom kontaktu. Često tražim da pacijent u svoj život unese brojne promene što dovodi do naglog resetovanja tela, prikupljanja energija za koje je zaboravio da ih poseduje.

Razgovor, uz promenu režima ishrane i života uopšte, rešava ogroman procenat problema, akupunktura je potrebna samo ponekad. Čovek je svetlosno biće uronjeno u more energije. Kinezi su je, s obzirom na gustinu, podelili na: vetar, toplotu, vrelinu, vlagu, suvoću i hladnoću. Sve emocije pripadaju određenim sektorima energije, ali i tipovi ishrane, traume, godišnja doba… pripadaju energijama. Nameštanjem tih energija ponovo dovodimo telo u sklad, a to ne činimo samo na fizičkom telu, nego i na duhovnom, astralnom, na eteričnim nivoima. Zbog toga okretanje ka duhovnosti i molitva mogu ponekad da donesu izlečenje koje nije mogla nijedna medicina. Najbolji pristup zdravlju i sveopštoj ljudskoj sreći je pristup iz što viših dimenzija.”

 

Kada kažete da “Svako može samog sebe da isceli” – šta ste u stvari rekli?

“U svakome od nas postoji mehanizam samoiscelenja koji nam je dat rođenjem. Važno je samo da imate svest o svojim greškama i blokadama. I da pustite urođeni mehanizam da deluje. Kad neko ko je bolestan dođe u hram medicine i doktor mu kaže da stvari stoje loše, da mu ostaje još nekoliko meseci života – taj čovek će uskoro umreti. Ali ako mu kaže da nešto promeni i da će biti u redu, on će biti u redu ako to stvarno usvoji. Doktori su samo bivši studenti medicine i ne bi smeli da se igraju Boga.”

Živimo u svetu u kome je umeće sticanja visoko kotirano, bez obzira na kolateranu štetu u ljudstvu. Kako da se čovek snađe u tome šta je čoveku dovoljno a šta je puka pohlepa koja je bolest za sebe?

“Kada je Bog stvorio našu dušu bio je veoma srećan, a taj trenutak bio je prožet isijavanjem beskonačne svetlosti u kome je i naša duša bila bezgranično srećna. Praveći našu dušu Bog je utkao deo svoje duše i iskru božansku. Mi smo njegove ćelije. Dakle, nije stvar vere, nego činjenice postojanja: mi jesmo božanska bića. To je dovoljno.Vremenom, zbog kidanja veze između duše i racionalne svesti mi ne možemo da se setimo svoje sreće u trenutku stvaranja, pa se polako utapamo u iluziju stvarnosti. I postajemo nesrećni. Samo naše postojanje je dovoljan razlog za sreću, a ako još dišemo, hodamo, mladi smo, sreća bi trebalo da bude potpuna.

Umesto toga materijalističko društvo nam je nametnulo ideje o sreći koja dolazi kroz posedovanje stvari. Ako je najvažnija stvar u nekom društvu imati više para, automobila, žena, muškaraca, onda ćemo svi oko toga da se jagmimo, ali ta navika nam neće doneti dugotrajnu mladost ni večan život. U nekim drugim civilizacijama, kakva je recimo tibetanska, duhovno postignuće je najveći prestiž. Onaj ko pljačka, možda će imati racionalno objašnjenje za to, na primer da je uspešan poslovni čovek, ali on mora da zna da postoji svedok koji to gleda i koji će nas jednog dana pozvati na naplatu računa.”

Dobro ste upoznali život na Istoku; istočni čovek živi sada i ovde, u ovom trenutku, a zapadni u budućnosti, opsesivno opterećen napretkom svake vrste…?

“Pravi koren svih bolesti leži u našem nepravilnom odnosu prema životu u celini, u nedostatku ljubavi, ispravnog razumevanja sebe i svoje uloge u životu, njegovom smislu i svrsi. Ne bez razloga mnogi znaju reći: “Ljubav je lek za sve”, iako bih radije rekao da je ljubav prevencija svih mogućih bolesti, muka i problema.”

Kada se osvrnete unazad, kako vam izgleda vaš pređeni put?

“Kao čarolija.”

……..

 

razgovor vodila Radmila Jovović za magazin Sensa

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *