00:00 Zvoni fiksni telefon.
Presekoh se. Ko sad zove?
Sa razgovorima sam završila za danas.
Svi su bili dobro. Bili Divna, bili! Znači sad neko nije. Nešto je i hitno i bitno. Divna, možda je greška? Ne paniči! Možda je anketa? Da, da, baš. U ponoć. Osećam kako mi srce prodrndava i smandrljava se u pete. Požuri malo!
– Molim?
– Ja sam.
– Ko je?
– Zorka bre Divna! Mora tiše da pričam.
– Šta se desilo?
– Slavče postavio pokretne prislušne “uređaje”.
– Zašto? Kako?
– Ama Baba Coku i Majka Nastu. Nadzorne organe. Jedva su se uspavale. Onoliki čaj za umirenje popiše i ništa. Jao! Pa da nije Slavče popio njihov čaj, a one crni? I to bez mleka. Pa one ima da avetaju cele noći. Znala sam! Baš je jedan smotanko od čoveka. Ma ja vidim on spava k’o top… A one lepršaju na kofeinu.
– Jel ste svi dobro?
– Odlično! Super! Nikad bolje! Kaži Dragička!
– Dragička.
– Slavče uganuo nogu.
– Crna Zorka, pa šta je tu odlično i smešno? Čovek uganuo nogu. Kako?
– Divna, mućni malo glavom! Nije ništa strašno, ali mora da miruje neko vreme. Peo se na merdevine da menja ispravnu sijalicu na petom takozvanom Plavojkinom spratu. On kaže da je pregorela. Ja u to uopšte ne verujem. Malo mu se zavrtelo… ‘oće to, ‘oće. I kad je silazio nezgodno stao. Gde je ili bolje u koga je gledao? Ne znam, ali saznaću. I znaš šta to sada tačno znači? Pa to sada tačno znači da nema menjanja ispravnih sijalica, pridržavanja vrata, osmehivanja, pogleda ispod obrva i preko ramena… Bar za neko vreme mi je na posmatranju. Lepota življenja. Uživam da ti pravo kažem!
– Preteruješ sa tom pričom. Stvarno Zorka ne znam šta da kažem… Iznenađuješ me.
– Jel si mi ti rekla da je u ljubavi i u ratu sve dozvoljeno? Šta ‘oćeš sad!?
– Ja to rekla!? Nešto se ne sećam. To si ti sigurno izvukla iz konteksta i upotrebila kako ti odgovara.
– Izvukla sam ja iz baba-konteksta Coku i Nastu! Uvalio mi Babu i Majku! Naivni Slavče! I sad me upotrebljavaju kako stignu. Toliko je zapomagao, ove sele na bus i došle čak iz one zabiti da pomognu njemu i meni. Znaš valjda? E da vidiš sad! Coki i Nasti ni jedan džez i bluz koncert nije promak’o. Izlaze uveče do kasno… sve promocije, predstave, projekcije i izložbe su propratile. Ma Coka prodala neku šumu u selu, pa kaže ‘oće da uživa sa ćerkom jer joj je ostao kusur od života, a od prijatelja ni taj kusur. Bog im dao zdravlje, hvala mu, al’ se stiso za pamet. Pa ja to samo tebi kažem. Kome drugome? Da mi se smeju. Mi bre kao da smo potomci onog Metuzalemsa. One po godinama, Slavče i ja, ovako istrošeni, po energiji. Ne ispravljaj me! Ujedam i preko žice! Deca mi se pribojavaju da ne krenu sa njima i na splavove. Nasta pominje i neke časove gonga. Katastrofa! Videla reklamu: “Ako želite da pronađete svoj unutrašnji mir, upišite časove gonga.” Za šerpu se ne u’vatiše ni Coka ni Nasta, ali za gong izgleda ‘oće. Obe! Da, da i Baba Coka se primila. Zamisli? Traži unutrašnji mir pred kraj života. Pa kako Divna da ne pričam tako kad su to činjenice. Ma šta Slavče kaže? Taj se samo smeška, upao u lonac sa čajem za smirenje. Ma ne pitaj me ništa, molim te. Odmah me drukne pritisak. Gledam njih i vidim njega kroz koju deceniju. Nešto mi baš žao mene. Od kad taj gong pomenuše, odzvanja mi u glavi. Bez prestanka. Ja i bez časova gongujem. Jel se tako kaže? Dušu pritisli nemiri, moja Divna, a telo šerpe, lonci, tiganji i brdo prljavih sudova. To što telefone ne znaju da koriste, to nema veze! Ja zovem, zovem. Ništa. Ne znaju da se jave, poruke ne čitaju. Onda valjda drljaju po onom ekranu pa slučajno pošalju tipsku poruku: “Sada ne mogu razgovarati. Šta ima?” ili “U gužvi sam. O čemu se radi?” Pa radi se o tome da su vam unuci tj. praunuci stigli iz provoda još pre dva sata, a vas dve još niste. Eto o tome se radi! I tako… Smeješ se Divna? Meni više ništa nije smešno. Deca dolaze iz provoda pre njih. Ozbiljno ti kažem. Sve se ispretumbalo moja Divna. Taman deca izađoše iz puberteta, sad babe upadoše. Repriziraju. A kod mene – predpremijera klimaksa.
Nego, uopšte mi se ne dopada ona Tomićka. Ja joj kažem ponavljaj afirmacije Divna, a ona meni: “Ja u to ne verujem. Mene kad boli koleno, ja lepo kažem boli me koleno.” Mislim se, neka te onda boli kad nećeš da slušaš.
– Dobro de Zorka…
– Divna, ti jednostavno mora da formiraš stav. Menjaš se kao ovo vreme. Mekana si. Sva sreća pa sam ja tu. Da te centriram. Nemoj sad da mi posustaneš! A i da ti kažem nešto, stipsa je. Nemoj molim te. Videla sam. Stipsa je. Vodila nas u muzej kad se karte ne plaćaju. I dobro nam onaj mladić što tamo radi reče, kako ono beše: “Primetio sam da nedeljom dolaze ne baš tako normalni ljudi.” Provalio ju je. A onda dodao da smo mi još i odlične kakvi dolaze nedeljom, sve gledajući mene. Jeste, dobro je da sam pošla. I posle sa onom kafom. U zemlju da propadnem. Kaže kako konobara treba da bude sramota jer joj sipao kafu u naprstak. Pa ženo, to ti je kraći espreso. Birala si i studirala pićovnik onoliko. Valjda za toliko znaš šta poručuješ. Ko? Ona živela u Rimu i Parizu? I gde još reče? Možda u snovima ili prošlom životu. Novčanik je tražila i tražila, majko mila. Onaj tvoj Diogen, što stalno pričaš o njemu, bi pre našao čoveka u toj torbi. I gle čuda? Evo ga! Baš kad ti dade karticu. Divna, nemoj molim te. Ma i ne pokušavaj da započneš rečenicu da…
– Zorka, ja stvarno mora da idem! Fjodor Savić mauče!
– Taj tvoj Fjodor je izmislio život. Zajebao vek! Drugim rečima, mačak ti je pokvaren iz fundamenta. Vrti i tebe i Žaksa oko male kandže. Kažu da ljudi koji vole životinje imaju neku liniju na dlanu. To ne znam, ali imaju neki kvrc u glavi. To je sigurno. I stalno imaš brate obaveze oko njega i onih uličnih mačaka. Nisi se toliko detetom bavila. Skraćuješ mi razgovor! Opičena si, ali držim ja to pod kontrolom još od detinjstva. Da se ne vidi baš iz aviona. Šunjaš se oko onih kontejnera u sitne sate, valjaš one smrdljive granule po džepovima, šuškaš kesama i zbunjuješ mačke. Jeste, zbunjuješ. To se tačno zna koliko puta dnevno i kad treba da jedu, a ti ih hraniš svaki čas. Nisu uobročene.
– Dobro Zorka, jel si me ti zvala da mi držiš vakelu u ponoć?
– Nisam! Mada si sada u punoj koncentraciji. Imam situaciju sa Svetozarom. Ljubi ga majka. Hoću da se konsultujem sa tobom i Žarencetom. Nego ne mogu do reči od tebe da dođem. Fjodor pa Fjodor. Jao, Coka krenula u toalet. A Nasta do kuhinje po čaj. Ma nego šta, nego prisluškuju. Mora da prekidam. Zovem te sutra.
Samo da ti kažem još ovo. Odlepila sam na naslov knjige koju si mi poklonila za rođendan. I takva odlepljena sam ušla u novu rođendansku godinu. Nema veze, ne primećuje se. Hvala ti od srca. Ma ko još čita knjige? Smešna si. Nemam ja vremena za te gluposti. Naslov je koristan za prepadanje po gradskom prevozu. “Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti.” Fantastično! Čim vide naslov, a ja se malo potrudim da vide, pogotovu kad je gužva, na sledećoj stanici navale na izlaz. E onda se vozim k’o u taksiju, samo šofer, ja i eventualno neki kratkovidi mučenik. Ova knjiga je mnogo bolji izbor od one prethodne: “Jadnici”. Onu, brate mili, uopšte nisam mogla da iskoristim. Em glomazna, em su u prevozu mislili da ih zafrkavam. Pa jeste, identifikacija radi prekovremeno kod nas. Šta se čudiš? Ma kakvi “Bedni ljudi”!? Jok! Jel slušaš ti ženo šta ja tebi pričam!? Možeš da mi pokloniš npr. “Zao čas”. To može. Eventualno “Hronika najavljene smrti”, mada… ova hronika mi smeta… možda da je prelepim? Ne znam, nisam još sigurna, razmisliću…
Ajd’ laku noć. Čujemo se.
Ovoj Divni sve mora da se crta!
– Zorkaaa, opet nisi dobro spustila slušalicu… Sve čujem! Zorkaaa!
– Staramajko, treba li Vam šta? A Majka Nasti? E dobro, ‘ajde onda kad ne treba da se konačno smirošemo ove noći. Ako Bog da da ućarimo neki sat sna…Neko sutra mora i da radi, a neki ćete opet da opajate prestonicu. E Bože, Bože… Nešto mi ovih dana čudna volja tvoja… Da te nije hakovala manguparija? Počinjem da brinem…
….
Napisala Lepa Marković.
Ilustracije Biljana Mihajlović.
Konačno su izašla i Mesečeva deca, dnevnik zahvalnosti koje su napravile Lepa Marković i Žana Poliakov u saradnji, izdavač Čigoja štampa, mart 2023. Čekale su jedno 3 meseca da izadje iz štamparije no sad kad su dočekale, tvrde da – nikad ništa lepše nisu videle!
Možete i vi da naručite svoj primerak kod Lepe na instagramu @lemarko.radionica
Stiže vam na kućnu adresu.
Ima i u knjižarama, ko ima strpljenja da traži 🙂
