fbpx

Zemlja Dece

Tonem. Osećam se da je sve lakše i vazdušastije. Pogledam oko sebe … pa ja se to nalazim na Nebu! I ne. Ne padam nego lebdim ili letim…hm, ovaj … u to još nisam sigurna. Kako se slobodno osećam! Ugledam prelepu a veeeeliku Dugu. Ne mogu a da ne odem do nje, da je konačno pipnem i osetim

Na putu do nje prolazim kroz neke predivne oblake. Prvo je bio crveni, drugi narandžasti, treći žuti, četvrti zeleni, peti svetlo plavi, šesti indigo plavi i na kraju sedmi belo-rozikasti. Magično deluje prelaz preko oblaka, ali ono što mi je bilo zabavno je da sam se različito osećala u svakom od tih oblaka. 

U crvenom sam osetila svoje noge, kako sam snažna i aktivna. U narandžastom oblaku samo osetila lakoću i kako je sve u mom životu lako i lepršavo. Setila sam se svih darova koje sam dobila u životu: da volim da pevam i igram, da crtam, pravim kolače od blata. U žutom oblaku sam osetila kako sam zdrava i da ja lepo pokazivati i deliti svoje kolačiće od blata sa drugima. 

Kada sam ušla u zeleni oblak, osetila sam kao da se nalazim na nekom mostu ili nekom prelazu iz jednog u neki drugi svet. Osetila sam da mi srce raste, kao da mi ulazi u oči i da sve kroz Ljubav. Osetila sam da volim poput moje mame, koja me voli i kad sam čupavica i kad se očešljam; i kad dobijem dva iz matematike i pet plus. Čula sam je kako mi govori: „da si ti meni živa i zdrava, sredićemo mi to sve.“ Kada je došao plavi oblak poput očiju moje mame, setila sam se kako moja mama voli da me sluša dok recitujem i pevam, jer ona kaže da se u tome krije moja najveća Istina. A mama kaže i da istina uvek pobedi, da je najlepši i najmirniji san onom koji svoju Istinu živi. A njoj je, kao i mnogim mamama, najbitniji moj miran san. 

Onda sam došla do ljubičastog oblaka u kome sam osetila ono što mi tata stalno govori, a to je da naša mašta može svašta. Setila sam se kako sve što sam poželela – sam i dobila, posebno kada sam u to poverovala. I koliko je samo zabavno sanjati, pa to su najbolje snimljeni video klipovi ikada! To je naš privatni bioskop, gde se filmovi snimaju i puštaju samo za nas. Mi biramo glumce i žanr.

Popela sam se još malo gore i … pojavio se belo ružičasti oblak koji izgleda toliko moćno da kao da povezuje i sve ostale oblake. Bez njega ne bi bilo ni drugih oblaka, on je najveći i najsveobuhvatniji. Iz tog oblaka isijava toliko mira i stabilnosti da bi se svi ovi ostali oblaci razbežali da nema njega. Taj oblak mi je postao veoma zanimljiv. Pošto se na belom sve najbolje vidi, ovde sam videla i osećala različite oblike, kao onda kada mi mama i tata kažu da zatvorim oči i odmaram, maštam i putujem gde god poželim, a ja kao da odem na nebo i vidim neka svetla različitih oblika. E, tako je na ovom oblaku! Sve se vidi, sve je jednostavno, samo jeste, tu sve sija. I najobičnija tačkica. Ima i trouglova, kugli, loptica raznih drugih oblika i sve sijaju, svi su dijamanti. Sve je ovde najvrednije i najbitnije. Nema razlika, nema poređenja, ovde je sve najbolje samo zato što je tu. 

I onda sam ugledala ponovo Dugu! Prišla sam joj sva ushićena. Sledila  je najluđa vožnja u luna parku! Duga se pretvorila u tobogan, poseban samo za mene, i prema meni se oblikovala, zato je to bila najbolja vožnja ikada. Toliko je bila dobra da sam uživala u svakom trenutku. Zatim me je Duga odbacila toliko visoko da mi se celo moje srce raširilo od radosti i kao da je veće od mene! Osetila sam da znam da letim i da nemam nikakav strah. On je skoro skroz prestao da postoji dok sam prolazila kroz oblake. Prelazeći iz oblaka u oblak svi moji strahovi, ljutnja i tuga se postepeno brisala, a sve više sam osećala u sebi radosti i ljubavi, prema sebi i svemu. Lakoća je obuzela celo moje telo, to vam je jasno … hej pa ja lebdim,  kao perce sam laka!

I dok me Duga baca smejem se iz srca srca, vidim vedro nebo i Jednoroga sa krilima.

 Hajde, skoči… – govori mi da ga zajašem, da letimo zajedno. 

Woow, pa gde sam ja to došla. 

Meni su govorili da je vi postojite samo u Zemlji Bajke

„Pa nije baš tako, ovo je zemlja Dece. Zato sve jeste tako lako i magično, tako sjajno i jednostavno!“ – Jednorog odgovara.

Woow, pa gde sam ja to došla. 

Letim na Jednorogu, letimo iznad zemlje Dece.

Spustila sam glavu na dole. Sve se zeleni, sve je Jedno, osećam kako iz ove zemlje isijava Radost. Videla sam i mnogo mora, reka i jezera. Sve je tako puno Života, a kako smo se sve više spuštali u zemlju Dece, videla sam kako se deca sama preplivavaju celo more. Tako lako i jednostavno, bez sumnje da li će uspeti.

Spustili smo se na plažu. Jednorog mi je rekao da mi je potrebno neko osveženje, pa smo otišli do česme gde se toči voda – mislila sam. Kad ono iz česme teče svetlosna voda!!! Kaže meni jednorog: „ovde možeš da piješ i jedeš šta god poželiš! Mi smo ovde jedna velika porodica, sve je napravljeno tako da svima odgovara. To ljudima koji dolaze iz nekih drugih zemalja zvuči čudno, ali u životu je sve jednostavno! Barem je to ovde tako.“

 „Hm, razumem te potpuno“ – odgovorila sam i „meni sve zvuči jednostavno, treba samo da znaš šta želiš i da radiš ono što voliš. A to znači samo da voliš da živiš. A kada gledaš kroz takve naočare za život onda je sve lako. Meni veliki često govore da sam sanjar i da ću videti kad porastem, da je lako meni što sam dete. Dakle, kod vas je to stvarno tako!?“ 

Daaa – odgovorilo je u glas mnoštvo dece koja su u međuvremenu došla da nas pozdrave. I da mene vide. Ne samo zato što sam iz druge zemlje, nego da me osete – kako oni kažu. Rekli su mi da je mnogo dece dolazilo sa Planete Zemlje u ovu Zemlju iza Duge, Zemlju Dece. I to ne samo deca, već i veliki, ali dodaju „samo oni koji su svesni svog unutrašnjeg deteta“. 

Nisam to najbolje razumela.

„Čekaj, vi hoćete da kažete da veliki imaju svoje unutrašnje dete u sebi, ono dete kada su bili mali?!“ 

Klimaju glavama.

 „Nažalost ne sećaju svi toga, svoje unutrašnje dete i njegov glas mnogi ne čuju, napuste ga. Poveruju tokom odrastanja da je ljubav strah i briga, život borba i da vrediš onoliko koliko se mučiš i žrtvuješ. Zaborave da su nekada imali velike snove, i da su sigurno par puta, baš kao i ti sada, bili u zemlji dece. Svako dete sa planete Zemlji dolazi sa vremena na vreme do nas da nas obiđe i da se kad-kad priseti da je sve što poželi moguće. Da postoji samo Dobro i da smo svi mi sa svojim darovima savršeni baš takvi kakvi jesmo!“

Osetila sam kako mi se kosa podiže i dobija neki novi sjaj. 

Moje uši čuju ono što znam da je Istina, a govore mi da sam San(j)a(r). 

Onda smo otišli svi zajedno da se kupamo. Pomislih kako bi bilo lepo da imam neki kupaći od školjki, suknjicu od trave i predivnih cvetova i … puf… odjednom, eto mene u njoj! Zbunjeno a uzbuđeno pogledah jednorog. 

Ovde se kreira mislima. – samo se nasmejao.

 Onda pomislih: znači ovde sigurno postoji tuš koji ti produži kosu koju ošišaš na pečurku, pa ti se ne sviđa. Jednorog odjednom reče da. I eto tuša koji produžava kosu. Ima dugme za biranje dužine i boje. Naravno da sam izabrala da mi je kosa do poda i da je tamno ljubičasta. Wooow, kakva sam lepotica! Baš mi se sviđam!

– Ovde svi vole kako izgledaju, svako dete je najlepše: baš kao i ti Sana – reče u prolazu jedna devojčica. Ja sam je samo zagrlila, jer samo osetila istinu. Uhvatile smo se za ruke i potrčale prema vodi.

„Dobrodošla u zemlju gde je sve moguće!“ – kaže ona. Nastavile smo da trčimo prema Vodi, utrčale u vodu… i gle, mi hodamo po vodi.
TO MOŽE! 

Možeš i da se kupaš a možeš i da se šetaš po vodi. Naletesmo nas dve i na vir koji je savršeni tobogan. Izvrti ti kako tebi odgovara i izbaci napolje kada kaže stop, kada ti je dosta! Nismo mogle da prestanemo da se smejemo. Čas počnem ja da se smejem. Čas ona. Zagrlila me je i šapnula da me je dovela na jedno posebno mesto, da poverujem i da se prepustim daljoj čaroliji! 

Tu devojčicu više nisam videla. Ali nisam osećala strah. I dalje sam se smejala. Onda sam ugledala delfina. Čekaj, jel ovo realno – pomislila sam!? Prišla sam mi sa velikim osmehom, sigurna sam da je mogao da vidi moju rupicu između zuba koliko sam se jako nasmejala. On mi se nasmešio i zagrlio me svojim perajima. Izbacakao me je delfin samo tako. Pitala sam ga kako se zove, on je rekao – Joca! Sigurna sam da on mnogo voli decu, jer neke druge životinje mogu da te pojedu ili ugrizu, a ja se toga jako plašim. Rekao mi je da ne brinem.  „Seti se tad i poveži sa svojim srcem, kaže Joca, onda nema straha. A kad nema straha, nema ni opasnosti od životinja.“ Još jednom me je Joca izbacakao i dodao: „Ti si, Sana, u zemlji gde strah ni ne postoji, a onda nema ni opasnosti. Sve je sigurno i svi su dobri. Ja znam da ti to znaš i ja znam da ti nemaš strah!“ 

– Tako je, Joco, spremna sam da idem dalje da vidim ono preeeedivno zeleeeenilo, ono je neka velika džungla tamo. Sad kada znam  da nema opasnih životinja, želim da odem u sred ove džungle. Možeš li da me odvedeš tamo?“ – pitala sam Jocu.

 Joca je rekao da on voli da bude na vodi i da mu je jasno da se oslobađam svih svojih strahova, pa ću osetiti i doživeti radost i lakoću kakvu još uvek ne mogu da shvatim, a u isto vreme sigurnost i veru u sebe i svoje moći.  Dodao je Joca i da mi vodiči više nisu potrebni. Pitala sam ga kako zna, a on je zapevao u stihu: „jer mi rastu prozirna krila i da postajem prava mala šumska vila“ 🙂

„Kada su deca spremna da zarone u džunglu, njima porastu mala prozirna krila“. Poverovala sam mu. I bilo je vreme da se pozdravimo. Joca me je još malo izbacakao, baš onako kako ja volim. 

Kada smo se pozdravljali i pogledali u oci, u Zemlji Dece se svi gledaju u oči, Joca je rekao da nikada ne zaboravim da se smejem, pa i kad se vratim na Planetu Zemlju. Malo sam posumnjala, a onda je Joca dodao da će mi poslati pomagače, da me zasmejavaju, pričaju priče i viceve,  pišu pesme i satiru, koje će mi smehom ogrejati srce i sijati radost. 

I na jednom postajem još lakša, penjem se visoko gore… pa ja to mogu da letim …. kako je ovo lako i lepo, kao da oduvek imam krila. Zemlja Dece je postala sve šarenija, poletela sam tako visoko da sam mogla da vidim širu sliku ove zemlje. I još nešto, nisam se plašila svog leta, nisam sumnjala u svoja krila. Ovo je tako dobro, konačno imam krila. Osećam se kao da sam oduvek sa njima, kao da oduvek znam da letim.

I eto mene, u predivnom raju zvanom Džungla. Kako sam stigla prišlo mi je čopor majmuna, oni su znali da ja njih oduvek obožavam. Sa svima sam se izgrlila, to samo oduvek želela, a onda sam samo pomislila kako bi bilo dobro da se držimo za ruke, kad evo ga majmunče koji mi prilazi, pružajući mi dlan da ga uhvatim za ruku i da zajedno idemo kroz džunglu. Najveći majmun je krenuo da peva, tako da je povukao sve nas da pevamo i igramo zajedno. Svi smo bili usklađeni, samo me je poveo njihov neodoljiv majmunski ples, kao da smo vežbali mnogo dugo. Naše igranje je bilo takvo da smo obišli već jedan deo džungle, igrali smo ali sam ja mogla istovremeno da uživam i doživim svu lepotu džungle. Ona odiše sigurnošću i ušuškanošću! Pozdravila sam se sa majmunima koji su mi rekli da mi je potrebno da budem sama u dzungli, da je doživim svojim srcem.

 Majmuni su me posavetovali da dišem kroz nos dok budem hodala ili letela džunglom, pa ja sad imam krila. Mogu da budem gde god poželim! Majmuni kažu da kada se diše kroz nos mogu se bolje povezati sa džunglom, ali i osetiti bolje sebe u njoj, pa će i moja navigacija gde treba da odem biti bolja. Poslušala sam ih, nisam žurila i dala sam sebi vremena da budem u džungli koliko treba. Omamio me jedan vodopad, morala sam da se poigram sa njim. 

A onda sam legla na vodu i opustila se, to obožavam da radim i kad me mama vodi na Adu Ciganliju. Da slušam šta mi voda priča. Osetila sam kako sam lagana, kako plutam i da mi društvo prave leptiri, predivnih boja, koji su dolazili kod mene. Jedan leptir je bio na mom nosu. Kaže da zna da mnogo volim leptire i da oni vole mene. Da ne zaboravim da će me uvek podržavati, kada sam ih pitala i kada porastem, oni su rekli da. I kad porasteš, pojavljivaćemo ti se, a ti ćeš znati da je baš sve dobro! Igrali smo se neko vreme, a onda sam osetila da me krila malo svrbe i da mi je potrebno da letim kroz džunglu, leptiri su mi dali još jednu čašu tekuće svetlosti koja se stvorila sama od sebe. Kažu da mi treba malo svetla, da bih još boje letela. 

I poleteh još lepše i sigurnije nego prošli put, pa nije ni čudo što ovde svi piju tekuću svetlost – od svetlosti se još bolje leti! I dalje je dan, ovde dan baš dugo traje! Dok letim, privuče mi pažnju jedan deo džungle koji mi deluje nekako poznat kao da sam ja tu već bila, izgleda kao šuma! I čim kad sam sletela osetila sam da mi je tu sve poznato, da znam i ta drveća i puteljke. Samo sam šetala šumom koja se nalazi u džungli. Slušala sam ptičice kako pevaju svoje pesmice, ali ono što me je obuzelo je bio snažan osećaj prisutnosti. Svako moje čulo se povuklo unutra u sebe, pa sam sebe samu mogla mnogo bolje da čujem iz unutrašnjeg uha i očiju. 

Znala sam da se nalazim na nekom posebnom mestu! Toliko mi je bilo lepo da sam krenula da trčkaram po šumi. Osetila sam snagu i polet u čitavom svom telu. Sok od svetlosti je stvarno magičan. Ima svega u njemu, i niko te ne tera da jedeš, a osećaš se jako i poletno! I dok sam se tako zabavljala sama sa sobom, odjednom sam videla jednog frćkavog dečaka, ima braon oči, ali one toliko sjaje da skoro pa da su srebrne. On ushićeno maše svojim rukama dok gleda šumu koja nas okružuje. A onda mi je i on pružio ruku.

„Dođi da te odvedem na jedno posebno mesto. Ja živim u šumi, toliko je volim da sam ostao ovde. Ja ne znam odakle sam, došao sam jednom kao ti ovde, ali sam u međuvremenu zaboravio iz koje zemlje dolazim. Ali nije ni važno, jer je ova šuma u džungli moj dom. Ovde je sve tako lepo i sve je moguće, baš kao da smo u nekoj bajci.“

– Oh, razumem o čemu govoriš – zamahnula sam svojim krilima i kosom koja je do poda. Znam da je znao da mi je kosa do poda, a posebno krila koja imam, nešto što sam ovde dobila. Rekao mi je: „ma ti si od oduvek znala da letiš, samo si to zaboravila.“

 Pogledala sam iznenađeno, nije on prvi ko mi je to rekao!  

Pitala sam ga otkud on to zna, a on je samo slegnuo ramenima i nasmejao mi se. Išli smo dalje u šumu, on je bio moj šumski vodič. 

– „Za kraj ove naše šetnje, vodim te na posebno mesto. Moraš da vidiš jedno posebno drvo. Moje omiljeno drvo banane.” 

I za čas, eto nas kod njegovog omiljenog drveta. Popeli smo se kao majmunčići na njega, to mora da je od onog silnog plesa sa njima, pa sam stekla veštinu penjanja na drvo kao majmuče. Osetila sam banane kako mirišu, mmmm, oh, taj miris mi je ispunio ceo nos!

Kao da je znao da želim banane, doneo mi je čitavu granu puuuunu banana

„Slične su kao kod nas, ali ove su manje i slađe, lepše mirišu – zahvalila sam se nakon što sam pojela nekoliko za tili čas. „Ako ikada budem dolazio na Planetu Zemlju, idem tamo gde ima ovakvih banana!“- kaže dečak. Pogledali smo se značajno i nasmejali jedno drugom. Uživamo na ovom čarobnom drvetu. 

– „Aaaa, pa nije ovo sve. Ovo drvo ima još čarolija.“ 

Pružio mi je ruku, a onda smo sišli sa drveta. Tu pored drveta nalazio se veliki list. Baš veeeliki list od banane.

– Dobro,  i … – pitam ga.

– „Ja nemam krila kao ti, ali imam list banane. Ne znam zašto i kako, ali mogu da letim na listu banane.“  – odgovorio je.

Woooow! Pa ovo je još magičnije! 

Svako ima neku svoju magiju. 

Naravno da želim da letimo na listu banane. On se nasmejao i rekao mi je da će me voditi svuda gde poželim po Zemlji Dece na listu od banane! 

„Spremnija sam nego ikada.“ 

Svuš, svuš, iiiiii letimo na listu od bananeeeee…

Let je nestvarno blesav.
Okrećemo se a da ne padamo, to je najmagičnija vožnja ikada! Proleteli smo kroz celu džunglu. Videla sam kako se svi njihovi stanovnici raduju, žive svoje živote onako kako je najbolje za njih. Proletali smo kroz magična mora i reke, planine i vodopade, velika igrališta gde se deca igraju i raduju. Ovo je planeta Ljubavi svakoga deteta –  prvo prema sebi, a onda i prema svemu što ga okužuje! Osetila sam u svom telu, tačnije u srcu da sam na pravom mestu, onom kojem sam verovala da uvek postoji.

Vidim dugu i osećam njen svež miris … ovaj dečak baš zna gde treba da me sprovede, sve mi se sviđa i sve volim, ja osećam Ljubav u celom svom Biću. Osećam kako rastem od toga da postajem sve veća, i veća i veća… kao da sam od Ljubavi – porasla. 

Pomeram stopala, pa dlanove, ruke, noge, čitavo telo i protežem se.
Budim se iz najdubljeg sna.
Malo sam zadremala …

 Osetim dlanove moje male dece na grudima, miris smoothie-ja od banane, i čujem glas svoga muža. Dobrodošla nazad, popij smoothie od banane pa da odemo da se igramo sa decom u šumu.

…..

napisala Sana Migati Kozlica, Dusseldorf 2020.
čarobne ilustracije Marta Krstić, www.martasreveries.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *