fbpx

Zašto u moru terapeutskih metoda ovoj reći DA

Pre stupanja na snagu potrošačke kulture, na policama prodavnica nalazile su se najviše po tri vrste šampona. I to ne za vreme ratova i sankcija. I ta tri su završavala stvar. Ne verujem da je nekom bila manje sjajna kosa ili je na nekoj farba kraće ostajala, a i volumeni su, verujem, bili ok. Međutim, većini je normalno što danas za svaki nazovi problem sa kosom, može da se pazari poseban šampon. Pa onda još i brend da se izabere, od najmanje tri stotitne različitih po prodavnici.

Ali, kada se pojavi još neka nova metoda ili novi pristup ličnom razvoju, koluta se očima do nebesa. A šta ako se potrošačka kultura prenese i na polje ličnog razvoja? Šta ako svako na svetu bude imao svoju metodu, koja može biti mešavina ili neka sasvim nova? Sigurna sam da bi nam bilo zabavnije u toj vrsti miksa nego u ovoj multi-šamponskoj.

Ugrubo, samorazvojne metode možemo podeliti na one koje se bave telom, umom ili duhom. Onda, one koje se bave telom mogu se podeliti na one koje polaze od biohemijskog sastava tela ili od muskulature, na primer. Pa se tako telom, u terapeutskom smislu, bave Kvantna medicina, Kineska tradicionalna medicina, Ajurveda, Reiki, Joga i ko zna koliko još metoda, aIi i nabrojane se razvrstavaju dalje i dalje.

Početna i krajnja tačka su ipak svim ovim metodama iste – pronaći problem i uspostaviti put do rešenja problema.

Iako kreću od onog nivoa na kojem se problem pojavljuje – na primer ajurvedisti od tela, majstori svih ovih metoda govore da se problem i leči suštinski. Pa tako ako osetimo bol u vratu, ajurvedski masažer će određenim pokretima po našem telu, najviše po bolnoj tački, da, nakon nekoliko tretmana, otkloni bol. Međutim, suština holističkog pristupa jeste posmatranje čoveka u celini, pa se tako u prethodnom primeru bol neće ukloniti samo površinski, nego i dubinski, odnosno ukloniće se i razlog njegovog nastanka tako što će se energije u telu vratiti u balans.

Kako se onda odlučiti za neku od metoda? Jedino je sigurno da nam remont svima treba. Kako uopšte znati dal krenuti od fizičkog, mentalnog ili duhovnog nivoa?

Pa istim onim čulom kojim treba da odlučujemo o svim važnim stvarima u životu. S tim što je ovde stvar utoliko bezbednija što ne možemo da načinimo, ne kardinalnu, nego nikakvu grešku – ni jedna od metoda, ukoliko je, razume se, na „beloj stazi“, ne može da škodi. Može da ne odgovara baš najbolje određenom pojedincu ali ne može da škodi.

Neko na primer uči po modelu. Odnosno, vidi nekog ko mu prija, čije mu se psiho-fizičko stanje dopada pa ga jednostavno pita šta radi da bi tako isijavao. Onda taj neko odgovori da redovno radi jogu i da meditira, pa se i upitanik lati toga i prosija.

Ipak, naš organizam u celini kreiran je i vođen vrhovnom inteligencijom pa nam uveliko pomaže ukoliko prihvatamo njegov glas – oglasi se baš gde treba da bi dobio pomoć koja mu najviše treba. Ako zaboli telo, odatle treba početi lečenje i najbrže će se doći do dubinskog otklona problema. Ako je konfuzija uma na snazi, reprogramiranje uverenja će je najbrže razbristiti. Apatija će najbrže nestati redovnim meditiranjem.

Napasti sa svih strana takođe je u redu. Ne raditi ništa ni sa jedne strane nije uopšte u redu.

Ja volim svesno da upravljam sobom. Najteže mi je da se ne petljam u svoj život, iako je i to vrlo potrebno za ispunjenu svakodnevicu. Uz što veći stepen vere u vrhovnu inteligenciju, razume se. Kada  rešim neki problem, volim da znam kako sam to uradila da bih mogla i sledeći put da rešim taj ili neki drugi. Kada kreiram nešto što mi se baš dopada, volim da znam na koji sam način to uradila da bih mogla da kreiram još lepše i brže. Kada me nešto spotiče da živim po svojoj meri, volim da znam ko je ili šta je to pa da se dohvatim u koštac sa tim. Tako, ne bih se bunila da dobijem koji milion na lotou ali bi mi baš bio gušt da ih zaradim sopstvenim znanjima i veštinama. Lepo je da mi otkloniš problem gosn terapeutu, ali ćeš mi najviše pomoći ako mi na problem ukažeš.

 

  • Zato je, između ostalog, terapeutsko pisanje moja metoda. Najvažnija vrsta ove metode, po meni, jeste ekspresivno pisanje koje pomaže da se osvesti sve ono što je mentalno a nesvesno. Ispisivanjem bez prestanka sve ono što padne na um, takozvane jutarnje stranice, ceđenje mozga ili isterivanje đavola, iznose na videlo materijal kojim kreiramo svakodnevicu pa onda i život, a kojeg najčešće nismo svesni gotovo uopšte. Emocije pretočene u misli koje se onda manifestuju. Ili obrnuto.

Oslobađanje, koje je po meni propratno dobro, iako ga neki naučnici smatraju suštinskim u ekspresivnom pisanju, povećava vrednost i metode, a i svakodnevice bogami. Nisam jednom sprečila nemilu prepirku sa bližnjima tako što sam je sasula na papir. Ako pak treba da se saspe i u lice, učiniće ekspresivno pisanje da to bude na najproduktivniji način – neće se ništa sasipati nego će se otvoriti konstruktivan dijalog. Uostalom, šta um zna dal sam dovraga oterala šefa u lice il na stranice notesa.

Dakle ova metoda napada mentalni nivo. Ja prihvatam postojanje čakri i duhovne blokade nastale jedenjem mesa ali sa mojim bićem najviše rezonira rad na mentalnom nivou.

  • Dalje, drugim vrstama terapeutskog pisanja kao metode, taj materijal iz ekspresivnog pisanja oblikujem. Razvrstavam, pa neki transformišem, neki odbacujem. Vrlo mi je jasno da kada imam problem u komunikaciji sa nekim, treba da posegnem za dijaloškom vrstom ili pisanjem pisma. Pomoglo mi je i u privatnim i u poslovnim situacijama. Pre upoznavanja sa ovom metodom, sasipala sam u lice pa se za neke i danas pitam dal je u redu što nisu deo mog života. Uz ovu metodu, takođe sam se oprostila sa nekima, ali sam sigurna da je to najbolje rešenje za mene, i pritom nikog nisam povredila, što nije sa sasipanjem slučaj.

 

  • A onda, kao što se masažnom ili ishranom najpre utiče na telo, tako se terapeutskim pisanjem najpre utiče na kreativne sposobnosti. Pisanje podstiče ekspresno, ali ne samo pisanje. Bilo koji oblik kreativnog izraza. Jer kreativni izraz je naš lični pečat. Kreativnost je naša autentičnost. Nisu samo umetnici kreativni. I pravnici i ekonomisti i biznismeni su kreativni. Ili bar mogu da budu. Najuspešniji u svojim poslovima su oni kreativni ma šta da rade. Ukoliko je kreativnost osvešćena i ukoliko se podstiče i koristi. Da li je uspešnija ona majka koja na kreativan način vaspitava svoje dete ili ne. Kreativnost je osnovni sastojak svakog života.

I ne meri se kreativnost samo rezultatima. Kada se kreativnost ispoljava, osećaj o životu uopšte potpuno je drugačiji. To zaista jeste kao da se stave ružičaste naočare. Sve što je bilo dosadno poprima novu boju ili se zamenjuje onim drečećim. Pa svakodnevno ustajanje i nije više tako teško. Pa više ne treba ni sat. Pa se budi malo ranije da bi se sebi ugodilo kvalitetnim doručkom i istezanjem. A onda se u krevet leže sa ushićenjem zbog sutrašnjeg dana.

Povrh svega, dostiže se osećaj punoće i smislenosti. Jer ispoljavanjem kreativnosti, autentičnosti, sve češće i intenzivnije, živi se život sa svrhom. Jer svrha svih nas je ispoljavanje tog svog najtananijeg dela, koji nas razlikuje od svih ostalih živih bića. Onda više i ne budu važni rezultati, jer se iz minuta u minut izvršava vrhovni zadatak. Život u autentičnom maniru – zbog toga sam terapeutskom pisanju rekla DA.

………………………

Napisala Ivana Miljak, vodi insta i fb naloge terapeutsko pisanje

Photo by Brooke Cagle on Unsplash

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *