Zabranjena srpska operska pevačica: Daniza Ilitsch u svetskom ratu – II deo

Odluka da za vreme II svetskog rata nastavi da peva u Bečkoj državnoj operi i istovremeno radi za Saveznike će Danicu Ilić mnogo skupo koštati. Da ona i njena sestra nisu u stanu šest meseci krile špijuna MI6, koji je mapirao podzemne nuklearne fabrike nacista, morao bi neko drugi. Ali, uradile su to i treba da im odamo priznanje.

Ipak, kao što “ume da bude” sa civilnim počiniocima velikih ratnih herojstava, zbog vojnih tajni ostaju nepoznati široj javnosti i zato posle rata mnogi od njih stradaju na veoma glup način. Alen Turing je odličan primer za to, Danica isto tako. Odmah po kapitulaciji sila Osovine, neki površni, obaveštajni službenik baš u Engleskoj neobavešteno je zaključio da je D. I, pevajući za bečku publiku u kojoj je bilo puno nacista, svakako sarađivala sa okupatorom. Stavili su je na “Listu umetnika-kolaboratora”, koja je razdeljena svim obaveštajnim službama u pobedničkim zemljama, uključujući i novu, socijalističku Jugoslaviju.

Ne samo da nije dobila orden za ratne zasluge, nego je izostavljena čak i iz enciklopedije srpsko-jugoslovenskih operskih pevača, a ime joj se nije pominjalo. Izbrisana je sa svih spiskova građana i umetnika, i zato je Danica Ilić poznata samo promilu vrsnih poznavalaca srpske kulture ili opere ili Starog grada.

U stvarnosti je Glauber, što znači “onaj koji veruje”, poslao signal iz njenog stana i uspešno obavestio Saveznike o pozicijama nacističkih podzemnih fabrika oružja. Odmah zatim, proleća 1945. su svi projektni nacrti, skoro zavšena atomska bomba i sami naučnici, koji su na njoj radili, odveženi u Ameriku da je tamo završe.

U programu metropolitenske opere iz 1947. piše da je pevačica posle engleskog špijuna trebalo da poveže sa “svojim partizanima” u Jugoslaviji, ali su se nacisti maskirali kao partizani i uhvatili ga u zamku. To zvuči kao dobar američki, ratni film iz 50-tih, ali nije objektivno moguće. Partizani su bili zakleti neprijatelji familije njene majke, Jarolimeka, a i očeve familije, “čisto po klasnoj osnovi”, ništa lično. Iako su i ovaj put svi odrasli, već pomalo stari, muški Jarolimeci bili na svim antifašističkim frontovima. Pronicljivi i vaspitavani da brzo sagledaju okolnosti, bili su na pravoj strani rata, čim se ona jasnije definisala. Kao nosioci mnoštva ordenja iz Prvog rata, bili su, svakako, “sumnjivi” u Drugom, ali su se potrudili da pokažu odanost zemlji u kojoj žive, ko god da je njom vladao.

Sudbinu savezničkog špijuna, koji je pola godine živeo u stanu Ilić (i možda Danici pomogao da nauči engleski) znatno realističnije opisuju sami Nemci na Wikipediji. Oni kažu da je Glauber jednog januarskog dana 1945. izašao da se prošeta i bio je uhvaćen. Geštapo ga je sreo na ulici i odveo u logor Mauthusen, gde je 1. 4. 1945. streljan. Engleska kraljica ga je posthumno odlikovala visokim ordenom za ratne zasluge, a čim su njega uhapsili, Geštapo je došao i po Danicu i Radu.

Nakon kratkog saslušanja, odveli su ih u koncentracioni logor pored Beča. Verovatno “tranzitni” logor Wien Strasshof, jer je to bio jedini kamp u predgrađu prestonice. Nazivi austrijskih logora, kojih je na kraju bilo oko 10.000, prekriveni su danas zajedničkim terminom “The Arolsen Archives” (manje je neprijatno), pa su zato pokušaji istraživanja po njima kompleksni i spori. Austrijska država je tek 1997. preuzela odgovornost za taj logor Štrashof, koji je izgrađen kasne 1944, pa je zato i mogao da bude tako blizu grada. Ranije su ih krili po šumama, a pred kraj im je samo bilo važno da ne troše vreme i sredstva na transport.

Memorijalni centar “Wien Strasshof” podigli su samoinicijativno građani tog mesta 2011, jer nisu više mogli da podnesu da se o tome tako pokvareno ćuti. Tu piše da su u njemu posebno stradali ljudi koji su govorili slovenske jezike i da je bilo Srba, što se inače ne pominje na drugim listama logorskih stradalnika (samo ponegde kao Jugosloveni). Uostalom, Nemci i Austrijanci i njihovi saveznici, od zemalja “pobednica”, samo Jugoslaviji nisu isplatili ratnu odštetu. Jer, su tvrdili da su narodi na njenoj teritoriji najviše stradali u logorima i ratnim pohodima od naroda sa te iste teritorije. Ni logorske žrtve nisu primereno pomenute. Naravno da će da ostane “zla krv”.

Austrijski fašisti su svakako znali da je Danica bila primadona i miljenica bečke publike. Znali su i da je bila “pola” Srpkinja, iz male zemlje koja ih je uprkos svemu porazila u Prvom ratu, što ih je još uvek veoma mnogo bolelo. Nije bilo davno, izgubili su čast i ugled, carevina im se raspala i zato su “morali” da nađu sadisfakciju u nekim drugim stvarima. U njhovim očima, Austrija je bila indirektni pobednik – imala je visoku kulturu, koja se povratila i zapravo bujala, vrhunsku operu, u kojoj je pevala mlada i temperamentna Daniza Ilitsch, i sve svoje dvorce i tvrđave sačuvane, a Srbija nije.

“Daniza” im je bila kao svojevrstan “trofej”, a i pevala je jako uzbudljivo. Niska, slatka i obla, s dečijim licem i naivnom glumom, ali prepuna emocija, koje dotiču čak i one koji se ne daju baš lako. Ovako, “privatno”, obzirom da je bila pola Srpkinja, a baka joj je bila Nemica, sve je bilo (skoro) uredu – dok je radila za njih. Ali, kada ih je u “takvim okolnostima ipak izdala”, radeći im iza leđa za Saveznike, i to na otkrivanju nuklearnog oružja, njihovog najjačeg i poslednjeg aduta protiv čovečanstva, “morali” su ozbiljno da je kazne! Svirepo. Da više nikad ni za koga ne može da peva!

Daniza Ilitsch: Ave Maria (Otello), Verdi

Iz logora potiče jedna Radina anegdota, ispričana u nekom posleratnom intervjuu, koja se raširila u mnogo verzija, ali je suština ista. U jednom trenutku je Danica bila toliko bolesna i povređena da je Rada otišla kod stražara i (na nemačkom) najusrdnije zamolila da pozovu lekara, ili da njenoj sestri barem daju neku pomoć za ekstremne bolove koje je imala u predelu grla i čitavom telu, dodavši da je ona ipak operska pevačica. Jasno je da se u koncentracionom logoru, gde na dnevnoj osnovi ubijaju stotine ljudi zbog slučajno zalutalog pogleda, a i bez toga, čovek obraća stražaru samo u najvećoj nuždi! Sa punom svešću o riziku koji to ima i po vlastiti i po tuđe živote, pogotovu ako traži nešto od njih. Zato nam mora biti jasno da je Rada mislila da će joj sestra inače umreti, kad je to uradila. Stražar je hladno odgovorio da ne može, jer “ona i onako više nikad neće pevati!” 

Tri meseca su sestre Ilić provele u zatočeništvu, jedući grašak, sočiva i pasulj, što je kasnije Danica, na pitanje, opet u intervjuu, navela kao nešto što najviše mrzi na svetu! Umrle bi tu da se nije završio rat. Ipak, samo Nemci u javnosti pominju “nepoznatu”, ali moguću korelaciju između događaja u logoru i ozbiljnih zdravstvenih problema, koji su usledili i doveli do njene prerane smrti od raka kostiju 1965.

“Inwieweit gesundheitliche Probleme, zurückzuführen auf die schweren Monate im KZ, eine Rolle spielten, ist nicht bekannt.” U kojoj meri su teški meseci u KC (logoru) bili odgovorni za njene zdravstvene probleme, nije poznato.

Mnogima je danas poznato da je rak kostiju jedna od čestih posledica jonizujuće radijacije. Nedavno je Američka nacionalna biblioteka za medicinu (US National Library of Medicine, 2011) objavila rezultate jedne duge i opsežne studije o karcinomu kostiju kod žrtava atomskih bombi, koje su avgusta 1945. Amerikanci bacili na Hirošimu i Nagasaki. Studirali su brojne primere ozračenih ljudi (1958-2001) sa rakom kostiju i zaključili da – “izgleda da razvoj karcinoma kostiju kao posledica jonizujuće radijacije može biti vezan za mnogo manje doze jonizujuće radijacije nego što se do sada raportiralo”.

Nesporno znamo da su Amerikanci nacrte za atomsku bombu oteli od Nemaca, upravo otkrićem podzemnih postrojenja koje je Glauber našao. Međutim, koliko oni tada još nisu znali šta rade, kazuje nam jedno drugo, sasvim novo istraživanje sa Univerziteta u Sao Paolu iz februara 2019, o kome javlja Vašington Post. Nakon veoma dugog traženja adekvatne metode, uspeli su da izmere snagu radijacije bačene na Hirošimu, koju je apsorbovala jedna vilična kost. Vilične kosti najpreciznije pokazuju nivo ozračenosti, a otkrili su da je ova primila udar od 9.46 Gy (Greja), što je danas nepojmljivo! Momentalno se umire zračenjem celog tela snagom od 5 Greja, što znači da su (nacistički naučnici) stavili skoro duplu dozu od ubitačne! Možda nisu znali, a možda su pomislili da kada ipak nema njihovog Rajha, onda neka ide sve do đavola! Ali, to ne znamo. Znamo da tim naučnicima nikad nije suđeno.  

Radioaktivnost i “magične” moći zračenja su 1940-tih godina bile “senzacija veka”, kao što je 60-tih bio svemirski program, a nama danas kvantna fizika. Wilhelm Röntgen je bio Nemac i mnogi svetski, vrhunski radiolozi 30-tih i 40-tih godina bili su upravo Nemci. Tek su otkrivali čudesna i čudovišna svojstva zračnih atoma. U međuratnom periodu je radioaktivnost ispitivana u svim vodećim naučnim krugovima, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, a Nemci su se tokom II rata intenzivno bavili istraživanjem reakcija ljudskog tkiva na jonizujuće zračenje, što je na najužasniji način dovelo do današnjih saznanja i predostrožnosti u ovim oblastima.

Do skora se o ovome samo šaputalo, a 2010. su konačno Nemačka unija radiologa i Državno udruženje zračne onkologije uzeli da prelistaju svoje arhive iz koncentracionih logora. Čitajući tri godine, mapirali su ulogu radiologa “pod nacional-socijalizmom” i na simpozijumu, koji je usledio 2016. na Univerzitetu u Tuebingenu, nedvosmisleno je potvrđeno da su zračenjem nasilno sterilisali ljude, najviše u Aušvicu, kao i da je zračenje korišćeno u svim logorima za širok spektar “Nazi policies”.

Priznali su da je SS imao posebnu rendgensku jedinicu, osnovanu za otkrivanje tuberkuloze, koja je ipak mnogo češće radila sadističke eksperimente i sterilisala jedinke “niže vrste”. U projektu suočavanja s nacističkom upotrebom radioaktivnosti izdvojena su 160 radiologa, koji su aktivno učestvovali u monstruoznim eksperimentima. Neki od njih, jevrejskog porekla, bili su prisiljeni i posle ubijeni, a baš su oni doprineli radiologiji nekim bitnim otkrićima, koja i danas služe. Ali, oni su bili u manjini.

Projekat su izveli Department of Radiation Oncology University of Tuebingen; Oxford University – Department of History, Philosophy and Religion; Sachsenhausen Memorial; University of Strasbourg – Department of History of Life Sciences and Health. Zaključak je 2018. objavljen u Američkoj nacionalnoj biblioteci za medicinu (National Institute of Health), što znači da više nije tajna.

S obzirom na sve te okolnosti, koje su sada javne, i činjenicu da je Danica Ilić od svoje 46. godine praktično bila nepokretna u krevetu sa karcinomom kostiju, možemo reći da je sasvim moguće da su SS-radiolozi pomislili da bi bilo primereno da joj sterilišu glasne žice, kao adekvatnu kaznu za njenu veleizdaju. Taman se radilo o atomskoj energiji, pa je “možda mogla malo i da okusi o čemu se radi”. Umrla je dvadesetak godina kasnije, što je tipično i za velik broj žrtava Černobila. Unapred nije bolovala ni od čega, a većina njenih rođaka (s majčine strane), doživeli su duboku starost. Njena sestra Rada je, na primer, živela 102 godine, a majka 92.

Treba uzeti u obzir još i današnje podatke iz memorijalnih centara oko koncentracionih logora. Posebno onih vezanih za Mathausen, koji je bio i centar uprave svih ostalih austrijskih logora. Oni navode da su sve osobe ženskog roda, bez osvrta na starost, zdravstveno stanje i položaj u nacističkoj hijerarhiji, pre svega bile seksualno roblje. To je zato što prema nacističkim merilima, ženska radna, odnosno fizička snaga nije dovoljno korisna i jaka za kamenolome, kopanje tunela i drugi, teški fizički rad, pa su morale da kompenzuju taj nedostatak seksualnim radom. “Čistije” žene su bile robinje njima, čuvarima i rukovodstvu, a “nečiste”, Romi i ne-evropski etniciteti, “davane” su privilegovanim logorašima na višim nivoima hijerarhije, uglavnom belim kriminalcima, kao nagrada za lojalnost. I rad na kontrolisanju i cinkarenju ostalih logoraša i asistiranje u eksperimentima, koji su bili deo svakog malo većeg austrijskog logora, uključujući i Strasshof.

Fašisti su u mnogim od ovih mesta otvarali bordele s logorašicama, čiji su rad naplaćivali “konzumentima” iz “spoljnog” sveta. Posebno su gej-žene na ovaj način “lečili” od njihove “izopačenosti”, kao i Jehovine svedoke. Muške gejeve su brzim postupkom kremirali. U Nemačkoj je postojao čitav logor samo za žene, Rävensburg, odakle su u grupama od po 600 ili 1500 “komada” kroz ceo rat dovožene vozovima u druge logore, kao seksualno roblje. Ali, o tome se minimalno ili uopšte nije govorilo među istoričarima ili u javnosti do samog kraja 20. veka. Taj logor je posle rata potpao pod Istočnu Nemačku i zato su 45 godina mogli da kažu da “ne mogu ništa da učine po tom pitanju”, pa se zaboravilo.

Generalno su u nacizmu, Nemice, Austrijanke, Norvežanke, Šveđanke i ostale žene “arijskih nacija” u svakom pogledu bile smatrane inferiornom i slabijom “vrstom”. Bez prava odlučivanja, osim kada rade za njih, uniformisane, kao njihove “ljupke asistentkinje” i ljubavnice, u uniformama sa istaknutim strukićima. Eva Braun, sa kojom se Hitler na kraju, ipak, u bunkeru oženio, ostavila je veliku kolekciju “selfi”-filmova. Ovde se, na primer, naga praćaka u vodopadu, pliva, radi gimnastiku i razne druge ljupke aktivnosti, dok je Adolf ili neko drugi snima.

One žene koje su se protivile njihovoj ideologiji, odbijale da budu asistentkinje ili potpadale pod “niže rase” bilo gde na teriroriji pod nacističkom okupacijom, bivale su zatočene u logore, bez ikakvog čekanja. Jednako su tretirani i “nelojalni” muškarci. Posle rata su mnogi poricali svest o postojanju KC kampova u “Velikoj Nemačkoj”, ali to se znalo. Posebno među intelektualcima i umetnicima, koji su sve vreme bili na udaru. Ovo je bitno, jer se u vezi Danice Ilić i dan danas postavlja pitanje “zašto nije prosto otišla odatle, nego je pevala za naciste?” Ili “prodala se neprijatelju i zato je treba prezreti”. Kako je mogla da ode?

Da ne ulazimo dublje u ogavne detalje, koji su danas detaljno opisani na sajtovima koji se time bave, posebno Gusen – The Holocaust Encyclopedia, US Holocaust Memorial Museum i KZ-Gedenkstätte Mauthausen, ali čak ni devojčice nisu bile izuzete, kao ni starije žene, ako bi ih neko poželeo. Ako ne, odmah bi ih po dolasku, posle inicijalne ginekološke inspekcije i uklanjanja kose i ostalih dlaka, likvidirali i kremirali. Ne znamo da li su i kako su Danica i Rada Ilić mogle da izbegnu ovu golgotu, ali ova priča ne može da bude celovita, pošto je dokumentarna, ako ne uzmemo u obzir i ove činjenice. Velika je sreća što su u KC logoru bile samo tri meseca i što je nacistima već “proš’o voz”.

Kada je Nemačka kapitulirala, veliki broj nacista po svetu je izvršilo “harikiri”, posebno među Nemacima i Japancima. Magda Goebbels je lično cijanidom uspavala svo šestoro svoje dece. Goebelsi su često snimali svoje devojčice i dečaka, poređane po veličini i obučene u belo, svi sa imenima koja počinju na H, dok pevaju tati, Rommelu ili Führeru poprilično falš, ali poslušno. U strahu. Jedna od njih je bila Hitlerova “najomiljenija devojčica u Rajhu”. Njihov otac Joseph Goebbels je bio šef nacističke propagande i medija, a Magda je bila “prva dama” Nemačke. https://youtu.be/3gMxGANwWzw Kao većina njegovih kolega i prijatelja, Goebels je bio teški zavisnik o “die Drogen”, najviše o met-amfetaminu, koje su nemački hemičari upravo “istraživali” i proizvodili u velikim količinama. Veliki broj njih je do kraja rata užase apstinencijalnih kriza od “ubrzavajućih” destilata “lečio” heroinom, tako da su u zbiru bili u delirijumu, posle desetak godina toga. Poznata Hitlerova urlikanja u bunkeru bila su pre svega zbog toga što niko nije hteo da sastavi četu koja će da ide da povrati hemijske fabrike, koje su Saveznici preuzeli, prodirući sa svih strana u isto vreme. Tad su Goebelsi “uspavali” svoju decu, a Josef je po dogovoru upucao Magdu, pa sebe, kao što je Hitler upucao Evu, a sa njim ne znamo tačno šta se desilo. Göringa su Saveznici uhvatili živog, ali je on uspeo nekako, u četkici za zube ili rubu od pantalona, da u zatvor provuče ampulicu heriona, dovoljno jakog da se u ćeliji sa tim “završi”.

Brojni svetski mediji koji su obaveštavali o bečko-srpskoj primadoni koja je “skrivala špijuna pa završila u logoru”, su samo euforično preneli da su obe sestre preživele i to zahvaljujući ruskom osvajanju Beča i kapitulacijom Austrije i Nemačke. Ni jednom rečju se nisu osvrnuli na njena moguća iskustva odatle. Nemačka Wikipedia na to “ravnim glasom” dodaje da su ih nacisti, tipično, ostavili zaključane u barakama kada su pobegli, prepuštivši ih ruskim avionima, koji su intenzivno izbombardovali austrijsku prestonicu i 6. aprila 1945. oslobodili logoraše.

Isti logorski izvori napominju da su ruski oslobodioci, kad su došli, takođe silovali logorašice, a najslabije među njima su tek tada izdahnule. Onda su došli Amerikanci, sa fotoaparatima, skuvali im čorbice i počeo je Mir.

Samo šest nedelja posle toga, Daniza Ilitsch je mirakulozno izvela trijumfalan povratak na scenu Bečke državne opere, igrajući krhku japansku gejšu Čo-Čo-San u Pučinijevoj “Madam Baterflaj”, po kojoj će zauvek ostati zapamćena. Pevala je kao nikada do tad, a publika ju je dočekala dugim, stojećim ovacijama.

Beč je ostao epicentar njenog umetničkog života. Pevala je stare uloge u “Wiener Staatsoper-i”, ali pošto je zgrada bila porušena bombama, predstave su se igrale u “Volkstheater”-u i “Theater an der Wien”. Zanimljiv i čudan je detalj da su Rusi, odnosno Staljin donirali veliku sumu novca za rekonstrukciju zgrade Bečke opere, a novi gradonačelnik Beča je išao ulicom i tražio od naroda da doniraju po novčić za njenu brzu popravku. Tako je “svako” kasnije imao osećaj da je opera po malo njegova ili njena, a sve ukupno nam to govori koliko je opera u to vreme bila važna u društvu.  

Daniza Ilitsch: Con onor muore, “Madam Baterflaj (Pučini)   https://youtu.be/ecIwfUyeXKY

Međutim, kako je kasnije Danica ispričala jednom njujorškom novinaru, ubrzo je uvidela da se raniji fašisti i njihovi “fanovi” lagano ipak vraćaju na svoja radna mesta u bečkom umetničkom životu i to nije mogla da podnese. Zato je vrlo rado već proleća 1946. otputovala u Milano, da peva pred Herbertom Grafom, “stejdž-menadžerom” metropolitenske opere, prilikom njegovog boravka u Italiji. Njegov pozitivni utisak potvrdio je i glavni direktor njujorške operske kuće i ponudili su joj da dođe. Odmah posle svog rođendana, februara 1947, Danica je u Parizu sela u avion i preletela Atlantik.

Već u martu je debitovala na zlatnoj metropolitenskoj sceni, ulogom Dezdemone u Verdijevom „Otelu“. Primljena je za stalnog člana ansambla na godišnji ugovor, kao i ostali “stalni” u Americi. Došla je na upražnjeno mesto soprana za italijanske opere, koje je do tad imala slavna i izvrsna, ali nešto egocentrična hrvatska primadona Zinka Kunc-Milanov, koja se posvađala s direktorom. Ona je bila malo starija i došla je ranih dvadesetih u Met, takođe kroz nemačku muzičku “školu”. Često se prave nevažne paralele između njih dve, samo zato što su obe bile soprani za italijansku operu i poticale sa teritorije nove Jugoslavije, koja se oformila na mestu njihovih domovina. Međutim, to poređenje je bespotrebno, jer se ni po čemu drugom ove dve vrle pevačice nisu preplitale, niti jedna na drugu uticale.

S Metropolitenom je Danica pevala glavne uloge u Pučinijevoj Aidi i Madam Baterfjal, u Đokondi, kao i Verdijeve likove Leonoru u „Trubaduru“ i Amelije u „Balu pod maskama“. Iz tog vremena potiču i studijski snimci sa Kurtom Baumom i Ričardom Takerom, koji su pretočeni u odlično prodavane LP-ploče. One su upravo tada postajale veliki, svetski hit, a Danica je snimila mnoge ploče, pevajući glavne uloge i u operama “La Boheme” i “Madam Baterflaj”, koje su često puštane na radiju.

Tokom proleća 1947. u američkoj štampi mogli su da se pročitaju mnogi osvrti na nastupe gospođice Ilić, novog lica na operskim scenama Njujorka, Bostona, LA-a, Čikaga i čitavog sveta. Opšti je utisak bio da se radi o velikom, svežem i bogatom glasu, te odličnoj tehničkoj spremi. Divnim finesama, ali ponekad nestabilnim nastupima na sceni. Sve češći napadi fizičke i psihičke slabosti sprečavali su “Danizu Ilitsch” da jednako “pošteno” uradi svoj posao kao do tad, ali se nije predavala. Na radiju je emitovana i cela opera Pučinijevog “Bala pod maskama”, koja se odigrala uživo u Metropolitenu, opet sa Danicom u glavnoj ulozi, Janom Pirsom i Leonardom Vorenom, što je kasnije pretočeno u CD,  a danas je sve to na Youtube-u.

U jednom od samo dva članaka o njoj ikada objavljenih u Srbiji (2011. i 2013. u časopisima za “klasičnu” muziku), jedna od autorki piše da je Danica u Njujorku, pored sve češće fizičke bolesti, bila “i psihički rastrojena (što je, šuškalo se, za nju bio čest problem u tom periodu).” U pozadini tog podatka, koji nije netačan, treba ubaciti ne samo prećutana logorska iskustva, nego i dramatične vesti iz Beograda, koje su joj stalno stizale. Već jeseni i zime 1945-46. njenim familijama u Jugoslaviji komunisti su oduzeli svu imovinu. Familiji Jarolimek su oduzeli fabriku tepiha, radnje u Knez Mihajlovoj, Zagrebu i Nišu, veći deo kuće, basnoslovan novac u banci, magacine, robu, automobile, nameštaj, srebrninu, pokućstvo, odeću, koja im je odgovarala, sve mašine i fotoaparat.

Zoran Jarolimek, Daničin brat od ujaka, je kao muški predstavnik familije sa 16 godina poslat da novoj vlasti preda ključeve od Jarolimek-fabrike na Voždovcu, ako nameravaju da ostanu živi. Njegov otac Aleksandar, visoko odlikovani ratni heroj iz I rata i učesnik u II, nije mogao. S obzirom na to da su učestvovali u “narodno-oslobodilačkoj borbi”, nisu ih sve pobili na mestu, kao što se desilo nekim porodicama koje su poznavali. Nego su im “ostavili” čak i ceo II sprat njihove zgrade, gde su svi morali da se sabiju i ćute.

Oduzeli su im telefonsku liniju, kao i aparat. Revnosno su ih izbrisali iz telefonskog imenika, a bili su među prvima koji su u Beogradu ugradili telefon i platili da se žice dovedu i bandere postave. Pisma u oba smera su im jako dugo putovala, jer su prethodno iščitavana i beležena kod jugoslovenskih službi. Kao i u svim većim, građanskim kućama Starog grada, uselili su im šest partizanskih porodica, koje su se samo pojavile na vratima jednog dana, s koferima i pismima, koja im ta vrata otvaraju.

Prizemlje je konfiskovano, gde su bile knjižara i velike prodavnica nemačkog porcelana, i predato je upravi grada. Ona je prostore izdavala do proleća 2019. i prihode distribuisala po socijalno “pravednijim” kriterijumima. Sama zgrada je pocrnela, utihnula i uvenula, kao uostalom i čitava ulica, koja je postala slepa. Iako paralelna s Knez Mihajlovom i Obilićevim vencem, ubrzo se pretvorila u mračni, skriveni prolaz, s redom kontejnera iza obnovljenog hotela Majestic i buduće gradske garaže.

Jarolimeci su na tavan svoje zgrade spakovali brojne vojničke uniforme, epolete, ordenje, mačeve, zlatni venac “prvog reda” i pisma, koja su sinovi i očevi slali kući s frona, u ratovima između 1912-1945. Prošle godine je sve to poklonjeno Vojnom muzeju u Beogradu, da ostane uspomena, a neke od tih stvari su jedini primerci sačuvani do danas.

Božena Jarolimek-Ilić prestala je da putuje između Beograda i Beča i ostala je da živi u Daničinom stanu u Beču, dok je ona bila u Njujorku. Ankica nestaje iz priče, a Rada se srećno udala za Čeha s čudnim prezimenom Bšteh i takođe se nije vratila u rodni grad. Ostali su se zavukli u kuću, tiho završili škole, nisu se isticali, niti mnogo mešali s građanima novog društva i niko nije imao dece. Ko bi, sa svešću i saosećanjem, stavio malu decu u takav svet? Deca Aleksandra Jarolimeka, njih troje, porasli su bez slobode, prijatelja, imanja, svetlosti i muzike. Aleksandar je brzo umro, a deca su ostala uz “duha” svoga oca i samo s majkom, koja se psihički mnogo razbolela i postala “naci” od svega što joj se desilo odjednom. Živeli su dugo i neprimetno u crnoj ulici, bez pristojnog posla i ikakvog razumevanja okoline za njihovu nesreću.

Iako se na ovim prostorima dugo zlopamti, a posle jedne generacije zaboravljaju i činjenice i imena, stranci, kojima su bespravno zaplenjene imovine i rodbina izbrisana iz telefonskih imenika, nisu zaboravili. U svakom savremenom “uputstvu” za poslovanje sa Srbijom, i uopšte Balkanom, napominje se ova opasnost. Posledica toga je da danas sa Srbijom posluju isključivo oni stranci, što će uložiti ništa ili najmanje moguće, a gledati da zgrnu sve što mogu na brzinu, pa da zbrišu dalje. Isisaće iz ogoljene kičme srpske kulture, ljudstva i ekonomije čak i moždinu, ako je se domognu, ostavljajući za sobom samo hrpu nepokretnih kostiju.

Oni smatraju da je to jedini način da se posluje sa ovim narodom i da je to fer; nažalost. Pozvaće i primiti svakog nadarenog, obrazovanog i kvalitetnog pojedinca da kod njih stvara svoja čuda, i misliće da su učinili dobro delo, što, nažalost, i jesu. U tom se vrtlogu, nesporno, događaju i mnoge nepravde i stradanja nedužnih. Sada su to mnogi Srbi, a pre 75 godina su to bili mnogi stranci, a i mnogi Srbi – dobri ljudi. “Dođoše divlji i isteraše pitome”, jer se pitomi ne biju, bez obzira koje su narodnosti.

U posleratnoj Jugoslaviji Danica je proglašena izdajnikom i nemačkim kolaboratorom, tako da više nije dolazila u Beograd. Živela je u Njujorku, smatrana Jugoslovenkom i koristila je svaki trenutak da vežba ili peva na sceni ili u studiju, ne samo u Njujorku, nego i putujući sa Metropolitenom po svim većim gradovima Amerike. Klivlend, Čikago, Atlanta, Hjuston, Memfis, Boston, Sant-Luis. Putovala je i u Južnu Ameriku i Južnu Afriku, snimala ploče i nastupala u radio-prenosima opera. Tokom leta 1947. je pevala i u dve postavke u Nacionalnoj operi u Meksiko Sitiju. Nema ni jednog podatka o tome da je imala ljubavni život. U svakom slučaju je bila vrlo diskretna. Teško je poverovati da je moguće da baš nikoga nikad nije volela, ali dešava se i to, kada se ljudi jako i strastveno posvete karijeri.

U novembru 1947, operski kritičar Njujork Tajmsa komentariše da je „jedna pevačica pokazala više temperamenta od svih ostalih zajedno i posedovanje impozantnog glasa. Ali, često ga je koristila loše. Mislimo na Danicu Ilić, Ameliju. Ona je, izgleda, vrlo neujednačena izvođačica, koja može pevati izvanredno jedne večeri, a osrednje već sledeće večeri – ili sledećeg trenutka.“ Nije im se, takođe, dopala njena “nedovoljno upečatljiva” gluma i debeljuškasta, niska i “trupasta pojava”. Nije im bila fizički dovoljno impresivna. Amerikancima je “pakovanje” veoma važno. Danica stvarno jeste sve više bolovala, što takođe kod Amerikanaca nije aktuelno.

Početkom zime 1948. Danica bila je veoma bolesna, žaleći se na “svoj laryngitis”. Direktor opere Edvard Džonson je tog dana rezervisao termin na radiju, hoteći da prvi put u direktnom prenosu emituje njihovo vanserijsko izvođenje Aide. Već mu je bilo dosta tih hirovitih, jugoslovenskih pevačica! Posebno od kada se Zinka Milanov udala za generala Ljubomira Ilića, otišla da živi u Beograd i postala Titova “miljenica”, kako su ljutito javile prvo ruske, pa američke novine. Zinka Milanov se posle vratila u Met, kada je došao novi direktor. Ne zaboravimo da je ovo “era” Marije Kalas, koja je bila Grkinja i smatrana “vrlo emotivnom”, i doba kada su operske dive bile društveni faktori i zaista bile dive. Tek je na samom kraju 50-tih, a ozbiljnije krajem 60-tih krenula televizija. Pre toga, radio je bio glavni, novi medijum za masovnu komunikaciju, tako da nije bilo govora o izostanku.

Danica je bila poznata po izvrsnoj interpretaciji Verdijeve Aide, antičkoj princezi, koju drže zarobljenu u Egiptu, dok se njenom dragom dešavaju užasne stvari i na kraju bivaju izdani. Pevala je tu ulogu 20 godina i sa njom je, samo par dana po dolasku u Njujork, impresivno nastupila pred američkom publikom. Ipak, na visokom C u ariji „O patria mia“, glas joj je pukao!

Pevači znaju šta znače reči koje izgovaraju dok pevaju, da bi u ton uneli emocije, koje jedino mogu da dodirnu slušaoca. Upravo to je bila Daničina najveća umetnička čarolija, zbog čega su joj “opraštali” minorne tehničke “improvizacije”. Koristila je i jauke i snažan, čujan dah, da bi glasom dočarala ulogu, a ne telom. “O patria mia” je bilo previše za nju. Za sledeći čin je već došla zamena. Bio je direktan prenos i slušali su milioni ljudi.

Daniza Ilitsch: O patria mia, “Aida” (Verdi)  

Odmah, za par dana, Danica se vratila u Evropu, gde ju je kod kuće dočekala mama. Ona je uglavnom ostala tu do kraja. Austrijanci su bili presrećni što im se primadona vratila! Daniza Ilitsch je i dalje imala veliki uspeh na staroj, takođe zlatnoj sceni “Wiener Staatsoper”-e, koju su u međuvremenu obnovili. Ali, kako kažu na nemačkoj Wikipediji, suzdržano, ali ne ispuštajući ni jednu važnu stvar, “Kao tumač uloga lirsko-dramskih, italijanskih tema, još uvek je bila cenjena u međunarodnim okvirima, ali više nije bila tražena diva.”

Bez obzira na to, Danica je radila. Snimila je s bečkom operom novu ploču sa “Madam Baterflaj”, koju je onomad, kad je izbegla iz logora, pobednički otpevala baš na toj sceni. Gostujući nastupi odveli su je u Nemačku, Italiju i Čehoslovačku, gde je snimila još 4 LP-ploče. Austrijanci su želeli da je snime kako peva Štrausa na nemačkom, tako da je 1950. snimila i njegovu Elektru. (Užasna je.)

Iste godine počela je da peva i kompleksnu ulogu sebi pomalo slične Turando, koja iz straha ne želi nikoga da voli. Spektakularno je otevala Pučinijevu “Turando” na “Maggio Musicale Fiorentino” u Firenci i “Teatro Communale” u Bolonji. Istu ulogu je upečatljivo otpevala i u Kraljevskoj operi u Kovent Gardenu u Londonu 1951. U svoj opsežni operski repertoar je, pored Turando, dodala i Tosku od istog autora, a Bečka opera je odmah zabeležila LP s Danicom i o Toski i o Turando. Tako, praktično nije bilo italijanske opere čiju glavnu ulogu nije otpevala con eccellenza, glasom u kom se u svakom trenutku čuje neizmerna sreća i uživanje – što peva.

Sve vreme je paralelno radila u državnoj operi, mada ne toliko kao ranije, jer više stvarno nije mogla. 1955. se na kratko vratila u Njujork, gde je učestvovala u recitalu za dobrotvorne svrhe jugoslovenskim žrtvama rata. Tu su je najavili kao srpsku pevačicu, ne jugoslovensku. Otpevala je pesme Bramsa, Šuberta, Volfa, Petra Konjovića i Jakova Gotovca, a publika je se dobro sećala. Putovala je sa operom na gostovanja i održala je još jedan koncert u LA-u nevezano od njih 1957. Uloga Turando 1958. u “Stattheater-u” u Gracu pamti se kao jedan od poslednjih velikih koncerata Danize Ilitsch.

Ponekad je kratko nastupala u staroj, matičnoj kući tokom 1959, a od 1960. godine nije više mogla samostalno da stoji i samo je ležala u krevetu. Mediji koji su se bavili ovom temom navode da je umrla opskurno i sama u Beču, ali to nije tačno. Boženka je bila sa njom. Ona je već imala preko 70 godina, ali je pažljivo i usrdno negovala svoje hrabro dete do poslednjeg daha.

Danica je doživela 50 godina i 11 meseci. Tiho je 15. januara 1965. napustila ovu ravan, a za njom je ostao njen radosni glas.

Austrijanci i Nemci su najusrdnije i najdetaljnije registrovali njeno veliko životno delo i bogat umetnički opus. Iako su je onako bizarno ranili, pre nego što je otišla, potrudili su se da snime sve što je ikada otpevala. Njihovim rečima ćemo i zaključiti ovu priču:

“Im einstigen Jugoslawien und im heutigen Serbien wurde und wird sie kaum je erwähnt, obwohl sie die außerhalb Serbiens möglicherweise bekannteste serbische Opernsängerin war.” U bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji ona se nikada ne pominje, iako je van Srbije ona verovatno najslavnija srpska operska pevačica – svih vremena.

http://www.politika.rs/sr/clanak/413142/Stoletni-venac-ubuduce-u-Vojnom-muzeju

https://de.wikipedia.org/wiki/Daniza_Ilitsch

O autoru: Anastasia Heidi Larvoll je magistar istorije sa Univerziteta u Oslu. Majka joj je Srpkinja, otac Norvežanin, a živela je dugo u obe domovine, kao i u drugim mestima, između ostalog u Berlinu i Njujorku. Videla je da su čista srca suštinski svuda ista, kao što su i šovinistička i fašistička.

Zadužbina porodice Jarolimek je autora ovog teksta angažovala da napiše objedinjenu biografiju Danice Ilić za potrebe kataloga i tom prilikom prenela izvesne privatne podatke, koji do sada javnosti nisu bile poznate. Shodno svojoj struci i vokaciji, autor je te podatke, zajedno sa javnim podacima na raznim jezicima, pretvorila u ovu priču. Fotografije su sa interneta, koje je lično obradila. Napisano u Beogradu, na Dorćolu, novembra 2019.

Svako dalje reprodukovanje sadržaja ovog autorskog članka je dozvoljeno, uz navođenje imena i zvanja autora. Unapred hvala za širenje ove istinite priče. Želja nam je da jednog dana neka država, učesnica II svetskog rata, Danici Ilić dodeli posthumni orden za ratne zasluge, koji je zaslužila. 

https://soulfood.rs/zabranjena-srpska-operska-pevacica-daniza-ilitsch-u-svetskom-ratu-1-deo/