Nauka koja se krije iza požude, privlačnosti i privrženosti – i neprestane misterije koje podaci ne mogu da objasne
U filmu Spajka Džounsa „Ona“ iz 2013. godine, čovek se zaljubljuje u njegov kompjuterski operativni sistem, poznat kao Samanta. Softver ima predivan ženstven glas i sjajan smisao za humor. Tokom vremena, čovek doživljava istu strast, romansu i privrženost kao što bi doživeo sa bilo kojom osobom – iako ne može da vidi, dodirne ili da pogleda u oči ženu koju zamišlja. I njegova velika tuga na kraju nije ništa manje stvarna.
Film postavlja pitanje: Da li celokupno iskustvo ljubavi potiče iz naše glave?
Odgovor je, kao i kod većine filozofskih neprilika, da i ne. I dok se može desiti da dočekamo dan kada ćemo programirati naše savršene partnere preko operativnog sistema, istraživanja navode da je naš poriv da pronađemo ljubav manje intelektualno stremljenje već osnovni životinjski instinkt.
Biološki antropolog dr Helen Fišer je profesorka Rutgers univerziteta i autorka nekoliko knjiga, uključujući i „Zašto volimo: priroda i hemija romantične ljubavi. “U jednoj od njenih najpoznatijih studija, Fišerova i njena ekipa su uradili magnetnu rezonancu zaljubljenim ljudima kako bi prikupili podatke o mozgu kada smo zaljubljeni.
Posmatrali su oblasti mozga koje su koristile najviše kiseonika i glukoze, što je ključ za najaktivnije regije.
Rezultati objavljen u Žurnalu komparativne neurologije 2005.godine ukazuju da misli o voljenoj osobi aktivira ventralna tegmentalna oblast i desni nukleus kaudatus – dve tačke odgovorne za stvaranje i produkciju dopamina, neurotransmitera povezanog sa željom, motivacijom i nagrađivanjem.
Ovo je podstaklo slutnju Fišerove da je romantična ljubav – kao što je legendarni bostonski rok bend pevao – više od osećanja.
„Možete biti tužni ili srećni i da ništa ne uradite povodom toga“, kaže Fišerova jer nije nužno da emocije motivišu ponašanje. Ali kod romantična strasti, povezane sa žudnjom, opsednutošću i potpunim fokusom na predmet ljubavi, to svakako jeste slučaj.
„Samo potvrđujem ono što su nam Romeo i Julija govorili vekovima unazad i što su pesnici oduvek znali: začuđujuće je šta će sve ljudi učiniti zbog ljubavi.
Baš kao što Romeu i Juliji nije trebao izveštaj iz laboratorije da potvdi da su bili u strasnim mukama, neurohemijske analize nam ne mogu reći kako ili koga da volimo – ili kako da učinimo da ljubav traje. Mada, istraživanja mogu da ponude nečuveno razumevanje o tome kako se mozak ponaša kada smo zaljubljeni i o ulozi izvanrednog sazvežđa hormona koji podstiču misli, osećanja i ponekad neobjašnjiva ponašanja.
Stvoren za ljubav
Prema rečima Fišerove, naš nagon za ljubavlju se razvijao milionima godina, „kako bi fokusirao naše energije na pojedinca sa kojim želimo da otpočnemo proces zabavljanja.“
Ljubav obuhvata tri različita stadijuma: POŽUDU, PRIVLAČNOST i PRIVRŽENOST. Svaki od njih koristi različite staze u mozgu i probija se različitom kombinacijom neurohemikalija. ( Za više informacija o tome kako funkcionišu ove hemikalije, pogledajte ispod „Hemiju ljubavi“)
POŽUDA ne pravi razliku. Kao neurohemijsko iskustvo, jednostavno proizvodi široko interesovanje za nalaženje partnera. Istraživači veruju da se razvija da uveća fond partnera. Previše izbirljive vrste ne prolaze dobro.
Kada se usredsredite na nekog posebnog, stupate u stadijum PRIVLAČNOSTI i Vaše energije se fokusiraju na tu osobu.
Fišerova opaža da ljubavnici nisu samo čvrsto rešeni u pogledu objekta njihove ljubavi; oni su opsednuti. Sumnjala je da opsesivna priroda ljubavi nije bila samo zbog udara u neurotransmiterima dopamina noradrenalina već i zbog odgovarajućeg pada serotonina. Ovo znači da oni koji su na vrhuncu zaljubljenosti imaju nešto zajedničko sa onima koji pate od opsesivno kompulsivnog poremećaja, koji imaju tendenciju da funkcionišu na sniženom nivou serotonina.
Fišerova je 1999. godine pronašla potporu za ovu teoriju: italijanski istraživački tim je otkrio da su od 60 učesnika, oni koji su u punom ljubavnom zanosu imali značajno manje nivoe serotonina u poređenju sa kontrolnom grupom.
Hemijski tobogan može da pomogne u objašnjenju zašto su početni stadijumi ljubavi tako zabavni, uzbudljivi i, napokon, tako iscrpljujući. I zašto je tako primamljivo kada, takođe PRIVRŽENOST poznata kao prisna ljubav, preuzme – kada odlučite da živite nevenčano, delite kućne poslove, masirate jedni drugima stopala i tolerišete gledanje rialitija dokle god živite (ili ne).
Što se opstanka vrsta tiče, nagon za privrženošću se javlja da zadrži parove makar dovoljno dugo dok rodite i podignete dete.
Dok se na sigurnost u vezi često gleda kao na džek pot na lutriji zabavljanja, privrženi su često skloni da se vrate fazi požude i privlačnosti. Mada privrženost obezbeđuje preko potrebni osećaj sigurnosit i udobnosti, mnogi u ovom stadijumu jadikuju jer je uzbuđenje nestalo.
Istraživači veruju da postoji dobar razlog zbog kojeg uzbuđenje prolazi: stanje opsesivne ljubavne obuzetosti je metabolički opterećujuće. Mozak nije glupan i štedi energiju kad god može.
„Kada je Vaš mozak napravio novu proceduralnu stvar, može da oslobodi tu energiju za nešto drugo“, kaže Kajt Sukel, novinarka koja prati nauku i autorka knjige „Ovo je tvoje razmišljanje o seksu“. Drugim rečima, kada mozak smanji uzbuđenje nove ljubavi, omogućava Vam da ponovo razmišljate o nalaženju hrane.
Ipak, ovde je u igri više od hormona i neurotransmitera. Ljudski mozak takođe odgovara na okruženje na jedinstvene načine.
„Mi nismo prerijski poljski miševi“, insistira Sukelova upućujući na monogamske glodare. „Imamo ogromne frontalne režnjeve za kontrolu kulture, morala i osuda koji utiču na naše odlučivanje.“
Sukelova ukazuje na to da je bilo koje ljudsko ponašanje složen i jedinstven ples biologije i okruženja.
Ester Perel, terapeut za parove i autorka najprodavanije knjige „Parenje u zarobljeništvu“ tvrdi da je uzbuđenje pred nepoznanicom, na primer, više kulturno pitanje nego biološko.
Prema njenom mišljenju, radikalne socijalne i ekonomske promene u 20.veku su skovale plan da stvore ideologiju ljubavi koja iščekuje od romantičnih partnerstava da zadovolje svaku potrebu.
„Nikada ranije nismo toliko očekivali od braka“, kaže ona. „I dalje želimo sve ono što je primarna porodica obezbeđivala, poput sigurnosti i dece, ali takođe želimo da nas partner voli, da bude strastven prema nama, zainteresovan za nas, da bude naš najbolji prijatelj i prisan prijatelj, i strastveni ljubavnik koji nas pokreće. Očekujemo da nam jedna osoba pruži sve ono što je celo selo obezbeđivalo. To je preveliki zahtev za žurku u dvoje.“
Ljubav izvan laboratorije
Nauka može da nas nauči da je nešto od onoga što osećamo začuđujuće univerzalno – i možda čak nije ni lično.
Prema Perelovoj, neuronaučni opis ljubavi je korisniji kao metafora nego ključni odgovor.
„Osluškujem istraživanja, pratim ih, ali mi se ne sviđa da o ljubavi govorim kao dopaminu, oksitocinu, noradrenalinu“, kaže ona. Perelova je više zainteresovana za umetnost ljubavi nego za nauku. Kao i većina nas, ako ćemo iskreno.
Perelova je tri decenija slušala ljude kako govore o ljubavi – i, kada su na njenom terapijskom kauču, njihove borbe sa ljubavlju. Naslušala se mnogo o besu, strahu i očaju koji ljudi osete kada ljubav više nije ono što je bila. Pa ipak, kontraintuitivan savet koji Perelova nudi parovima da im pomogne da sačuvaju ljubav je zasnovan na naučinim uvidima o mozgu u stanju zaljubljenosti.
Za nju, ključ za buđenje romanse u dugotrajnim vezama nije nužno da se približite partneru već da dozvolite ljubavi da diše. Perelova kaže da strast treba vazduh. Romansa je mnogo uzbudljivija kada dozvolimo partnerima da im postanemo ponovo malo nepoznati.
Kada parovi osećaju da se ljubav ustajala, Perelova predlaže istraživanje na koje načine može da se bude u partnerskom odnosu koji dozvoljava više prostora ljudima da cvetaju kao pojedinci. Ovaj protivurečan savet može pomoći parovima da oporave nešto od onoga što je bilo uzbudljivo u tim ranijim etapama. Naime, misterija.
Sukelova se slaže. „Ne možete da pogledate studije i smislite kako da održite nekoga vernim ili kako da zadržite ljubav“, kaže ona. Ono što možete da uradite je da zapalite neurohemikalije povezane sa požudom i privlačnošću tako što ćete raditi nove stvari zajedno i nezavisno, zbog čega se možete osetiti kao nova osoba i da vidite novu osobu u onome koga volite.
Neobična iskustva su okidač za produkciju dopamina, neurotransmitera odgovornog za osećanja zadovoljstva i motivacije. Neka Vam bude važno da tragate za novim svežim iskustvima i perspektivama, zajedno i pojedinčano.
Sukelova kaže da bez obzira na to kakve studije će se pojavljivati, nauka nikada neće biti kadra da nam pruži sve odgovore: „I dalje je mnogo tajni unaokolo.“
Izgleda da se mnogo istraživači slažu da određena količina misterije nije samo fascinantna, već je bitna za očuvanje veze živahnom.
Na kraju, stepen romanse i uzbuđenja u Vašoj vezi može biti određen stepenom nesigurnosti koju možete da podnesete.
Perelova beleži da, dok jedni napreduju u blizini i intimnosti, drugi osećaju da ih to guši. „Morate da stvorite okruženje u kojem upućenost i iznenađenje mogu da cvetaju.“
Zabava. Novine. Očekivanje. Radoznalost. „To su erotski sastojci“, kaže Perelova. „Oni čine strast održivom.“
Na kraju, izgleda da ono što ne znamo, ne samo o o mozgu, već i jedni o drugima, ima moć da transformiše i podrži dugovečnu ljubav. Dakle, ne plašite se zagonetke. Uživajte u njoj.
Hemija ljubavi
Prema rečima ljubavnih istraživača, ona se događa u tri etape: požuda, privlačnost i privrženost. Svaki stadijum ima svoj sopstveni potpis, koktel hormona i neurotransmitera. (Neurotransmiteri preleću od jedne sinapse u mozgu do druge, dok hormoni protiču kroz krvotok. Neke neurohemikalije, poput oksitocina i vasopresina mogu zapravo i jedno i drugo.) Ako ste jako zaćoreni u nekog novog ili uživate u udobnosti sa partnerom u dugoj vezi, upravo sada osećate dejstvo nekih hemijskih kombinacija.
Požuda
Uglavnom pod uticajem hormona testosterona, ovaj stadijum je odgovoran za Vaš obuci se- izađi- napolje poriv. Razvijena je kako bi motivisala ljude da traže seksualno jedinstvo sa bilo kojim odgovarajućim partnerom.
Privlačnost
Obeležje nekoga ko je u punom zanosu nije drugačije od nekoga ko pati od opsesivno kompulsivnog poremećaja. Ošamućen mislima o objektu ljubavi proveravaju telefon svake druge sekunde, osoba u novoj ljubavi je nesposobna da se fokusira na bilo šta drugo. Ovaj haos obuhvata sledeće transmitere.
Dopamin: zujanje
Kada ste usmerili svu svoju pažnju na osobu koja Vam se dopada, dopamin preuzima stvar. Pomaže Vam da se fokusirate, motivišete i ispunite energijom. Zato što je ovaj transmiter povezan sa učenjem i nagradom, izučavate objekt Vaše ljubavi poput najbolje knjige koju ste ikada pročitali.
Udar dopamina može se činiti jako prijatnim – ili ne. To je kao jaka šoljica kafe: ukusna, ali sa nus pojavama koji mogu da uključe nesanicu, gubitak apetita, lupanje srca pa čak i strah.
Noradrenalin : trema
Ovaj transmiter takođe podstiče energiju i fokus. Odgovoran je za fizičke osećaje strasti i privlačnosti, poput suvih usta, znojavnih dlanova i slabih kolena.
Serotonin: cool faktor
Ako su dopamin i noradrenalin pedale za gas mozga, onda je serotonin pauza. Spokojno i smireno deluje na um. Neka istraživanja su otkrila, što ne čudi, da se serotonin snižava tokom početnih etapa romantične ljubavi. Uranjanje u serotonin može doprineti opsesivnoj prirodi rane ljubavi i Vašem uznemirenom razmišljanju koje sve ometa.
Privrženost
Opsesivna ljubav (uobičajeno) ustupa mesto slabijoj vrsti povezivanja i privrženosti. Ovo su hemikalije koje učestvuju u fazi posle nervoze.
OKSITOCIN I VASOPRESIN: HEMIKALIJE ZA MILOVANJE
Ove blizance neuropeptide otpušta hipotalamus. Povezani su sa željom da budemo blizu i povezani. Oksitocin stimuliše fizički dodir, uključujući negovanje: pomaže majkama da ostvare vezu sa novorođenim bebama. Dok oksitocin pomaže u ostvarivanju spona, vasopresin stimuliše zaštitne impulse. Kad brane svoju decu roditelji su nakostrešeni a ljubavnici postaju defanzivni kada neko drugi flertuje sa njihovim partnerima.
….
prevela Mira Bukvić
