Dokolica, lenstvovanje, sanjarenje, jutarnje meškoljenje u krevetu, izležavanje… U današnje vreme ove reči zvuče kao davno zaboravljene i nepoželjne kategorije. Od malena nam svi redom usađuju vrednosne sisteme, počevši od porodice, društva i medija. Tada već spoznajemo šta je poželjno, a šta nije. Lenčarenje nikako nije. Tu na početku već dobijamo instrukcije i uvid koliko zapravo mi vredimo, naši životi u odnosu na vidljiva dostignuća. I kako je kultura radoholičarska, takmičarska i potrošačka, akcenat je naravno na spolja. Gleda se šta smo postigli u životu: dobar posao, dobra plata, lep/a i uspešan/a muškarac/žena, lepa i pametna deca, vitko telo, egzotična putovanja, fensi garderoba… A za sve to treba dobro zasukati rukave i raditi, raditi, raditi, nikako lenčariti, no, no!
Vrednosni sistem
Teško je odupreti se zahtevima i očekivanjima savremenog društva dok se još nismo formirali kao ličnosti. Dok smo mlađi i još nismo zahvaćeni u potpunosti matriksom, itekako znamo da lenčarimo, sanjarimo, današnjim žargonom „blejimo“. I to je divno. To je period kada se tražimo, da, to ume i da boli, ali sve su to “normalne” razvojne faze. Potrebno je vreme da istražiš granice, preispitaš sebe, svet oko tebe da bi spoznao ko si. Odoleti tim nametnutim vrednostima i prihvatiti sebe takvi kakvi smo, jeste dug ali neophodan put. Zahteva dosta “rada” na sebi.
Kako se gradi vrednosni sistem:
„Gradi se od nevidljivog materijala.
Armira se roditeljskom ljubavlju.
Izoluje se od štetnih uticaja sa jačanjem karaktera.
Atestira se sa jačanjem samostalnosti.
Rok trajanja je beskonačan.
Ne skuplja se prilikom redovne upotrebe, ali u ekstremnim okolnostima menja svojstva.“ [1]
Ovaj sjajni vrednosni sistem by vukajlija 😊 trebalo bi uvesti u škole. Društvo bi definitivno drugačije izgledalo i funkcionisalo kada bi nam se deca podizala na ovaj način. Nažalost, malo je onih koji su zadojeni ovakvim sistemom vrednosti, te su za to potrebne godine i da, jačanje karaktera pod obavezno. A mladi ljudi jesu najlakše mete, njima je lako upravljati kroz strah i idejama/iluzijama o uspehu. Kada čujem reč uspešan blago se naježim, moje telo pruža otpor. Nemam ništa protiv uspeha kao takvog, na stranu što je definicija uspeha krajnje individualna stvar. Već što tu reč uglavnom čujem od ljudi koji čeznu za famoznim uspehom iz filmova i osećaju se neostvareni, ili ljudi koji po svim spoljnim indikatorima jesu uspešni, a opet nesrećni. I tako mnogi gledajući sa strane „imaju sve“ i ne deluju srećno. Zašto je to tako?
Uspeh vs dostignuća
„Razlika između uspeha i dostignuća je suptilna ali ključna. Uspeh je subjektivan osećaj o tome kako vi radite u odnosu na zašto to radite. Dostignuće je objektivna mera o tome šta ste zapravo učinili. Pa ipak, uspeh je mnogo važniji od postignuća. Zaista, mogli biste imati sva dostignuća u svetu i ne biste bili uspešni.
Ovo stalno možete da vidite, ljude koji imaju puno spoljnih indikatora uspeha, ali iznutra, oni su ruševina. Oni su izgubili svoju svrhu, i stoga, više se ne sećaju razloga zbog kojih rade to što rade. Ono što je nekada bila iskrena strast sada postaje potreba za vanjskom proverom. Beskrajna potreba za sticanjem i postizanjem. (…)
Zanimljivo je da mnogi uspešni preduzetnici priznaju da su bili sretniji pre nego što su postali “uspešni”, kada su njihove motivacije bile u skladu s njihovim vrednostima. Postignuće ih je otrovalo, a njihova motivacija se promenila. Kada se vaša motivacija pomeri od unutrašnje do spoljašnje, vaše performanse prirodno padaju kada se posmatraju na dugi rok. Možda ćete biti u stanju da održite visoke performanse neko vreme, često uz velike troškove za vaše zdravlje, odnose i finansije.“ [2]
Kako da lenčarite
U svojoj knjizi Tom Hodžkinson „Kako da lenčarite- priručnik za dokoličare“ oštro kritikuje savremen način života i društvo koje nameće i vrednuje samo one koji proizvode i troše. U tom suludom tempu koje je zahvatilo i Srbiju, slobodnog vremena ima sve manje i tretira se kao luksuz ili se gleda negativno na njega.
Da, došlo je vreme kada je sramota uživati u dokolici. Život se sveo na obaveze, ogroman stres i još veće nezadovoljstvo, pitam se stvarno zašto? Autor citira Oskara Vajlda: “ Međutim, kao što je istakao Oskar Vajld, ništa ne raditi je – težak posao. Uvek ima toliko ljudi koji pokušavaju da vas nateraju da nešto radite.“[3] Isto tako piše da je „…kasno ustajanje za nezavisne umove, za osobe koje odbijaju da postanu robovi rada, novca, ambicije.“
Divnim smislom za humor Tom Hodžkinson brani dokolicu i slobodu lenčarenja, ističe značaj o pravu na slobodno vreme, pravu na lenjost. Po njemu biti lenj znači biti slobodan, i da je lenčarenje davno zaboravljena ali i nepoželjna zabava, zadovoljstvo i radost. Takođe smatra da je lenjost pravo na mogućnost izbora, pravo savremenog čoveka da se odupre ropstvu, da ima vremena da oslušne svoje želje i potrebe bez osećaja krivice.
Zaboravljamo da je isto tako važno imati vremena da se bude srećan i ispunjen. Svi želimo i jurimo za stvarima koje bi nas eventualno usrećile, ali i kad postignemo to, mi zapravo nemamo vremena da im se radujemo i uživamo u njima. Sada jurimo za novom šargarepom, rat race[4], hrčak i točak to kao da nikada ne prestaje. Gde je ono staro osećanje kada samo „jesmo“ i ništa ne radimo i svesni smo lepote trenutka u kome se nalazimo i svim svojim bićem uživamo u njemu? Autor nas podseća da su maštanje, sanjarenje, uživanje u svakom zalogaju, polako ispijanje kafe ili vina davno zaboravljene čari života. Danas mahom svi pijemo kafu s nogu ili jedemo s nogu jer ’nema se vremena’. Dokolica po njemu, to je pre svega sloboda, individualizam, i odbijanje da se bude pokoran i uniformisan.
Poredjenje sa drugima
S tim u vezi, prosto je nemoguće ignorisati internet revoluciju. Pojava i eksplozija društvenih mreža koje su nastale kao razbibriga i zabava u slobodno vreme ali ubrzo su se i one pretvorile u posao. Vrlo ozbiljan i unosan posao. Jako je bitno koliko pratilaca imate i poslovni partneri vas pitaju za to, gledaju statistike vaših sajtova i stranica na društvenim mrežama. Svi oni koji su radili na društvenim mrežama znaju koliki je to obim posla. Koliko samo vremena i energije gutaju, radili vi kao social media manager, blogger, wordpress dizajn & podrška i šta sve ne u moru novih zanimanja digitalne ere u kojoj se nalazimo. Sve se to uglavnom radi zbog ostavljanja „utiska“ na druge bilo privatno ili poslovno, najčešće i jedno i drugo. Da bismo u očima drugih izgledali uspešni, društvene mreže su preplavljene presrećnim porodicama, prepametnom decom, izuzetno sposobnim likovima čime god da se bave, šta god radili u datom trenutku pili, jeli, veselili se…Preko društvenih mreža mi smo svedoci njihove vrlo vidljive sreće i uspeha. Na tome se ozbiljno radi i zarađuje.
Glumac Bili Marej se nedavno oglasio povodom toga, rekavši da nas društvene mreže uče da poredimo naše živote sa drugima, umesto da vrednujemo ono što jesmo i imamo i da nije čudno što je toliki porast depresivnih ljudi u današnje vreme.
Istina, depresija kao epidemija hara ovim 21 vekom. Pre neki dan sam zastala na pešačkom prelazu jer se semafor odužio i zagledala se u ljude oko sebe. Nimalo prijatan prizor. Ljudi na stanici koji čekaju prevoz, ljudi pored mene koji čekaju da pređu ulicu i oni preko puta, svi namrgođeni, sivi, smoreni. Psihoterapeut Nebojša Jovanović je to lepo rekao: „Brzina sa ispraznošću života je usko povezana.“ Glorifikacija zauzetosti došla nam je glave. Ako šta volim kod južnjaka u koje i mi spadamo, to je taj mentalitet i stil življenja. Draga mi je ta usporenost po kojoj su poznati južni narodi, opušteni, sve rade natenane i sa guštom.
Take it easy and very slow je odlika južnjaka. Niko nigde ne žuri, a sve se stigne. Činjenica je da sve manje prisustvujemo tome. Gotovo da smo iskorenili taj način života i preuzeli od Velikog Brata i Veliku Sestru zauzetosti. Svi hoćemo da budemo kao ona, mnogo je važna i zauzeta. Kasnije nam se to obije o glavu, uglavnom padom imuniteta, jer smo zaboravili da osluškujemo naše telo i dušu…
Svakako svi imamo račune koje moramo da platimo, ali život je mnogo više od toga i nije zamišljen da ga provedemo u jurnjavi kao muve bez glave.
Ovde smo da učimo i da uživamo u vremenu kojem nam je dato, a ono je ograničeno. Par nedelja pre nego što će preminuti poznati glumac Majkl London izjavio je: „Neko bi trebalo, na samom početku života da nam kaže da umiremo. Tada bismo živeli s tim ograničenjem, svakog minuta, svakoga dana…“ Mi smo mnogo više od radnog vremena od 9 do 5 , kesa iz supermarketa i blejanje u TV kad dođemo s posla smoždeni kući. Život jeste velika stvar, ali ga čini milion malih stvari. Tu istinu zaboravljamo kao i uživanje u slatkom neradu i blaženoj besposlici, dolce far niente.
Po mogućstvu u ležećoj pozi sa rukama skrštenim ispod glave, pogledom na gore, bilo to nebo, tavan, nebitno je, rimski stil izležavanja takođe je odličan, toplo preporučujem. Pitam vas šta ima loše u tome?
Do less
Famozne To-do liste samo su nam pojačale neuroze. Razne aveti sa kojima se non-stop rvamo poput cenzora, sabotera, goniča robova, samo su mali deo čudovišta i živuljki koje borave u našim napaćenim glavama.
U poslednje vreme mnogobrojna istraživanja potvrđuju značaj i dobrobit dokolice i koliko smo produktivniji posle odmora, popodnevne dremke i lenstvovanja. I šta ćemo sad?
„Da bi dobili ideje, a zatim isplanirali kako da ove ideje ostvare, kreativnim ljudima potrebno je vreme za razmišljanje, podalje od stola, od telefona, milijardi smetnji svakodnevnog i domaćeg života. A jutarnje dremanje je jedan od najboljih delova dana da to radite“ piše Tom Hodžkinson.
Mark Manson u svom bestseleru „ E, zabole me“ skreće pažnju kako nas svet stalno ubeđuje da je ključ dobrog života u tome da imaš više, kupuješ više, poseduješ više, praviš više, budeš više.
Bombardovani smo porukama da bi trebalo da se ložimo na sve to sve vreme. I premda kako kaže, nema ničeg lošeg u dobrom poslovanju nevolja je po njemu „što je višak pojave da se ložiš na ovo ili ono loše za naše mentalno zdravlje. Dovodi do toga da se vezuješ za površno i lažno, da posvećuješ život jurenju za fatamorganom sreće i zadovoljstva. Ključ dobrog života je da te zabole za više, ključ je da se ložiš na manje, samo na ono što je istinsko, najbliže i značajno.“[5]
Sa još upečatljivijim naslovom od Mansonovog, naša Vanja Nikolić je napisala knjigu koja se zove kratko i jasno „Jebe mi se“, preporučujem. Sudeći po ovome promene se već dešavaju, novi poredak se sprema, kao i nove vrednosti.
Na to ukazuje novi pokret i talas koji je sve popularniji u poslednje vreme i zove se to do less. Sve je više tekstova i knjiga na ovu temu how to have more by doing less. U svojoj istoimenoj knjizi Kate Northrup piše o svemu tome. Pre knjige je pokrenula eksperiment pod istim nazivom namenjen zaposlenim majkama[6]. Tek one su na udaru sumanutim zahtevima današnjice. Usađeno im je da bi imale sve, moraju da daju sve. Ulažući nadljudske napore, zaposlene majke i ne samo one, pucaju po šavovima ne bili postigle to sve.
Čuveno žensko žongliranje s milion stvari na dnevnom nivou je pogubno po sve zaposlene žene majke, supruge – majke – karijeristkinje, jednom rečju overachievers[7]. Ovakav životni tempo retko ko može da izdrži na duže staze, a da pritom ostane zdrav i čitav. Loše je po zdravlje majke, prvenstveno mentalno, jer sebe najčešće stavlja na poslednje, eventualno pretposlednje mesto. Ove žene su mahom potisnule i ugušile sve svoje potrebe i želje. Dr Klarisa P. Estes je to lepo objasnila u svojoj knjizi[8] da majke ne shvataju da žrtvujući svoje potrebe tako uče decu da takođe žrtvuju svoje potrebe kada odrastu.
„Ženska potreba da „sve izleče, sve poprave“ velika je zamka koju nam postavljaju zahtevi sopstvene kulture, pre svega pritisak da dokažemo da ne stojimo besposleno i uživamo, već posedujemo vrednost koja nas može iskupiti…“[9] i još dodaje da kompleks „biti svima sve“ napada osećaj adekvatnosti žene.
Čak i poznati lajfstajleri poput Tima Ferisa pišu o ovome. Sasvim nedavno je objavio tekst na svom blogu „The NOT- to- do list“[10]. Sve više se okrećemo sebi i prioriteti nam se menjaju.
Važnost usporavanja
Snaga i moć usporavanja životnog tempa je velika. Najpre to treba osvestiti a onda sprovesti u delo. I tada malo po malo počinju da nam se dešavaju „čuda svakodnevnice“. Tu smo, prisutni, zastali na trenutak udahnuli vazduh i širom otvorili oči da svedočimo lepoti trenutka ne radeći ništa.
Mi smo u čitavoj toj jurnjavi za šargarepom zaboravili da dišemo. Važnost disanja se sve više spominje, jer nas vraća u sadašnji trenutak koji je zapravo sve što imamo. Podseća nas da zastanemo i osvestimo sebe u ovom vremenu i prostoru. Dah nas tera da usporimo što je od presudne važnosti za naše psiho-fizičko zdravlje.
Kada usporimo kreću čuda da se dešavaju. Već ujutru kada odvojimo vreme da na miru popijemo kafu bez pritiska i osećaja žurbe. Kada ležimo i odmaramo se bez osećaja krivice dok ne napunimo baterije. I kada odmaranje ne doživljavamo kao luksuz, dosađivanje i traćenje vremena. U procesu razumevanja dokolice i njenog značaja bitno je da je svim srcem prigrlimo, bez zadrške. Osetićete vrlo brzo kako vam divno uzvraća. Vreme posvećeno sebi smatrajte svetinjom, tada se obnavljamo, punimo, vraćamo sebi. Kada počnemo više da uživamo u životu ovde i sada, svet počinje da se menja prvo u nama, a zatim i oko nas.
………
Napisala i dokolicom se bavila Tijana Mišić Pavlović
Preuzeto s njenog sajta www.tijanapavlovic.com
Photo credits Maja Vujić za soulfood.rs
fusnote:
[1] https://vukajlija.com/vrednosni-sistem
[2] https://www.bizlife.rs/lifestyle/afterhour/uspeh-vs-dostignuce/
[3] Kako da lenčarite- priručnik za dokoličare, Tom Hodžkinson
[4] Rat race – a way of life in which people are caught up in a fiercely competitive struggle for wealth or power
[5] Mark Manson „E, zabole me“, 2016
[6] https://dolessexperiment.com/
[7] https://en.wikipedia.org/wiki/Overachievement
[8] Klarisa Pinkola Estes „Žene koje trče sa vukovima“
[9] Klarisa Pinkola Estes „Žene koje trče sa vukovima”
[10] https://tim.blog/2007/08/16/the-not-to-do-list-9-habits-to-stop-now/
