„Ono što tražimo to ćemo i naći“, kaže dr Lazar Trifunović, „a ono što se nalazi u nama, to ćemo i privući, pa je zbog toga najveće i najvažnije putovanje unutar sebe i sređivanje sebe iznutra“…
Umeće traganja… To nisu samo daleka putovanja na koja se otiskivao da bi otkrio uzroke svojih nemira i sumnji i istraživao drevne medicinske tehnike u najzabitijim delovima planete: Nepalu, Tibetu, zapadnoj Africi, Južnoj Americi, Indiji, u kojoj je bio devet puta. Umeće traganja je i sve drugo čime se bavi: homeopatija koju praktikuje u svojoj ordinaciji u Novom Sadu, joga koju redovno vežba, fotografija kojom se amaterski bavi, fondacija koju je osnovao zbog pomoći nezbrinutoj deci…
„Umeće traganja, pretpostavljam da je to ono na šta se naslanjam da bih došao do unutrašnjeg mira“, govori Lazar Trifunović dok korača po tepihu od zlatnožutog, smeđeg, zagasitobraon, oker, rđacrvenog, narandžastog opalog lišća u novosadskom Dunavskom parku, sunčanog dana kojim nas je nebo častilo na samom pragu zime… „Samo stalnim istraživanjem pre svega sebe, a zatim i sveta oko nas, možemo doći do spoznaja. To možemo postići čitajući knjige, razgovarajući s drugima, putujući… mnogo je načina, ali nikad ne smemo da pomislimo da nešto znamo, jer to zaustavlja naš razvoj. Za umeće traganja važno je da znate da ne znate i da stalno tražite. Ono što tražite to ćete i naći, a ono što se nalazi u vama, to ćete i privući, pa je zbog toga najveće i najvažnije putovanje ono unutar sebe i sređivanje sebe iznutra. Ostalo dođe samo po sebi.“
Od sina uglednog novosadskog ginekologa očekivalo se da, kada je završio medicinu, krene utabanom stazom i nasledi očevu praksu, ali je doktor Lazar Trifunović posle nekoliko godina traganja za drugačijim metodama lečenja odlučio da završi homeopatiju na Univerzitetu Westminster u Londonu, u kome je tada živeo.
Spremali ste se da upoznate Castanedin Meksiko, ali ste pred sam put promenili odluku i otputovali u Indiju i Nepal i ostali tamo godinu dana. Šta vas je navelo da to učinite?
„Imao sam 28 godina kada sam završio medicinu i naizgled pucao od zdravlja – svaki bi doktor to rekao – a bio sam depresivan, pun nemira, košmarnih misli i osećanja. Često sam se budio s mišlju: ’Oh, ne, još jedan dan’. Sanjao sam o tome da se nasmejem kada ujutro otvorim oči i pomislim da je divno što je svanulo. Pročitao sam sve što je Castaneda napisao, a prve četiri knjige skoro da znam napamet. Hteo sam da otputujem u Meksiko u nadi da ću naći ono što bi mi pomoglo. Ni danas ne znam zašto sam nedelju dana pred polazak promenio odluku i otputovao u Nepal i odmah dobio prvu lekciju: pred najvećim budističkim hramom u Katmanduu video sam gladnu decu koja sa zemlje skupljaju pirinač i jedu ga, vedra i nasmejana. Zapitao sam se kako mogu da budu toliko puna radosti, a jedu ono što nađu na ulici. Šta je sa mnom? Gde je nestala moja životna radost? Mesec dana kasnije obreo sam se u Indiji. Najpre u svetom gradu Varanasiju, u koji se svake godine vraćam. U njemu sam se upoznao sa jogom, ajurvedom, homeopatijom i sida medicinom. Krenuo sam dalje i jedini plan koji sam imao bio je da nemam plana. Prepustio sam se, nisam znao ni koji je dan, ni koliko je sati. Sam, s ruksakom, šatorom, vrećom za spavanje, išao sam tamo gde me je put nosio. Za godinu dana prešao sam oko devet hiljada kilometara, putujući od severa do krajnje tačke na jugu, od istoka do zapada, i otkrivao mesta koja nisu na turističkim maršrutama, a koja bi mogla da kriju stara znanja. Činjenica je da se moj život posle toga značajno promenio.“
Zašto se kaže da se iz „zemlje s hiljadu ogledala“ niko ne vrati isti?
„Indija nikoga ne ostavlja ravnodušnim. To je energetski neverovatno snažan prostor. Ako se uklopite, dobićete puno, ako je ne prihvatite, biće to mučno iskustvo. Tamo se živi u harmoniji s prirodom iako je ono što sve vreme gledate duboka beda. Ali, preko milijardu siromašnih u toj košnici nije tužno, depresivno, nesrećno, nervozno, što u razvijenim (i bogatim) zemljama Zapada vidite svuda. Osim toga, to je i mistična zemlja u kojoj se čuvaju razna znanja koja nisu indijska, samo su sačuvana u Indiji, a pripadaju svim ljudima. Ceo svemir je energija koja oscilira na određenoj frekvenciji. Ako je klavir dobro naštimovan, i dete od pet godina odsviraće lepu melodiju, ako nije, neće ni vrhunski pijanista. Slično je i s ljudima. Ako se uštimujemo na svemirski ritam, stvari nam se otvaraju i sve nam ide od ruke. Dobijamo pomoć koja nam je potrebna i ukazuje nam se put kojim treba da idemo.“
Koji su načini da se čovek uštimuje na energiju svemira?
„Bilo koji način vežbanja u kome je primarni cilj rad sa unutrašnjom energijom: joga, tai či, či gong, kao i meditacija ili molitva, život u harmoniji sa prirodom, homeopatija, ili bilo koji medicinski sistem koji čoveka posmatra kao energiju, i balansira tu energiju… Joga nije stavljanje noge iza vrata, to je usputni efekat, nego pre svega rad sa unutrašnjom energijom. Mi smo ubrzani, prezasićeni nepotrebnim informacijama, ne možemo da prođemo ulicom od bilborda i reklama koje nas napadaju, remete nas i televizija i novine. Svuda smo, osim u sebi, a baš to je potrebno da bismo se uštimovali u ritam svemira.“
Upravo vas je Indija navela da istražite sopstveno hrišćansko poreklo?
„U bolnici za leprozne gde odlazim svake godine, razgovarao sam s ljudima od kojih učim. Oni su mi rekli da je divno što putujem po svetu i proširujem svoja znanja, ali da nije slučajno to gde sam rođen, da imam svoju religiju i da nikada ne bi trebalo da se od nje odvojim. I samo je trebalo da poređam stvari: mi imamo mnogo svetaca; prezivam se Trifunović; naša porodična slava je Sveti Trifun, a on je lečio ljude; u mojoj porodici ima dosta lekara. Shvatio sam da sve to ne može biti slučajno. Onda sam zaključio da bih mogao da proučim lečenje kroz hrišćanstvo i to me je odvelo u Etiopiju. Tamo sam, između ostalog, u pravoslavnom manastiru iz 13. veka Debre Libanos prisustvovao činu egzorcizma. I to je lečenje. U Aksumu, gde se čuva ’kovčeg zaveta’ shvatio sam da sam izgubio mir jer sam izgubio veru. Ako imamo veru, znamo da se sve odvija tačno onako kako treba, a to nam donosi mir. Tada su sve prepreke koje nam život nanese izazov, a ne osnov za žaljenje, kako Castaneda kaže.“
Šta ste tražili, a šta našli u plemenima u zapadnoj Africi?
„U Londonu sam našao oglas u kom se tražila desetočlana posada za putovanje po Africi na kamionu prepravljenom za takvu vrstu putovanja. Prijavio sam se. Krenuli smo iz Maroka i obišli Mauritaniju, Senegal, Mali, Obalu Slonovače, Ganu, Burkinu Faso, Togo, Benin, Nigeriju. Mene je zanimalo ispitivanje različitih medicinskih sistema, ali ono što sam tamo video nisu sistemi, nego najprimitivniji oblici lečenja, kakvo je, recimo, u Maliju, u Dogan zemlji gde ljudi žive onako kako su živeli pre pet hiljada godina. Oni se leče isterivanjem zlih duhova koje vrši ogan – vrač, a u Togu i Beninu prisustvovao sam vudu ritualima bele magije kojima su se prizivale dobre i terale loše sile. Bilo je to naporno i krajnje opasno putovanje i nikad ga ne bih ponovio, ali i životna lekcija koja se dobija samo jednom, ako imate sreće.“
Koja je najvažnija poruka koju ste dobili u šamanskim ritualima u Južnoj Americi?
„Da se vratim kući. Proveo sam dva meseca u okolini grada Kuska u Peruu i tamo učestvovao u šamanskom ritualu. Ispio sam čaj i trebalo je da mi se javi spirit biljke od koje je napravljen i kaže mi ono što sam želeo da znam. Nekoliko sati nisam zapazio nikakvu promenu, pa sam se vratio u hotelsku sobu. Počelo je iste večeri: postalo mi je hladno, zaspao sam, a zatim se probudio sa potpuno promenjenom percepcijom. Neko bi rekao halucinacije, ali šamani ne vole tu reč jer smatraju da se na taj način duh biljke obraća čoveku i da ga uvodi u druge dimenzije. Sve predmete oko sebe video sam u vidu kanapa na kojima je bilo ispisano šta je šta, a zatim na sebi 30-40 pokrivača (slojeva) od kojih nekoliko nije pripadalo meni i trebalo je da ih odbacim da bih ozdravio. Osećao sam se veoma loše, nisam mogao da dođem do kupatila koje je od kreveta bilo udaljeno dva metra. Sve moje misli bile su koncentrisane na jedno: kako da se izlečim? Onda sam osetio snažan i stvaran ukus pileće supe i pomislio da je to ono što bi moglo da mi pomogne. Setio sam se da moja mama kuva divnu pileću supu, da samo treba da odem kod nje, da pojedem njenu supu i izlečiću se. Kada sam nekoliko dana kasnije razgovarao sa šamanima, rekli su mi da poruka ne može biti jasnija: treba da se vratim kući jer ću tako rešiti sve ono što me muči, tako ću ’ozdraviti’. Istu takvu poruku u roku od godinu dana dobio sam više puta. I od šamana na jezeru Titikaka koji mi je proricao sudbinu iz listova koke, i od pravoslavnog sveštenika u Etiopiji, i od indijskog astrologa. Svi su mi rekli da moram da se vratim tamo odakle potičem i da treba da lečim ljude. I – evo me!“
Da li ste pronašli unutrašnji mir?
„Da, našao sam ga i izgubio, i opet našao i opet izgubio, i opet… Međutim, neprekidno traženje mira govori o mojoj veri, a vera je svest da mogu da savladam svaku prepreku iza koje se krije mir.“
Posledice velikog ubrzanja
„Klasična medicina je odlična nauka“, kaže dr Trifunović, „i u poslednje vreme veoma je napredovala, ali je ograničena u sagledavanju čoveka, ne priznaje da je fizičko telo samo mali deo nas, naš grublji deo. Mi smo, pre svega, energija. Ona se manifestuje u vidu misli, našeg najsuptilnijeg dela, zatim emocija i tek onda u vidu fizičkog tela kao najgrubljeg dela. Nauka je dokazala da su materija i energija isto, a jedina razlika je u frekvenciji, tj. materija je energija na određenoj frekvenciji. Da biste uspešno lečili ljude, morate imati životno iskustvo koje ćete ujediniti sa znanjem iz knjiga (i još mnogo drugog). Morate prvo da razumete ko smo i šta smo, pa tek onda zašto se razboljevamo i otkuda bolesti dolaze, šta je to što nas remeti kao energetska bića, jer tu bolest počinje. Moderan čovek, a ja njega lečim, ima specifične probleme koje bismo mogli nazvati posledicama velikog ubrzanja. Pada pod teretom posla, rokova, porodice, društvenih obaveza… Da bih razumeo probleme modernog čoveka i znao koji će mu lek odgovarati, moram da imam to životno iskustvo. Svojevremeno sam vežbao či gong u šaolin manastiru. Jednom prilikom, objašnjavajući či gong, učitelj je rekao: ’Zamislite da ne znate šta je jabuka. Ja ću vam dati sve podatke i pokazati vam fotografije, ali šta je jabuka znaćete tek kada je zagrizete.’ Drugim rečima, direktno iskustvo jedino je što se broji. Ako hoćete da pomognete ljudima, morate i sami da iskusite život u potpunosti.“
Fondacija za nezbrinutu decu
„Svake godine radi daljeg usavršavanja u Indiji posećujem bolnicu za lečenje lepre ’Parao’. Tamo, između ostalog, učim i suštinu davanja, značaj pomoći drugima kroz koju se i sami obogaćujemo.
„Na svojim putovanjima načinio sam nekoliko hiljada fotografija na kojima su zabeleženi segmenti dugih putovanja na koja sam pošao mučen uzaludnim pokušajima da otkrijem tajnu iskrenog ljudskog osmeha, njegovih izvorišta i sila dobra koje ga izmamljuju na licima ljudi.
„Godine 2006. u Novom Sadu napravio sam izložbu fotografija koja je imala neočekivan uspeh. Posle toga predloženo mi je da u Beogradu organizujem prodajnu izložbu, a da sav prihod ide u humanitarne svrhe. Izložba je održana u Centru ’Sava’ marta 2007, a prikupljena sredstva otišla su u SOS Dečje selo ’Dr Milorad Pavlović’ u Sremskoj Kamenici. Tako se rodila i ideja o humanitarnoj fondaciji (www. fondagora.org).“
razgovarala Radmila Jovović za magazin Sensa, 2010.
photo Dalibor Danilović
