Imam jednu fotku, iz doba kad je na aparatu postojalo samo 36 snimka, 37 ako ti uspije da namjestiš i onaj probni. Na toj slici sam ja sa svojim društvom, smijem se svim srcem. I jedan drugi on, koji u tom momentu nije bio moj TAJ. Tada sam patila što nisam bila TA tom nekom sa kojim sam vjerovala da je TO jedino moguće. Sjećam se tog momenta ispred foto radnje i prijateljice koja mi govori: “Bože, Nana, pa vidiš li ti kako on tebe gleda? Pogledaj mu osmijeh! A ti se držiš onog jednog i hoćeš da se preobratiš ne bi li bili zajedno!”.
Opasno je, veoma ograničavajuće i, ako mene pitate, užasno dosadno vjerovati da se ljubav vezuje za osobu ili za određen tip ili ponašanje, to uslovljavanje koje postoji u našoj viziji onog što ljubav jeste. Ili da ti moraš da budeš u određenom okviru da bi te neko volio inače nešto nije u redu sa tobom. Ili formatiramo kako bi odnos trebao da izgleda da bi se zvao ljubavlju.
Tri kratke opservacije napisala vam je NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!
Oče, recite za Milorada
“Da li ću ikad moći da volim ponovo?”, pita me dok sjedimo umotane u tople dekice na njenom balkonu.
Ćutim dosta dugo… Mislim da nije spremna da čuje to šta ja mislim. A nisam ni sigurna da ću znati da objasnim u skladu sa njenim senzibilitetom. U ovakvim razgovorima ne možeš prosto da kažeš šta ti misliš i to je to, nego moraš lijepo da uzmeš u obzir ‘personality’ koji je pred tobom i da prilagodiš da bi išta ostalo. I ovo je treća osoba sa manje više istim ‘izazovom’ u zadnjih 10 dana da mi se našla… osjećam se okružena ‘ljubavlju sa znakom upitnika’.
“Ako me ostavi sada i ne bude ništa od nas, hoću li opet voljeti ovako?”, treperi joj glas.
“To nije do njega! Do tebe je!”, izleti mi. I eno ga, otvorila sam tu konzervu crva i sad mi nema povratka. Njen pogled očekuje da nastavim.
“Ti, srećo moja, imaš rijedak dar i kapacitat za ljubav, da je pokazuješ i da je širiš oko sebe! Prema svojim prijateljima, porodici i da, prema ljubavnicima. Ali nije samo romantična ljubav = ljubav! Ljubav koju ti osjećaš je tvoja. Kako neko može da ti je uzme? Tipa neko je tu, i ti ga voliš i sad on ode i to uzme sa sobom. Ja ne razumijem tu korelaciju.”, govorim i mislim se udahni duboko i uspori. Ideš prebrzo i stoga sad slijedi…
“Ali mi smo prije samo godinu dana zajedno u fontanu bacili novčić i u istom trenutku izgovorili -Together forever-, a da se nismo dogovaralli! Prije 6 mjeseci mi je rekao da moramo da isplaniramo kako ćemo živote da sklopimo zajedno! A danas mi kaže da ima pomiješana osjećanja, da mu se previše toga dešava u životu i da me stalno povrijeđuje svojim ponašanjem!”, daje mi timeline njihove veze.
U glavi mi vrišti – Oh hvala njegovoj veličini što hoće da te ostavi jer te povređuje! – no naravno to ne izgovaram naglas. Nije to ono što ona treba da čuje. Moram polako.
“Slušaj, ja vjerujem da ste oboje tako osjećali kad ste bili pred tom fontanom i da su svi planovi koje ste pravili bili u punoj namjeri da ih ostvarite, no život se nekad desi, ali sve to nema veze sa ljubavlju! Ne može niko da ti uzme tvoju ljubav. Eh sad, da li će on tebe da voli je druga stvar! A zapitaj se da li ti to stvarno treba, da te baš on voli? Ili samo želiš da budeš voljena? Koje je od to dvoje?”, izgovaram naglas i kao da se malo trznula. Uspjela sam da uguram nogu da ne može da zatvori vrata…
“A jesam ja tebi ikad pričala priču o Miloradu?”, pitam je i već počinjem da se smijem.
“Nisi, ko je to?”, pita me pomalo začuđena jer to ime nije još čula u mom arsenalu.
“Ne poznajem ga, ali svaka žena ima svog Milorada!”, suze mi već frcaju od smijeha.
Prije nekih 10 godina sam sa mamom išla u obilazak nekog manastira i dok smo stajale u redu da nam se očita molitva i dobijemo blagoslov ispred nas je djevojka kojoj pop čita molitvu:
“Bože blagoslovi (ne sjećam joj se imena), daj joj zdravlja i sreće…”, i nastavlja.
U momentu kad se čini da je završio djevojka se oglašava i kaže: “I Milorada!”.
I dalje stoji pred popom i on pomalo zbunjen improvizuje i ubacuje tu nešto uopšteno o ljubavi.
“Oče, recite za Milorada!”, insistira.
“Dijete, biće Božja volja, čudni su putevi Gospodnji!”, govori joj pop.
“Ali Oče ja hoću da kažete za Milorada, ja hoću Milorada!”, Božja volja je tu nebitna, ona je odlučila da je to Milorad i gotovo.
Pop pomirljivo čita molitvu za Milorada, za njegovo zdravlje i sreću ali ga ne dovodi u vezu sa djevojkom jer njeno ime ne spominje u istom, ali čini se da je i ona shvatila da je to sve što će dobiti pa se okreće i pomalo razočarana odlazi.
Ona se pridružuje mom smijehu i mislim da joj je jasno šta pokušavam da joj kažem. Nekad se toliko zakačimo za samo jednu osobu, za jednu ideju o ljubavi, za neke magične trenutke da sebi postavimo okvir, očekivanja, a ustvari sebe ograničavamo samo na ono što nam je poznato i ne razmišljamo kakvi su naši kapaciteti da sami sebi stvorimo sljedeću veliku ljubav, avanturu, pomjerimo granice svojih očekivanja. Milorad, on je TAJ, i nema tu šta više da se priča. I onda strpaš sve svoje snove, ljubav i sreću u jedan džak i onda ako nam Milorad ne upali mislimo da je sve propalo. Život stvarno nije tako dosadan da nam ne bi ponudio još prilika, ljudi, da ih ne bi sami izmislili, napravili… no nekad ili Milorad ili ništa! Kakva šteta!
Šta nije u redu sa mnom?
“Ostavila sam ga danas! Da vidimo koliko će to da potraje!”, govori mi.
“Do sljedeće sedmice!”, odgovaram. Znam za jadac, proćemo kroz sve faze i onda će se pomiriti.
“Za sada sam bijesna i u fazonu – sve nek se nosi negdje gdje sunce ne sija – pa da vidimo!”, nastavlja.
“Pazi čovjek je optimista koji hoće da se vozi 900km i prelazi 3 granice u doba korone da bi te vidio, barem tako kaže. Možda mu raskid samo bude podsticaj da to organizuje čim prije. Hmm… zvuči kao dobra taktika – make up sex – i on koji herojski prevazilazi sve prepreke da bi došao do svoje drage. Igraš malo na ‘gospodar svijeta’ dio ega, pa vidi šta će se desiti!”, pokušavam da odgodim priču koju vrtimo svaki put kad se ovako nešto desi.
Ja uporno ponavljam isto – da pokuša nešto da promijeni u pristupu, ona se uporno drži svojih uzoraka. I fan sam čestog ponavljanja, jer optimistično vjerujem da će jednog dana nešto da joj ostane u glavi i da će okrenuti priču, ali danas mi je bio baš dug dan i energetska baterija mi je u crvenom.
“Ma ok, ali danas smo došli do toga da sam zaključila: Sve dok sam ja srećna – sve je dobro sa nama! Ako sam nesrećna – eh pa onda bejbi sama riješavaj svoje probleme, on se neće ni po glavi počešati! I onda kad mi on na sve to kaže: – Upravo tako!-. A ja lijepo odgovorim da onda prekinemo ovo! Njegov odgovor je bio: -Ok, hvala ti!-. Blokirala sam ga (hahahaha stara priča znam), pucam od bijesa ali imam previše posla da bi sada plakala, zaliha džina mi je nestala, počeću novo poglavlje i ostali šit! Ne preostaje mi ništa drugo nego da odem po alkohol, napijem se, budem budna cijelu noć i da plačem nad svojim tužnim životom!“.
“Mogu li da ponudim alternativu?”, danas prečicom jer hoću u krevet, pa radije dajem savjet i nudim rješenje umjesto da satima slušam i navodim je da sama dođe do svojih zaključaka.
“Daaa?”, otvorena je i daje dozvolu.
“Kad se ovo ovako desi scenario koji slijedi je: odblokiraš ga i ponovo se hvatamo u kolo. Nikad ne kukaš nad svojim životom bez da mu ne pošalješ stotinjak poruka i zoveš kad te alkohol obuzme da mu kažeš kako je on jedina katastrofa u tvom životu.”, pokušavam da joj pomognem da preskočimo koji krug ovog pakla.
“Istina! A ja uvijek mislim da je to tako malen dio mog života!”, slaže se ali ipak moramo u ponore.
“Pa žao mi je, ali nije! To je onaj dio koji te stuče do kraja iako je sve ostalo fantastično!”, trzam nazad.
“Ali ja želim da to bude malen dio! Beznačajan!”, govori mi sa nimalo odlučnosti u glasu.
“E pa ako stvarno to želiš onda predlažem sljedeće: nemoj da se napiješ, ostani bistre glave i razmisli šta hoćeš od života, ljubavi, partnerstva i vidi kako se on u to uklapa. Napravi dizajn za svoj život.. ionako mi stalno trubiš kako voliš transformacioni dizajn. Uzmi to što radiš u poslu i primjeni na svoj život!”, gradim skelu na koju se nadam da će da se popne.
“Bogu hvala što te imam!”, sviđa joj se ideja.
Ne dam da ovim jeftinim emocionalnim trikom odbaci fokus, utišam svoj ego i nastavim: “Uradi to za sebe i za taj dio života u koji on treba da se uklopi. Gledaj, ispričaj sebi priču do kraja, jer znaš već šta će se desiti… Blokiraš ga, uletiš u ovo samosažaljenje, planiraš majstorski bijeg iz svoje situacije i onda se napiješ… i na kraju poruke, pozivi i opet smo se vratili na početak. Moraš da znaš šta je sljedeće! I da znaš da li je on uopšte u tvom okviru života ili nije?”.
“Zar ne znam?”, malo se ljuti i znam da želi da mi kaže -pa zar ti maloprije nisam rekla-.
“Zar znaš? Jedino što ja znam, a znaš i ti, to je da ćeš mu se vratiti isto tako dramatično kako si i otišla.”, izazivam i dalje. Neću i neću sa njom u proživljanje nečega što će postati irelevantno za samo 7 dana.
“Ali ja neću da mu se vratim!”, govori mi odlučno.
“Odlično. Zaključili smo onda da ako se napiješ, vratićeš se sigurno! Jer te udari u glavu i onda odreaguješ, znamo da se to uvijek tako desi.”, odgovoram jer znam da će maloprijašnja odlučnost da prođe čim alkohol prebaci ljutnju u tugu.
“Jel?”, već je ljuta, znam.
“Jeste! Ako stvarno odlučiš da nećeš da mu se vraćaš onda moramo da osmislimo kako da to ostvariš.”, ne dam se navući na foru.
“Kako misliš? Znam da zvučim glupo!”, sad bi trebala da počnem da se objašnjavam kako ne mislim da je glupa, no kao što rekoh ne dam se.
“Ma ne zvučiš, nije nimalo jednostavno postaviti taj proces!”, samo sam pomirljiva i dalje insistiram na riješenju.
“Trebalo bi biti.”, a sad malo iracionalnih vjerovanja da ubacimo u miks.
Ja sam već uveliko u konstruktivnim riješenjima a ona bi da se bavi svojom patnjom i dramatičnim bijegom od bitange koja je zarobila njeno srce. Cijela ova racionalna postavka mi služi samo za to da konačno prizna šta je ono što je stvarno muči. Pa nastavljam…
“Shvati, ti njega ne možeš da ostaviš bez strateškog plana, neće moći ad hoc. Šta je to što ti treba da se ne bi vratila? Šta će ti popuniti tu prazninu (a da nije alkohol)? Koje distrakcije moraš sebi da obezbijediš? Koje više ciljeve svog života ispunjavaš time što on nije više tu?”, ne skrećem sa puta.
“Hmm…”, a znam da razmišlja da me pošalje da se zapucam u nešto.
“Ma ne bi trebalo da bude jednostavno, ko kaže da išta u životu treba? Ti i ne moraš da se baviš time, ajde onda se lijepo iskukaj, ja ću da te slušam napola i radim nešto usput! Ako hoćeš stvarno nešto riješiš mora da ima solidnu podlogu i da radi ‘na duge staze’ do ispunjenja ciljeva! Zato moraš da definišeš šta hoćeš!”, čisto da joj voda dođe negdje do grla.
“Ma daj! Ja samo hoću da budem voljena!”, značajno je iziritirana.
Blizu sam, samo još malo: “Da te on voli? Ili generalno? Ili da te neki muškarac voli?”.
“Ne znam odgovor na to pitanje.”, glumi da je pomirljiva, a znam da već bijesni što neću da se uvučem u sljedeći krug.
“Pa dobro, razmisli. Jer ti jesi voljena. Poznajem mnogo ljudi (a i par životinja) koji te vole. Uključujući i mene. Ali sam negdje sigurna da nisi na to mislila.”, ako ne znaš saznaj i to je u redu, samo da ne dramimo onda bez razloga i cilja.
“Stvarno ne znam.”, nisam insistirala ali osjeća da mora nešto da doda, da nastavimo razgovor.
“Što je skroz OK, eto ti nešto o čemu ćeš da misliš!”, govorim i znam da će sad izaći ono što pokušavam da iskopam.
“Oh Bože, kako su moje sestre našle partnere a da nisu morale da se bave ovakvim stvarima?”, sad smo već skoro tamo!
“Ozbiljno to pitaš?”, igramo na ivici.
“Da, one su prosto srećne!”, jeste ajde da se bavimo malo drugima, e neće moći.
“I kako će odgovor na to pitanje tebi da pomogne?”, guram je još malo.
“Ne znam!”, bijes u glasu je već tu.
“Ono što tebe čini srećnom možda nije nužno isto ono što njih čini srećnima. Nismo svi isti pa da imamo muštar. Osnova za poređenje ne postoji.”, nastavljam i čekam da mi kaže da sam kao baba od 100 godina koja samo racionalno igra i nema emocionalne ispade.
“Postoji!”, kaže mi nadureno dijete u njoj.
“Ne, ne postoji!”, i to je to, znam da je poletila preko ivice.
“Šta nije u redu sa mnom?”
“Eh tu smo! Znala sam!”, uzvikujem pobjedonosno. I osjećam se kao da sam provela 20 rundi u ringu i konačno nokautirala protivnika.
“Slušaj, previše sam slaba da bi se svađala sa tobom!”, sad sam ja kriva. Sve samo da se ne mora suočiti sa svojim unutrašnjim vjerovanjima.
“Ovo nije svađa, tako da rećiću ti samo ovo… SA TOBOM JE SVE U REDU!”, sa ovim već mogu nešto da napravim.
“Tehnički, ja to shvatam.”, govori mi nekako ohrabreno.
“Pa shvati više i praktično! Ono što je meni fascinantno je da dozvoljavaš tom shvatanju da bude uslovljeno spoljašnjih svijetom… On, to što nisi srećna na isti način kao tvoje sestre ili tamo neki drugi ljudi. Budi TA u svom životu.”, pokušavam da poentiram.
“Ok, idem da spavam. Nećemo večeras – jao, jadna li sam ja – da izigravamo. A sutra ćeš mi pomoći da napravimo plan.”, govori mi nekako olakšana.
Otvaramo zajedno flašu vina već sljedeće veče, imamo plutanu tablu i počinjemo da crtamo, lijepimo, pišemo. Podsjećam je na sve one ljude koji je vole, poštuju, na stvari koje je postigla, navike koje je promijenila, sve ono dobro što postoji. Pričam joj o njenom jedinstvenom pristupu svemu i o tome koliko su ona i njen život zapravo neuobičajeni. Ona je zvijezda svog univerzuma.
I zaboravimo lako, jer kad želimo da smo nekom TA, onda to mjerimo naspram onog što od objekta naše želje dobivamo, onog što traži od nas ili mislimo da želi i zanemarimo sve ostalo. Prestanemo da budemo sami svoj barometar. A dokle bi došli kad bi se kao plastelin oblikovali prema drugima? Prilagoditi se, igrati u nekom okviru apsolutno da. Nekad čak i neophodno, ali dati nekom toliku moć da vjerujemo da nismo dovoljni i da treba suštinski da se mijenjamo za tuđe zadovoljstvo i standarde, apsolutno ne. Budeš sam sebi sve što želiš da budeš, a svako ko to ne vidi, ne zna da cijeni ili ne želi kao takvo u svom životu može u spektakularnom stilu da f-off.
Sljedeće sedmice se pojavio – na isti dramatičan način na koji je ona njega ostavila. I pomirili su se kao što sam sa tačnošću predvidjela.
No, ona tabla i naš plan su ostali da stoje ispod kreveta! Podsjetnik za nju da bude svoja TA!A za mene, upornu, tračak nade da će jednog dana da ga stavi -in action-!
Ko može da definiše ‘ljubav’
Dogovaramo se za piknik, ko će šta da ponese i tome slično.
“Donijeću nam ja limunadu!”, govori jedna članica našeg malog klana.
“Može, ali samo ako ćeš ti da je napraviš i da dodaš i malo ljubavi u nju.”, govori joj drugar, nepopravljivi romantičar i serijski dejter u potrazi za onom pravom.
“Hmm naravno da ću ja da je napravim, a to dodavanje ljubavi… interesantan prijedlog, razmisliću o tome.”, odgovara mu.
“Možda bi trebao malo jasnije da definišeš ljubav, jer u suprotnom Boga pitaj šta bi mogla u istu da doda.”, okrećem na šalu.
“Hahahaha potpuno si u pravu! A ti ako nađeš nekog ko može da definiše ‘ljubav’, javi nam.”,
Hmm… vrti mi se ta ‘nejasna ljubav’ uokolo ovih dana. Raspravljali smo na tu temu više puta i odlučim da ne zagrizem mamac.
“Da ponesem ja nešto od hrane?”, pita drugi muški predstavnik.
“Burek! Donesi mi burek! Onaj sa sirom, njamiiii!”, odgovaram.
“Dogovoreno. Sve za tebe, kraljice moja!”, i tu vidim da moram da poentiram…
“Eh, vidiš to je ljubav!”, ne mogu da odolim i svaki dalji komentar izostaje. Sve je dogovoreno.
Dolazi i taj dan piknika i sve nam je lijepo i potaman. Stigao mi je i burek. Stigla je i limunada, ali čini mi se ljubavi bez, jer niko ništa ne komentariše. Međutim odjednom romantičar insistira da me vozi kući.
“Slušaj Nevoljo jedna, kako možeš da lupiš onako nešto?”, znam tačno o čemu priča, ali sunce me malo udarilo u glavu i ne priča mi se o tome.
“Ne lupam li uvijek? Moraćeš da budeš malo precizniji.”, pravim se blesava. Možda odustane, a možda i uhvatimo zeleni talas pa brže stignem kući.
“Čuj ljubav je što je neko pristao da ti donese burek! Prosto moram da provjerim da si se samo šalila i to rekla fore radi!”, govori mi pomalo ljutito.
Nešto ga muči! Garant mu je propao još jedan pokušaj veze ili je doživio neko novo razočarenje. Sve što treba da kažem je da sam se šalila, izađem iz auta, zahvalim za prevoz i odem kući. Ali odjednom u glavi čujem sirenu hitne pomoći i razmišljam kako nije do mene, on ima nešto da objasni sebi i sad sam ja tu kao instrument.
Udahnem duboko i bacim kosku: “Prije svega to nije običan burek! Moraš na drugi kraj grada i obično se čeka 30-45 minuta da bi dobio onakav svjež, lijep i topao kakav je on danas donio. A sve to samo zato što sam ja rekla da to želim! Neko mi je ispunio želju. Ako to nije ljubav, ja onda ne znam šta je!”.
“Ti onda baš malo tražiš!”, provocira me da bi počela nadugačko i naširoko da objašnjavam da je to možda samo dio onog što je za mene izraz ljubavi, šta bi željela od partnera i slično.
Ali ja znam da ova priča nije o meni, stoga: “A šta ti tražiš?”.
“Ja tražim bezuslovnu ljubav!”, izgovara sa takvim žarom i ubijeđenjem u glasu. OK, tu smo dakle!
“Kako to izgleda? Šta ti znači bezuslovno? Da štagod da uradiš ta će osoba to da prihvati i da te voli uprkos tome?”, udaram na sve frontove da vidim na kojem najviše gori.
Ignoriše me i nastavlja svoje: “Odrastao sam u porodici okruženoj istom. Vidio sam to u svojoj porodici. Takva je bila ljubav između mojih roditelja.”.
Znači pričamo o naučenim obrazcima. Suzdržavam se da kažem da je većina naših roditelja imala neki svoj tajni život koji mi ne možemo ni da naslutimo i da je lijepo Tolstoj rekao: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu.”. Pa pomislim lijepo je da je taj prikaz u njegovoj glavi takav, no nije ga baš najbolje opremio za dejting u 21 vijeku.
Odlučim se za malo drugačiji pristup: “Čekaj malo, ti tvrdiš da to već imaš? Da te u tvojoj porodici vole i prihvataju bezuslovno? Ma šta da uradiš ili postaneš?”
“Da!”, izgovara ponosno i tonom djeteta koje kaže -eto ti sad-.
“Pa šta će ti onda od partnera? Tražiš pogaču preko hljeba?”, pitam i vidim da to nije očekivao.
“Opet ti govorim, to je moj ideal kojem stremim!”, ljuti se sad već malo.
“Pa da ti kažem upravo je to… ideal! Ti tražiš blanko ček sa nepresušnim pokrićem. Dozvolu da možeš i bezobzirno da se ponašaš, da možeš da zahtjevaš da neko svoje suštinske vrijednosti čak podredi tvojima, a sve to u ime ljubavi?”, nastavljam, jer znam da nijedna ljubav nije bezuslovna, a da je iole zdrava, da je obostrana. Jer bezuslovna ljubav kaže da prosto voliš i ne tražiš ništa zauzvrat, pa čak ni ljubav osobe kojoj ljubav poklanjaš. A nešto mi se čini da u lijepom partnerskom odnosu to mu dođe minimum.
“I šta je loše u tome?”, pita me grubo.
“Pa loše je samo po tebe jer čini mi se da tražiš nemoguće! Hoćeš da ti jedna osoba ispunjava i bude sve! Drugo ljudsko biće sa slobodnom voljom?”, odgovaram u istom tonu, jer osjećam da sam nešto poljuljala pa ne bi da mi se obruši na glavu.
“Uh, dug je bio dan! Ne znam ni zašto sam načeo ovu temu sa tobom! Možda nekad nastavimo ali uz flašu, ili dvije rakije!”, govori mi uz osmijeh koji govori da se malo i stidi sebe u tom trenutku, a ja mislim da se neke brane ne mogu srušiti u jednom danu, no voda uvijek nađe sebi put.
“Važi! A slušaj, rekao si da ti javim kad nađem nekog ko može da definiše ljubav. Predlažem da se pogledaš u ogledalo, vidjećeš tu osobu pa je usput priupitaj jel’ zadovoljna svojim formatom!”, govorim dok izlazim iz auta, brže bolje zatvaram vrata i otrčavam preko ulice tako da ne može da me stigne.
TO nešto što definišemo kao ljubav ili ljubavni odnos je tako fluidno i podložno promjenama da je suludo i razmišljati o tome kako to treba da bude. Slaganje odnosa je kao puzzle, ali onaj od milion malih komadića. Nije samo -ovo je slika- i treba mi baš ovaj jedan, određen dio. Kockice se malo po malo slažu i prilagođavaju. A ako u sve to ulazimo sa rigidnim pravilima koje bi trebalo poštovati, osuđeni smo na poraz. Da TO bude baš ono TO. Možda i može, ali ne na prvu i nikako nije magično da će se posložiti samo od sebe i da neće tražiti održavanje i fleksibilnost. Niko od nas nije Bog i ne možemo da tražimo od drugih ljudskih bića da se prilagode baš onom našem okviru u kojem, po meni bezuspješno, pokušavamo da smjestimo ljubav.
Čovjek može da odluči kako želi da se osjeća, ali ne može da stavlja teret i odgovornost na drugu osobu za svoja osjećanja. To je brutalno i nije ok. Sjetim se moje -hoću li ikada moći opet voljeti- prijateljice i shvatam da se i ona uplela u istu igru. On hoće da je ostavi jer ne može da doraste svojim očekivanjima kako njihov odnos treba da izgleda. Ono što sasvim sigurno znam je da ne postoji kalup i da je nemoguće i čak poražavajuće pokušati ljubav, ma šta ona kome značila, podrediti nekom ustaljenom formatu.
…….
Imam jednu fotku, iz doba kad je na aparatu postojalo samo 36 snimka, 37 ako ti uspije da namjestiš i onaj probni. Na toj slici sam ja sa svojim društvom, smijem se svim srcem. I jedan drugi on, koji u tom momentu nije bio moj TAJ. Tada sam patila što nisam bila TA tom nekom sa kojim sam vjerovala da je TO jedino moguće. Sjećam se tog momenta ispred foto radnje i prijateljice koja mi govori: “Bože, Nana, pa vidiš li ti kako on tebe gleda? Pogledaj mu osmijeh! A ti se držiš onog jednog i hoćeš da se preobratiš ne bi li bili zajedno!”.
Opasno je, veoma ograničavajuće i, ako mene pitate, užasno dosadno vjerovati da se ljubav vezuje za osobu ili za određen tip ili ponašanje, to uslovljavanje koje postoji u našoj viziji onog što ljubav jeste. Ili da ti moraš da budeš u određenom okviru da bi te neko volio inače nešto nije u redu sa tobom. Ili formatiramo kako bi odnos trebao da izgleda da bi se zvao ljubavlju.
Nekad poslije toga, nakon što sam i ja dečka sa slike stvarno pogledala, bili smo zajedno. Ne, ne… on nikad nije bio TAJ, niti sam ja bila njegova TA… niti smo mi veličanstveno TO ostvarili. Ali ono nešto što smo mi imali je bilo tako zabavno i jednostavno. Prosto smo bili. Nekad kao odvojene jedinke, a nekada zajedno pa makar samo da igramo Belot u dvoje, na otvoreno.
Svaki put kad me uhvati okvir, ograničenje, kad zapnem da mora Milorad ili da nešto nije u redu sa mnom, ili kad se zakačim za neka očekivanja od toga da definišem ljubav… izvučem tu sliku i čujem u glavi: “Bože Nana, pa vidiš li ti…”. I onda se trgnem i progledam!
……
photo credits Vladimir Miladinović Piki
model na slici Žana Poliakov ali nije napisala tekst.
