Odgojiti dete jeste uistinu najteži i najzahtevniji posao na svetu, o odgovornosti da ne govorim. Pričam iz ličnog iskustva roditelja koji sami podižu svoje dete bez baba i deda servisa, dadilja i slično. Ima jedna afrička poslovica koja glasi: „It takes a village to raise a child“[1] i potpuno se slažem s tim. Pomoć zajednice, porodice je uvek dobrodošla, ali u današnje vreme i naše individualističko društvo to ne funkcioniše, ili retko. Nemaju svi sreću da im se neko nađe i pripomogne, odmeni, pre svega majku, koja je po pravilu najopterećenija u pogledu odgovornosti prema detetu, kući, svim propratnim obavezama, a njih je da se ne lažemo – mali milion. Nažalost, u današnje vreme savremeni čovek nema više ni svoje pleme, ni svoje selo, uglavnom su svi pohitali u velike gradove gde vlada velika otuđenost i svako je sam na svome, to nije zaobišlo ni roditeljstvo. Izgubio se uvid u moć zajednice, o državi i sistemu u Srbiji ne bih sada, činjenica je da nismo Švedska niti ćemo ikada biti. Dobro, sve nam je ovo veoma poznato, nego o čemu se ovde zapravo radi?
dr Shefali Tsabary, (čita se Šefali Cabari)
Radi se o svesnom roditeljstvu. Usled svih poteškoća sa kojima se susreću roditelji danas u odgajanju dece, ovde je reč prvenstveno o osvešćivanju samih roditelja. Tu na scenu stupa dr sc. Šefali Cabari, autorka dve najprodavanije knjige na listi Njujork Tajmsa na temu roditeljstva. Predgovor za knjigu „Svesni roditelj“ napisao je glavom i bradom Dalaj Lama. Rođena u Indiji, Šefali je diplomirala kliničku psihologiju na Univerzitetu Kolumbija u Americi. Njen pristup roditeljstvu je potpuno drugačiji od tradicionalnog i opšteprihvaćenog. Opra je nazvala i okarakterisala njen rad „revolucionarnim“ zbog toga što Šefali pristup između ostalog, omogućava roditeljima da se oslobode svojih strahova i potrebe za kontrolom.
Izazovi roditeljstva
Zbog čega su njene knjige toliko popularne? Verovatno zbog jednostavne i nenametljive istine kojom odzvanjaju, istočnjačke filozofije, a ponajviše što je akcenat na osvešćivanju roditelja, a ne na „popravljanju“ dece. Knjige su veoma duboke, dobro dođu i ljudima koji nemaju decu jer se radi o buđenju i osvešćivanju nas samih.
Zapanjujuća je činjenica koliko ima roditelja kojima deca užasno smetaju i sva ta briga i staranje oko njih prebacuju na koga god mogu. Puno je onih roditelja čiju decu drugi podižu, drugi se bave, ili se pak uopšte ne bave njima, i kad se pojavi problem, odgovornost i krivicu uglavnom svaljuju na druge, nikad na sebe. Deca su im teret i tako se ponašaju. Uglavnom nisu prisutni u odgajanju svoje dece, ali su zato obavezno tu da se izviču na njih ili lupe šamar (u najmanju ruku) takvih primera sam se nagledala napretek, verujem i vi takođe.
Opšti utisak je da svi žele decu, ali ako može neko drugi da se bavi njima, zato što jeste teško, prelepo ali istovremeno preteško i prezahtevno. Svaki božji dan snosimo odgovornost za to biće, preispitujemo se gde smo pogrešili, gde smo dobro postupili, i dok ujedno vodimo i sopstvene bitke, neminovno je pitanje koliko se zapravo snalazimo u svemu tome? Jer niko od nas nije savršen, a ne dobijamo uputstvo sa bebom u porodilištu. Želja nam je da podignemo jedno zdravo samosvesno uravnoteženo biće, odgovornu ličnost, sa zdravim navikama, pravilnim sistemom vrednosti, sa moralnim kompasom, pre svega osposobljeno za život. Nadamo se da ćemo uspeti da oslušnemo potrebe i afiniteta svog deteta i usmerimo ga pravilno. To je nešto što manje – više svi roditelji žele, sad je pitanje koliko uspevamo u tome.
Nova paradigma roditeljstva
Prema doktorki tradicionalni način vaspitanja ne uspeva, disciplina ne daje rezultate na duže staze. Kako onda vaspitati decu? Sa tim pitanjem se svi mi roditelji susrećemo svakodnevno. Upravo ta svakodnevnica potvrđuje da u današnje vreme decu treba podizati ipak na nešto drugačiji način. Vreme je drugačije u kome deca rastu i formiraju se, digitalna era u kojoj stasaju diktira drugačija pravila i pristup. U ovoj knjizi Šefali se obraća roditeljima kako da oni prvo „rade“ na sebi, da „porade“ na povratku sebi i svojoj suštini. I tek onda u tom procesu gde postaju osnaženi i svesniji mogu da se nadaju da će i svoju decu podići na najbolji mogući način. Ona takođe naglašava da su naša deca naši duhovni učitelji i da su oni ovde i kao naš odraz u kom pravcu bi mi trebali da se krećemo, razvijamo i rastemo kroz život. Smatra da je odnos roditelj-dete pre svega partnerstvo, a ne hijerarhijska situacija/odnos. Ovu knjigu preporučujem svima koji žele da „rade“ prvenstveno na sebi čineći to kroz sasvim novu percepciju roditeljstva.
Šefali u ovoj knjizi uklanja arhaične metode kontrole i kazne, i ukazuje roditeljima o značaju istinske povezanosti sa detetom. Ona ne podržava onaj ukorenjeni stav roditelja zato što ja tako kažem i da roditelj uvek zna šta je najbolje za njegovo dete jer se u većini slučajeva ispostavi da nemaju ni najmanju predstavu šta je za njih same dobro, a kamoli za svoju decu. Umesto da smo fokusirani na korigovanje njihovog ponašanja, ocena, karaktera i slično, akcenat je na uspostavljanju autentične veze sa svojim detetom. Kombinacija istočnjačke svesnosti i zapadnjačke psihologije je dobitna kombinacija u radu i pristupu ove izuzetne dame. Šefali omogućava roditeljima da se razvijaju i rastu i prevaziđu svoja ograničenja i osećanja poput nedostatka, uskraćenosti, neostvarenih ambicija i sl. kao i da ne projektuju svoj ego na decu, verujući da to rade iz ljubavi prema njima, jer to nije tako, tvrdi ova prelepa indijka. Na primer, kada roditelji insistiraju na tome da im deca imaju sve petice, to ne rade iz ljubavi prema detetu, već svesno ili nesvesno rade da bi se oni sami osećali bolje, ispunjeno, uspešnije, izgledali bolje u očima drugih i sl. Kada je prisutna potreba da se nekome nešto dokazuje, naravno to činimo i kroz našu decu, pouzdan je znak unutrašnje disharmonije.
Autorka piše da kada se sukobimo sa detetom oko nečega, dešava se situacija naš ego protiv detetovog. Kada je dete u otporu oko nečega na čemu mi roditelji uporno insistiramo, a njima nije po volji i meri, kada odbijaju da budu poslušni mali roboti, a mi i dalje nismo u stanju da ih vidimo i čujemo ko su oni zapravo, tu najčešće nastaju problemi gde joj se roditelji obraćaju za pomoć, nemoćni da isteraju svoje. U tim situacijama ona skreće pažnju roditeljima da su takve i slične metode vaspitanja zapravo posledica naučenih (pogrešnih) programa, sistema verovanja koje smo usvojili iz naših porodica, zajednice, društva, kulture i da na taj način ne pomažemo ni sebi ni detetu, zapravo odmažemo i otežavamo sam odnos.
Naša deca su naše ogledalo
“Who we are, our child will reflect. Who they are is a reflection of our consciousness or unconsciousness.”
Dakle, po njoj ono ko smo mi, naše dete će biti naš odraz. Dok ono ko su naša deca je odraz naše svesnosti ili nesvesnosti. Ovo nije lako svariti, jer se mnogi od nas i dalje traže i trude da pronađu svoje mesto pod Suncem. Šefali smatra da bi roditelji trebalo da se oslobode svog emocionalnog prtljaga i uzdignu na viši nivo svesti pre nego krenu da vaspitavaju i odgajaju svoju decu. Mi treba da ispunjavamo sami svoje potrebe i želje, a ne to da činimo kroz svoju decu, ne treba im takav teret na njihovim nejakim leđima. Teret naših neostvarenih snova i želja.
Zvuči predivno, ali koliko je nas zapravo obavilo taj zadatak sa sobom ili koliki je broj onih koji su uopšte svesni da postoji takav zadatak i usko je povezan s roditeljstvom?
Negde sam pročitala da i ruski čuveni psiholog Mihail Labkovski kada savetuje roditelje on navodi primer stjuardese u avionu i podseća nas na onaj deo kada govori o maski za kiseonik.
Ako putujete sa decom, prvo sebi stavite masku, a zatim detetu. „Svako pokušava da pomogne detetu, ostajući apsolutno neuravnotežen. Tako se to ne radi. Ako želite da detetu bude dobro, uradite prvo nešto sa svojom glavom kaže poznati psiholog. Šefali i Labkovski se ne poznaju, potekli su sa različitih delova planete i kulture, a opet govore o istoj stvari.
Sve polazi od nas, uvek je do roditelja, ne može biti do deteta, iako je jako zgodno da se svali odgovornost na dete, ali istina je sasvim drugačija. Roditelj je taj koji gradi odnos sa detetom i odgovoran je kako za svoje dete tako i za odnos s njim.
Zbog toga je jako bitno da je roditelj uravnoteženo i osvešćeno biće ili bar radi na tome da postane. Biti svestan svoje nesvesnosti, trauma, emocionalnih problema ili bilo kog kompleksa i osećaja niže vrednosti koje projektujemo na naše dete je već prvi ogroman korak. To je buđenje, početak rasta i jednog punijeg, snažnijeg i daleko zdravijeg odnosa sa svojim detetom.
Ukoliko posmatrajući našu decu nešto nam se kod njih ne sviđa i voleli bismo da promenimo, dobro bi bilo da krenemo od sebe. Deca su kako kaže Šefali već savršena jedinstvena bića sa svim svojim vrlinama i manama. Uvek su prisutna i da ukoliko želimo imamo puno toga od njih da naučimo. Isto tako podseća da etiketiranje naše dece poput lenj si ili neposlušan si, stvara tačno ono čega se bojimo da naša deca postanu. Ona smatra da moramo da vidimo njihovu dobrotu pre svega, i pokažemo im koliko su zapravo oni dobri, a ne stalno da ih kritikujemo i tražimo mane ukoliko odskaču od našeg zamišljenog kalupa.
Knjiga „Svesni roditelj“ govori o tome da najbolje što možemo da pružimo svojoj deci je naše sopstveno buđenje. Kada se to desi onda i oni mogu da se ugledaju na nas i rašire svoja krila i polete u svoju budućnost, krčeći sopstveni put, ne onaj koji smo im mi namenili i zacrtali.
Deca NISU naše vlasništvo
Ovo NISU moralo je velikim slovima, jer poznajem mnoge roditelje koji su više nego ubeđeni da poseduju svoju decu, tako se postavljaju i ponašaju. Moraću da ih razočaram. Dr Šefali je vrlo izričita što se toga tiče i piše vrlo jasno kako deca nisu naše vlasništvo, niti produžetak našeg ega, nisu naše „mini me“ lutkice. Niko nikog ne poseduje, u to sam se ubedila i sama kada sam postala majka, dete ima svoje ja, svoj put. „Dete je duša koja vibrira svojom vlastitom frekvencijom i roditelj ne može da ga poseduje“ piše Cabari. Deca jesu došla kroz nas na ovaj svet, roditelji su kanal kroz koji oni dolaze na ovaj svet, ali svakako da ih nismo mi stvorili. Šefali spominje da jedan od problema koji ima u startu sa egom i roditeljima koji dolaze kod nje, jeste upravo taj njihov stav i uverenje da su oni stvorili decu. Ona im ubrzo razbija tu iluziju, pojašnjavajući im da niko od nas nema takvu moć. Zna se ko je i šta je stvaralačka sila, ljudi su deo nje ali ne i ona. To je samo još jedna u nizu iluzija koju smo pokupili u ovoj našoj ego driven society. I kao deo nasleđa takve lude kulture koja nas okružuje, tu u osnovi su zadojene ovakve i slične zablude kada krenemo da umišljamo svašta, pa i to da smo sami po sebi svemoguća stvaralačka sila.
Svesni roditelj shvata da je roditeljstvo put, gde uzajamno rastemo i razvijamo se i da svaka interakcija sa našom decom je zapravo interakcija sa nama samima. To se generalno odnosi na sve odnose, ne samo sa decom.
Pozitivno osnaživanje
Kao roditelj, kada moje dete nešto uradi što smatram da ne spada u dobro ponašanje, ne ustručavam se da mu to odmah i kažem. To je veliko NE po doktorki. Trebalo bi da više ukazujemo na njihovo dobro i pozitivno ponašanje umesto da ih uvek prekorevamo i nabrajamo šta su sve uradili pogrešno. Te stalne „packe“ koje dobijaju od nas, to je za dete kao da hoda po minskom polju plašeći se naše reakcije ako nešto nije uradilo kako smo mi zamislili ili nije u skladu s našim očekivanjima. To svakako ne utiče pozitivno na njihovo samopouzdanje, već pojačava nesigurnost u sebe. Nemati dozvolu da pogrešiš, dobiješ lošu ocenu, isprljaš se ili odreaguješ „neprihvatljivo“ po nama, sve to zajedno čini našu decu poprilično opterećenim i pod stalnim pritiskom hoće li ispuniti sva naša očekivanja, dobiti naše odobrenje, a ne grdnju ili kaznu. To ujedno ne podrazumeva da treba ignorisati loše ponašanje, i ne ukazivati na njega, već izbalansirati taj fokus na dobro i loše ponašanje. Osvestiti naša očekivanja s jedne strane i sticanje iskustva deteta s druge. Dete moramo poštovati, njegovo mišljenje, odluke, ostaviti ga da uči metodom pokušaja i pogrešaka, ne žuriti da mu se nudi svoja pomoć, samo ukoliko je samo zatraži. Upoznavanje života je ključno u odrastanju svakog deteta, kako će spoznati bilo šta u vezi života, ako nema dozvolu da „zabrlja“?
What’s love gotta do with it?
Ili u slobodnom prevodu kakve veze ljubav ima sa tim?
Većina nas želi da naša deca budu sjajni u sportu kao što smo mi želeli da budemo, ili da nauče da sviraju neki muzički instrument kojim smo želeli da ovladamo, ili da izgledaju na određeni način jer bi to nas učinilo da izgledamo bolje u očima drugih, da ostavimo bolji utisak. Mi se tada osećamo bolje, naš ego raste. Sve to nema veze sa ljubavlju prema deci tvrdi doktorka, već sa našim egom. Forsirati ih da imaju odlične ocene da budu/ postanu advokati, doktori, bankari ili i šta već smo zamislili da je najbolje za njih kako bi imali novac i bili uspešni, ne garantuje ništa. Jer novac after all, nije jednako uspeh. Tvoja profesija, zanimanje na osnovu čega zarađuješ za život te ne određuje ko si ti zapravo. Biti doktor možda nije ono što vaše dete želi, ne odgovara njegovom tipu ličnosti, afinitetima i može samo dovesti do još jednog nesrećnog i neispunjenog života živeći vaš san. Decu ne treba podizati u projekciji vlastitih želja. Naš zadatak roditelja je da im pomognemo da razviju i ostvare svoje potencijale. Jer ako je roditeljstvo put, deca su naši saputnici i učitelji. Kada stavimo naš ego, traume, komplekse i neostvarene želje po strani, možda sagledamo dete na nov, svež, drugačiji način. A eto prilike i za vlastiti rast i razvoj.
Šefali piše da treba da pustimo decu da budu ono što jesu i neka poslušamo njihova interesovanja i vidimo njihove afinitete iako se kose sa našim.
Bitno je shvatiti da ukoliko se mi kao roditelji osećamo ispunjenim, ostvarenim i celovitim, osvešćujemo sopstvene potencijale i naša deca će upravo to da odražavaju, ukoliko smo u haosu, blokirani, zbunjeni i zalutali na pogrešni put, na našoj deci će se isto to videti. Naša deca se ogledaju u nama i to je jednostavno tako. Ne zanositi se da će biti nešto što mi nismo ali bi voleli da jesmo. U tom slučaju uvek na kraju ostanemo razočarani i sobom i decom.
Afera „Indeks“
Nedavno je u Holivudu bio u jeku „indeks“ skandal, jedna od najvećih afera u poslednje vreme. Otkriveno je da su mnoge uticajne dobrostojeće ličnosti, ne samo iz sveta glume i filma, učestvovali u davanju mita prestižnim univerzitetima kako bi upisali svoju decu baš na Jejl, Stenford i sl. Prema optužnici, posrednici te kriminalne grupe su krivotvorili dokumente dece, uključujući rezultate njihovih ispita, kako bi im olakšali upis. Neki roditelji su platili pozamašne sume između 15.000 i 75.000 dolara po testu kako bi njihova deca ostvarila bolji rezultat.
Šta nam sve ovo govori?
Upravo ono o čemu sve vreme Šefali piše i propoveda. Ako do sada vam nije bilo jasno sve te priče o roditeljima i egu evo direktnog primera iz života. Zbog koga ili čega to roditelji rade? Zbog sebe naravno, svog ugleda, statusa, jer će se oni bolje osećati kada kažu da im deca pohađaju prestižne univerzitete. U čitavoj ovoj aferi ne radi se o deci bogataša, već o njihovim roditeljima. Radi se o egu njihovih roditelja, i koliko su spremni daleko da odu čak i da prekrše zakon da bi ostvarili ono što su naumili. Ne bih sada o tome koliko su na ovaj način oštetili drugu decu/studente koji su zaslužili da budu primljeni. Opet se vrtimo oko naših nezajažljivih želja i sujeta, deca bogatih roditelja u ovom slučaju su samo kolateralna šteta. I sve to opet kao što reče Šefali po ko zna koji put, nema veze niti se radi iz ljubavi prema deci.
Zamke uloga
Doktorka skreće pažnju i na zamke u koje svi manje-više upadamo, a to su zamke uloga. Uloga muža, uloga žene, uloga roditelja i naša identifikacija sa svim tim ulogama. Mnogi roditelji po njoj uprskaju stvari sa svojom decom ne zato što nisu dovoljno pametni ili sposobni, već od silne želje da budu dobri roditelji. Opet je u centru naš ego. Dakle, JA sam zamislila da budem dobar roditelj, naše JA i identifikacija sa ulogom je pogrešno polazište „…versus for being present for who your kid really is.“
To je značajna razlika između onoga šta mi želimo i sa čime se poistovećujemo u odnosu na ono da budemo prisutni za naše dete i ono što naše dete zaista jeste.
Dr Šefali pojašnjava da čak i oni roditelji koji se trude da ne forsiraju svoju decu, bar ne vidljivim metodama, puni su kako ona to naziva „with pushing and controlling energy“, koju deca naravno osete, pokupe je podsvesno. Navodi primer tinejdžera koji dolazi kući i roditelj ga ne pita direktno za ocene, ili kako je uradio test recimo, nego nešto tipa kako je bilo u školi, a vaš tinejdžer oseti tu energiju i odreaguje tako što se zatvori u sobu i tresne vratima svom snagom. Iako ne pokazujemo, Šefali tvrdi da smo puni te energije koja bi da kontroliše i forsira decu, jer smo u dubini duše preplašeni. Kontrola uvek proizilazi iz straha, nikad iz ljubavi.
Ukoliko kao roditelji smo voljni da sebe sagledamo na pravi način bez sujete i zabluda, uhvatimo se u koštac sa unutrašnjim konfliktima i demonima, shvatićemo da smo na dobrom putu ka svesnom roditeljstvu.
To je onaj momenat kada je svesni roditelj „odradio“ svoj posao kako treba, tako što je iskontrolisao i osvestio sopstveni strah. Svesni roditelj je otpustio i predao svoja očekivanja u odnosu na svoje dete prestao da projektuje svoja očekivanja na njega. Svesni roditelj je skapirao da njegovo dete nije došlo na ovaj svet da bi ispunilo njegove potrebe i želje, ne koristi svoje dete da ga spašava od osećanja neispunjenosti, neuspeha, neostvarenih ambicija, odbačenosti, usamljenosti itd.
Svesni roditelj isto tako shvata da živimo u uslovljenom svetu, da kultura diktira kako bi mi trebalo da mislimo, u šta da verujemo, šta osećamo i da to nije istina. Kao što nije tačno sve što nam se servira kao obrazac kako bi trebalo da se ponašamo i podižemo našu decu.
Šefali nas podseća da zdravo, srećno i uspešno dete nije ono koje je pokorno i poslušno, i da treba učiti decu da ništa ne prihvataju zdravo za gotovo, posebno kada im se servira nešto kao norma ili istina, već ih naučiti da sve preispituju i uzimaju sa zdravom dozom rezerve. Neka pogrešna uverenja smo kao mali progutali bez pogovora i prihvatili kao istinu, da bi ta ista uverenja mnogo godina kasnije i dalje upravljala našim životima, a mi toga nismo ni svesni. Kako bi izbegli to kod naše dece Cabari savetuje da na taj način, kako kaže, podižemo male pobunjenike koje imaju sposobnost da uoče neautentičnu prirodu uslovljene kulture u kojoj živimo i da je to dobro po njih. I Jerotić je govorio o deci “da bez bunta nema identiteta.”
Važno je da svesni roditelj zna da je cela kultura bazirana na osećaju nedostatka i strahu, pa tako ni roditeljstvo nije izuzetak. Ukoliko dete ima dobar primer i šansu da odrasta u zdravoj i pozitivnoj sredini, na kraju sve dođe na svoje.
Ono što kultura pokušava da nam proda jeste jedna velika laža zasnovana na strahu i kontrolisanju mase. I decu treba učiti tome, ali pre toga mi sami treba da savladamo te lekcije.
…..
Napisala Tijana Mišić Pavlović, tekst preuzet s njenog sajta www.tijanapavlovic.com
photo credits Google Images
[1] Potrebno je čitavo selo da bi se odgajilo/podiglo dete. – Afrička poslovica
