Ja sam osoba sa tegobama. Onim hroničnim. Lepo mi je to pre par dana pljusnula u lice moja sestra:„Priznaj sebi! Ti si osoba sa tegobama. Moraš da naučiš da živiš u skladu sa tim. Jeste, i tako ljudi žive. Mnogi ljudi. Prihvati to i počni da se ponašaš u skladu sa tom saznajnom činjenicom. Jebi ga, Lelo…“
Jeste. U pravu je. Od aprila prošle godine počeli su da me bole, peku i zatežu zglobovi. Od 1. aprila, tačnije, na 12. godišnjicu mog radnog staža na Železnici. Na dan kad sam krenula da se pričestim posle Uskršnjeg posta. Sedam dana sam postila na vodi. Nisam više postila od tada. Železicu sam prestala da volim u januaru iste godine i do aprila dala sebi dovoljno vremena da idem i radim nešto što više ne volim.
Prvo laktovi, pa kolena, pa ramena, pa skočni zglobovi, pa kukovi.
Osećam potpunu slobodu samo kad igram. E, cvrc, nećeš više!!!
Žene, a i gos’n Todor mnogo vole kako im držim jogu. E, cvrc, nećeš više!!!
U potpunom šoku i stanju gotovo neprihvatanja prestajem da radim pozdrave Suncu svakog jutra, jer više ne mogu.
Mira (moja sestra) deli sa mnom priču o 12 kašičica (Spoon theory) u kojoj jedna žena koja ima lupus objašnjava svojoj zdravoj drugarici šta znači trpeti hronične bolove.Skraćena verzija ove teorije glasi da osoba koja ima hronične, svakodnevne tegobe ima na raspolaganju dnevno 12 kašičica. Na mom primeru, to izgleda ovako: ako ujutro ipak uradim pozdrave Suncu, za taj dan već sam potrošila 4 kašičice, jer sam opteretila zglobove, razume se. Ako obujem štikle, odoše još 4. Ako posle posla svratim do prodavnice i kupim više od dve pune kese, odoše još 2 kašičice. Posle ručka sa Hanom u park – još 2. Ako traži da ponesem njen bicikl do dole – nemam više kašičica, nemam, moram da uzmem jednu od sutra, i to pod uslovom da ništa ne radim kad se vratimo, znači nema pranja sudova, bilo kakvog čišćenja, njente, nada, jer znam da sutra ujutro ustajem sa 11 kašičica, nema zezanja.
Tog istog aprila dolazim u radostan susret sa etarskim uljima terapeutskog kvaliteta. Nalazim se sa mojom drugaricom Majom, koja je upravo prestala da radi u jednoj firmi, i, na moje pitanje čime se sada bavi, tresne divan bež neseser iz Body shop-a na sto, međ’ jedan produženi s mlekom i jedan produženi klot espreso. Kako su samo zazveckala uljanca… Ma odmah sam znala da će mi se život promeniti. Najpre izgled bočica, boje nalepnica…ali miris…po mirisu odmah napravite razliku između 100% čistih esencijalnih ulja i onih što kupite u zdravoj hrani ili apoteci. Tada mi se najviše svidelo ulje ruzmarina. Maja kaže da nije ni čudo, to je ulje ratnika i pisaca, a obe znamo tumačenje jednog od mojih prošlih života još iz tinejdžerskog časopisa “Ćao” da sam nekoć bila ratnik, jeste, časti mi. Pisac…pa, zaključite sami 🙂 Onda Maja sipa po kap limuna u naše vode…i … čini su bačene.
U narednih mesec dana postajem opsednuta tim fantastičnim darovima prirode i pride menjam posao. U tako divnom periodu mog života najviše mi se dopada Ylang Ylang ulje (“Ovo je najlepši miris koji sam osetila ikada” –moje reči). Nije ni čudo, na emotivnom nivou govori o ljubavi prema sebi, a ja, u tom trenutku grcam od osećanja prema samoj sebi, te ga mackam stalno, umesto parfema.
Počinjem sa edukacijom. Idem na toliko predavanja da napamet znam sve karakteristike pojedinih ulja. Čitam na internetu, pasionarni sam potrošač. Zarazno delujem i na okolinu, mada neke možda i zamaram. Moje najbliže, sasvim sigurno. Verujem da me vide kao bočicu tamjana, kao što u crtaćima gladan pas vidi živu koku kao reš pečenu kako mu poletno ide u susret.
Na more nosim difuzer. Spavamo uz aromaterapiju lavande i purification-a. To je blend ruzmarina, limunove trave, drva čajevca i još nekih ulja i odličan je repelent protiv ujeda komaraca. Lavanda nas opušta, čuva, motri na naše snove. Majka svih ulja. Ko ima dobar odnos sa majkom obožava miris lavande. Kedar nose sa sobom obično tatine ćerke. Mada je zvanično otac svih ulja tamjan. Ali, eto, opet sam se zanela…o tamjanu bih mogla dugo.
Ustajem pre njih. Na prstima kuvam tursku kafu, sipam vodu, uzimam knjigu Robina Šarme, bočicu sa kokosovim uljem i sva svoja ulja i izlazim na terasu. Ređam ulja, tako da ih kad dignem pogled sa knjige na more i palme, vidim redom: limun, pepermint, pomorandža, lavanda, ylang ylang, ruzmarin, tamjan, stress away (blend zelenog limuna, kopaibe, okotee, lavande i kedra, sa dodatkom ekstrakta vanile – od njega sam napravila roll on i ne idem ni u prodavnicu bez tog ulja), kopaiba, pan away (blend konstruisan namenski za oslobađanje od bolova, u njemu je najzastupljenije ulje zimzelena), dok iako u drugom redu i dalje ponosno stoje tea tree(ulje čajevca), RC (blend od tri vrste eukaliptusa, bora, jele i smreke), di gize (blend koji bih mogla da nazovem prirodni ranisan, kontrolok i gelusil u jednoj flašici) i već pomenuti purification.
Sipam kap limuna u čašu vode.Tu se setim Žane kako priča za Ričarda da bi svetom Petru kada bi ga ovaj pitao šta je najviše voleo na Zemlji rekao: “The smell of the coffee…” Slažem se sa čovekom. Samo bih dodala i miris etarskog ulja limuna udahnutog direktno iz bočice pre nego što ga ujutro sipam u čašu vode, a potom ukus te vode.
Mackam se…tamjanom, pan away-em…šta mi kog dana telo traži…ili emocije. Napravila sam mojima sprej za posle sunčanja od lavande i nane. Cela soba miriše na raj.
Posle dve godine bezuspešnog pokušavanja da zatrudnim, a posle dva meseca korišćenja ulja, bez računanja plodnih dana, potpuno zadovoljna stanjem u našoj porodici kakvo već jeste, ostajem trudna.Nažalost, trudnoća je vanmaterična. Ali, to je već moja darma, koja nema veze ni sa jednom od vas koja želi da bude trudna, pa je to i razlog što delim ovo. Dakle, ulja su uticala na mene fizički, mentalno i emotivno. To je to sveto trojstvo mind, body, spirit koje kad je u balansu izbalansira ceo naš život. Moj lični utisak je da je najzaslužnije ulje bilo ylang ylang. Mada taj utisak može da bude pogrešan. But I don’t think so, što bi rekao Nil Donald Volš 🙂 Ako ne znate ko je, izguglajte… ako vas interesuje.
Odbijam da pijem lekove koje dobijam od doktorke za zglobove. Antimalarike. Mažem se: majčina dušica (thyme), zimzelen, endoflex (blend za štitnu žlezdu), longevity (samo mu ime kaže), pored već pomenutih. Pijem kopaibu pred spavanje. Thieves (lopovi), kako sam to ulje mogla da zaboravim, pa ono je broj jedan u obračunu sa virusima. Dobilo je ime po lopovima koji su u Francuskoj pljačkali žrtve kuge, a ostali živi. Na osnovu njihove priče o tome čime su se mazali nastao je ovaj čuveni blend bez koga na tabanima Hana ne ide da spava: karanfilić, limun, cimet, eukaliptus i ruzmarin. Ako mi nestane, do sledeće porudžbine koristim tamjan, iza ušiju.
Na sledećoj kontroli titar antitela za dijagnostifikovanje sistemske bolesti vezivnog tkiva pada za pola, bez upotrebe lekova. Doktorka ipak insistira da počnem sa kortikosteroidima. Odbijam. Naravno da postoji mogućnost da grešim. But I don’t think so.
U dogovoru sa tetkom, najpoznatijom učiteljicom života na ovim prostorima, Draganom Jovanović koja želi da mi pomogne da što više ljudi upoznam sa dobrobitima ulja, a pri tom i zaradim, smišljam, po prvi put u životu izgled štanda na kome ću postaviti manje više sve ono što SAMA posedujem od proizvoda. Na njenom 25.danu za VAS koji tradicionalno organizuje za žene koje hoće da žive svoje istine i budu najbolje verzije sebe samih, iznenađujem samu sebe kako sam maestralno obzirom na moj (ne)talenat vezano za uređivanje postavila štand. Nadstolnjak sam kupila, zaboga.
Kako koja žena priđe štandu, pita me:”Je l kod Vas može jod da se kupi?”
Kakav bre jod, ovo su etarska ulja!!! Posle stote žene i stotog pitanja da li kod mene mogu da kupe jod, na blanko prilazim ženi koja je držala predavanje o tome, Jadranki i bez bilo kakvog znanja o tome šta kupujem (sem da je to neki jod) dajem zaradu od ulja za bočicu Jadrankine otopine joda. Nije ona skupa, nego je moja zarada bila direktno proporcionalna interesovanju za ulja. Nisu ni ulja kriva, ona su savršena, ali Jadranku nisam mogla da pobedim. Nije ni trebalo. Možda su me ulja zapravo dovela do nje. Možda sam sanjala Maju kako peva i zvala je da se vidimo da bi mi Jadranka rekla kako da uđem u zatvorenu grupu na face-u i pročitam svedočanstva, pa odlučim da li da počnem da pijem jod.
Čitala sam mesec dana, istraživala, odlučila. Da probam. To bar nije kortikosteroid. Nije ni antimalarik. To je jod, zaboga. Možda grešim. But I don’t think so.
Dva meseca posle ponovo radim pozdrave Suncu. Dogovorila sam se sa Sandrom i Kaćom da držim jogu umesto njih dok su na moru. Imam i dalje tegobe, mnogo manje. S vremena na sve duže vreme (mislim na interval). Idem sledeće nedelje na planinarenje. Sa kolegama sa posla. Niko ne zna za moje zglobove. Moje divne zglobove. Koji hoće nešto da mi kažu. Samo ja još uvek ne želim da čujem, ili nisam spremna. Ali sam ih za početak prihvatila. Takve kakvi su. Bolni, u redu, peckavi, nema problema. Volim ih. Možda se tim odlaskom na pešačenje igram sa munjama. Neka. Pravim iskorak iz zone komfora. Mora da boli. Pa ionako boli. Možda me baš ništa neće boleti. Vizualizujem kako zabadam zastavicu na vrh Rtnja. Dižem ruke ka nebu, Suncu. Plačem. Od sreće. Od tuge. Od svih skrivenih tuga. Od neispunjenih očekivanja. Od ispunjenih. Od bola. Od bolova. Zato što sam živa. Zato što volim. Zato što me vole. Zato što mi je život predivan. Od zahvalnosti.
Pozajmiću 3 kašičice od dana pre. Sa 15 da idem na Rtanj. Opušteno.
Na Jadrankinoj grupi gotovo svakog dana objave novu trudnoću zahvaljujući otopini. Sad je 150 i neka. Zašto takve informacije dolaze non stop do mene? Da bih pomogla drugim ženama?
Nekoj od vas?
Gde mene Univerzume nađe?
Da li je to moja svrha?
Kako bi to bilo divno… da se nekoj ženi ili devojci koja želi da postane mama, ispuni san…i da ja imam udela u tome.
Kad bi bila i samo jedna od vas, mogla bih slobodno da kažem: ”Jelena, ljubavi, Tvoj život je imao smisla… itekako!!!”
P.S. Za sve informacije o uljima ili otopini, možete mi pisati na jelenadukic975@gmail.com
……………
Jelena Dukić, tokom 9-mesečnog mentorship programa je napisala knjigu “Mina je bila dobar znak“, izdavač Esotheria 2018.
