fbpx

Rozokosa

Nekada i negde davno postojala je zemlja gde su čuda bila svakodnevnica stanovnika Magične zemlje. Legenda kaže da je sve to bilo moguće, jer su svi stanovnici svesno uticali na magičan život ove zemlje. Hodalo se na vodi i vazduhu, mislima su se pomerali predmeti, a pećine su često bile poput današnjih bolnica … tu su ozdravljali i najbolesniji ljudi. 

Živelo se po šumi zajedno sa biljkama i životinjama, svi za(jedno), a svako za sebe. Pevalo se, igralo i volelo. Stanovnici ove Magične zemlje su verovali da su sva Bića povezana, te su od malena učeni da nikada i nikome ne čine zlo, bol i patnju, jer su verovali u princip klatna, da se zlo vraća onome ko zlo čini. Jer, prirodna zakonitost je to! 

Najednom nad ovom magičnom zemljom su došli neki drugi ljudi, koju nisu verovali u ovu zakonitost, niti u onu „ko u čuda veruje taj i čuda stvara“, počevši od Života i njegovog pulsiranja, pa na dalje. Vremenom iz generacije u generaciju, sve se manje hodalo po vodi i obitavalo u pećinama. 

Razne hemijske supstance postepeno su zamenile isceliteljske pećine. Sve je manje bilo ljudi koji su koegzistirali sa Životom.  Ljudi su postali nekako nervozni, zaboravili su da je Život proces, putovanje. Želeli su sve sada i odmah, čekajući stalno neku magičnu pilulu koja će rešiti sve njihove probleme. U nekom trenutku sva čuda Magične zemlje su lagano padala u zaborav, jer tamo gde nema vere u čuda, nema ni magije! Ova zemlja je postala sve samo ne magična, naravno da joj se vremenom i ime promenilo.

Ali, u jednom velikom gradu rasla je, zajedno sa njenom sestrom bliznakinjom, jedna jako neobična devojčica po imenu Rozokosa jer zamislite … ona je imala roze kosu! Takva se rodila! Oduvek je bila malo čudna prema merilima nove Magične zemlje. Mogla je sate i dane da provodi u šumi, na livadi, posebno se radovala kada ode kod bake i deke na selo da priča sa biljkama, dok su joj baka i deka radili na njivi. Dok se družila sa biljkama vreme je jednostavno prestalo da postoji, a kada su je pitali kako toliko dugo vremena provodi po livadama i šumama, ona bi odgovorila da sluša biljke šta joj govore. Starijim ljudima Rozokosa je bila jedna vrlo maštovita devojčica …. „proći će … to su dečije igre“ – tešili su njene ponekad malo zabrinute roditelje. 

Njih je brinulo to, da kada bi bila u gradu Rozokosa je bila vrlo usporena i umorna, a na selu kod bake i deke je bila vrlo živahna, puna energije, snage i radosti. Tako, su Rozokosini mama i tata odlučili na Rozokosino veliko oduševljenje, da svoje slobodno vreme provodi na selu kod bake i deke. 

Devojčica Rozokosa je vremenom u svom selu postala „ona što priča sa biljkama“ – tako su je zvali meštani sela. Ljudi su dolazili kod nje da sa njom porazgovaraju, a onda bi im ona napravila čajeve i biljne mešavine koje baš njima odgovaraju. Znala je Rosokosa šta ljude tišti čim bi ih ugledala, neretko polagajući i svoje  dlanove na njih, kako bi otklonila disbalans koji se nagomilao u njihovom telu. 

Meštani njenog sela su joj govorili da je ona jedna čarobnica koja, poput mačke, zna na koje mesto treba da pusti svoje magične ruke, kako bi oni ponovo udahnuli zdraviji i radosniji život. Zvali su Rozokosu, onako od milja – Dobra Vila! Svojim postojanjem Rozokosa ih je uporno podsećala na nekoga ko je došao iz nekog drugog, starog vremena.

Njene magične biljne mešavine i pomoć ljudima se pročula izvan sela. Dolazili su i ljudi iz drugih mesta da posete Dobru Vilu Rozokosu. Vremenom, od sela do sela pročulo se o Rozokosi po čitavoj nekadašnjoj zemlji Magije. 

Njenoj baki se to baš i nije svidelo, jer se ona seća priče svoje bake kako je nekada ova zemlja bila stvarno zemlja Magije, a onda su čuda prognana i Magija je vremenom prestala da postoji.

A opet, kako je Rozokosa pomagala sve većem broju ljudi, tako je postajala i sve hrabrija i radosnija, jer je otpočela svoje veliko putovanje koje je navodi da upozna onu najveću tajnu, najveću misteriju i najveću magiju postojanja – sebe samu! Redovno je išla u prirodu, osećala se kao da se očisti družeći se sa svojim biljkama i svim ostalim stanovnicima šuma i livada.

Kada bi ugledala nekog čoveka, često bi polagala dlanove na ljudska tela, otklanjajući brige i tugu. Nekada bi samo u njenom prisustvu ljudi osećali bolje, i prisetili se da su oni ti koji nose svoju sreću u svojim rukama, da su oni krojači svoga života i da uvek, ali uvek postoji svetlo na kraju tunela. Jer zakon fizike kaže da i najtananije svetlo svetli i u najdubljem mraku. I da mrak i tama nikada ne mogu da progutaju svetlo. Ljudi su odlazili nadahnuti, zahvalniji za Život i sve darove koji imaju. Osetili bi se povezani sa svojim Bogom, svojom svetlošću koja isijava u svakome od nas. Povezani sa svojim srcem i sa svojim uzvišenim JA. 

Jedne tople večeri dok je posmatrala logorsku vatru, uživajući u čaju i društvu svoje mame, sestre i bake, primetila je da je usamljena i to podelila sa svojim najmilijima. Rozokosa bi  jako volela da ima kolege i koleginice da sa njima razmenjuje svoje senzacije dok upoznaje životnu energiju. Osećala se usamljeno, koliko god da je volela ljude i svoje najbliže imala je osećaj da je ljudi ne razumeju. Pa i njena sestra bliznakinja. 

One su je pažljivo saslušale, a onda joj rekle da ona ima toliko darova kojih je svesna i koje koristi na tako plemenit način, da su uverene da će pronaći svoj mir.

 Zatim, su je mama i baka posavetovale da potraži odgovor u svome srcu, da ode tamo gde se oseća najbolje i da porazgovara sa onima koji joj uvek daju odgovore. Na mesto gde se ona najlepše oseća. A to je onaj osećaj povezanosti sa Životom, sa svim što jeste! 

„Sigurna sam da ćeš dobiti odgovore na svoja pitanja. Koliko god tvoja mama i ja žarko želele da ti pomognemo, nažalost ne možemo, mi jednostavno nismo kao ti. Mi imamo neke druge težnje i potrebe.“ – rekla joj je baka.

 „I to je mila moja potpuno u redu, svi smo na neki način različiti, a u neku ruku isti. Sigurna sam da kada dodje pravo vreme mi nađemo odgovore koji su nam potrebni, kako bi se još više razvijali svoje darove i delili ih sa drugima, razmenjivali iskustva i osećaje. I to što imaš potrebu za tim stvarima govori da su ti potrebne neke nove spoznaje! I koliko god tebi čudno zvučalo, jer ti misliš da sam drugačija od tebe, ja te, kćeri moja, jako dobro razumem.“ – kazala  je Rozoskosina mama.

„Svi mi imamo velike snove, svako svoje, ali želja, ta iskra koja tinja u tvojim očima i obasipa celo tvoje Biće od kada si mi došla u život, moj je svakodnevni podsetnik da nikada ne treba da odustaneš od svog poziva, šta god to bilo. Tvoja na izgled čudna narav je za mene nešto najprirodnije. Odgajajući tebe i tvoju sestru, uvidela sam da je nežnost i blagost čovekova najveća snaga“ – dodala je mama.

Rozokosa je osetila kako sve u njoj se otključava, kao da su blokade u njenom telu i srcu prestale da postoje. I baš u tom trenutku, mama, baka, Rozokosina sestra  i Rozokosa su se zagrlile i počele da pevuše njihovu pesmu koje pevaju uvek kada se sretnu. To im je tradicija još kad su Rozokosa i njena sestra bile male.

A onda se nadovezala i Rozokosina sestra: „Ja te potpuno razumem, od kada smo bile male ti si pričala sa biljkama, a ja sa svojom dugačkom kosom. Da li se sećaš da smo zajedno volele da idemo u šumu ti da pričaš sa njenim stanovnicima, a ja …. ja sam oduvek verovala da moja dugačka kosa može, poput reke, da prenosi i dobija razne informacije. Ja sam se oduvek osećala tako povezano sa svim u ovoj prelepoj Zemlji. Osetila bih takav mir, kao da sam se vratila kući. Još bismo svoje biljke i cvetove oprale u mojoj kosi, pa bismo ih odnosili mami i baki kao buket cveća. Verovale smo da je moja kosa neki čisti potok koji otklanja sve što nam ne čini dobro, a vraća snagu i radost.“

Mama, baka i sestre su se prisetile ovog momenta i nežno nasmejale. A onda su se sestre prisetile kako su obožavale da leže na travi po sunčanom danu sa puštenim kosama. 

„Ti bi mirisala biljke, a ja bih pričala sa mojom kosom, i koliko to blesavo zvuči, osećala sam se kao da pričam sa čitavim Univerzumom. A ja to Rosokosa moja i dalje radim, i dalje pričam sa svojom kosom koju tako ponosno nosim i volim, puštam je da mi je sunce osuši, dok noću nekad u snu, a nekad i na javi kao da iz svoje kose čujem njene šapate i savete. Ja znam, da to što slušam šta mi moja kosa šapuće mi pomaže da bolje razumem najveću tajnu – sebe samu!“ – rekla je Rozokosina sestra. 

Rozokosa se prisetila svih luckastih trenutaka provedenih sa njenom sestrom. Obuzela je radost i zahvalnost. Najednom su doletela dva bela labuda smestivši glavu baš oko njenog srca i zahvalno rašili svoja krila, tako da izgleda kao da su njena. 

A ona, ona se osetila konačno slobodnom. Zahvalna na svim darovima koje ima, na svim razgovorima sa svojim prijateljima po šumama i livadama.  Mir u srcu, potpuni skladu sa svim što je okružuje! Najednom je shvatila da su tu u njenom najbližem okruženju ljudi poput nje, neobični i magični, svako na svoj način i svako u onoj meri u kojoj je spreman da u magiju poveruje, a onda i do(živi). 

……

Sana Migati Kozlica, Düsseldorf 2020.
Ilustracije: predivna Marta Reveries.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *